Застава

Више меленачких бирача турсЕО-бечејсЕог изборног среза издали су овај осо- , бено штампан позив: Потписани бирачи турсно-бечејсЕОг изборног среза закавују договор (ЕОНФеренцију) ради саветовања у постављању нандидата српсве народне странве за предстојеЕи сабор угарсви у Меленци на дан 24. маја (5. јунија) т. г. после подне у 3 сата у порти пред црввом, на који се сви истој странци припадајуђи бирачи позивају да изволе дођи. У Меленцн 18, (30.) маја 1881. Романска бирачка конФеренција у Сибињу. У прошлом броју донели смо говор романског заступника Вићентија Бабеша којим је на састанку романских бирача познати предлог за одлуку одбора тридесеторице конференцији на усвајање поднео. Кад је Бабеш довршио, отпоче генерална дебата о поднесеном предлогу; ту међу осталима узе реч и заступник Ленгеру: Држи да у генералној дебати требада даде израза св јем мишљењу, и то у том правцу, да он није у стању усвојити одборски предлог. Смер, који је заступнике романских бирача сакупио, био је тај, да овде међу нами и прама споља јединство успоставимоиучврстимо. Подела Романа на активисте и пасивисте била би по назорима говорниковим бизарна (чудновата) ситуација. Путем пасивности Романи нису могли постићи своју цељ. (Говорника прекидају у разлагању.) Предлог одборски није израз правог убеђења присутних заступник’а. Правац што га смера узети одбор не одгов а р а одношајима и околностима међу Романима. По говорниковом убеђењу води истакнутој мети много боље неограничен активан поступак. (Порицање.) Разлози што их је одбор навео у корист и даљег задржања пасивног отпора за Ердељ, да су на име данас постојећим и важећим законом Ромгни ограничени у одашиљању заступника на угарски сабор, и да истим законом није ни најмање очувана изборна слобода, ти разлози не изгледају му ни најмање релевантни. И мањи број заступника може у сабору раме уз раме за народна права војевати. Извојевање права извађа се постепено од колена на колено а не у један пут. Говори, што их и оно мало посланика наших држе у сабору, одушевљавају народ. При пасивном отпору напушта се народ и предаје се туђим рукама. Активност унапређује у много већој мери интересе романског народа, него пасивни отпор. Овај мотив признао је и одбор, кад за један део нашег народа препоручује активноет. Народнд програм, на основу којега себирају народни заступници, може се само овим путем савећим успехом реализовати. Вођењем ове борбе на законитом пољу н е гу б е Романи право своје автономије, пошто ће избрани заступници изјавити у сабору, да су уставви грађани, и јер ће прогласити илегалним терен, којим су дошли у законодавно тело, а овим прогласом, по говорниковом убеђењу, неће Романи никакво право напустити. При свршетку своуега говора стави Ленгеру следећи предлог: Нека скупштина закључком изрече народну актив ност за све Романе. (Гласови: браво! не прима се!)

Заступник Босоћеану (из Брашева) мисли, да би брашевски изасланици на основу специјалног мандата оних, који их изаслаше, требали овде да се изјаве против пасивног отпора а за активност. Делимични проглас пасивности и активности био би и по социјалној механици, а и самој механици, као две противдејствујуће силе, врло проблематично стање, пошто се усљед мефусобног потирања једне против друге делајуће силе не би могло постићи никакво дејство. По хисторијском искуству и по начелима модерне философије може се само непрекидном борбом имати изгледа на успех, никако нак пасивним отпором. Из ових разлога мора потпомагати предл[ог Ленгеру овигласати за неограничену народно-опозицијоналнуактивност Романа, пошто Ромави само овим путем на успех рачунати могу. (Говорника прекидају често у разлагању, као и Ленгеруа.) Баритију: Прама еминентним аргументима, што их извештач одбора тридесеторице онако убеђујућим начином изведе, олакшана је њему самом, као активисти, веома знатно сопствена му задаћа. Узима реч само ради разјашњена у двоструком правцу. Један [предговорник пребацио је пасивистама, да ће се романски народ издати у туђе руке, ако се инаугурише пасивност. Шта више, један од господе ишао је тако далеко, да је тврдио, да се на супрот изјаве пасивности у већини изборних срезова кривицом пасивиста бирају сами гувермантални заступници. Прама овој импутацији позива се на извештај изборног централног одбора, из ког се ласно увидити може, да у оних 40 изборних колегија, из којих су информације достављене, Румуни само у 16 изборних срезова већену имају. 0стале изборне колегије до броја 70 односе се на покрајине, градове и општине у којима су романски бирачи у апсолутној мањини. По овом дакле налазе се романски бирачи у Ердељу у 59 изборних срезова у мањини. Ова аномалија неда се протумачити нити сиромаштвом житељства нити порезним таблицама, цензусом, већ само словом изборног закона, ком је придодана измајсторисана подела земље на изборне округе, како би се привелегисане класе и на даље веселиле и владале. Изборни су срезови тако измајсторисани, да од 7 5 изборних колегија, романски народ тек у малом броју ових с неким игледом на успех поступити може. (Тако је!) А и у ово неколико изборних колегија узимају помоћу разних средстава све то више маха такови упливи, да су и ове већим делом у овом ногледу од мањег значаја. Новчана средства, што се употребљују за изборне смерове, досижу своту од 130 до 140 хиљада форината. Милијунари, спекуланти и друге богате личности доприносе знатне своте у корист овог тајног фонда. (Тако је! доста жалосно!) Кад не би било овог корупцију унапређујећег средства, не би се при изборима могла чинити никаква пресија ва правац бирачеве воље. Прама Романима тврдило се, да су они сиромашан просјачки народ, да исти не може да плаћа јавне порезе. Ова горњим круговима од непријатеља романског народа доказивана тврдња показала се као сасма неоснована и лажна. Јер кад је године 1863 услед од горе датог налога имање по народностима оде-

љено пописано, морало се на супрот овој лажној тврдњи констатовати, да се највећи имобилијарни (непокретни,) посед имобилијарно (непокретно) имање налази у рукама романског народа. (Тако је!) Непокретно добро дакле, што се налази у рукама Романа, веће је од укупног добра других двеју народности што у овој земљи живе. Но ово непокретно имање веома је раскомадано и подељено је међу 100.000 романских породица; околност ова мора се сматрати као особито повољна ствар по романски народ, у толико више, што су велике латифундије, као што то Ирска данас показује, за државу опасне, јер где имаде већих латифундија, ту се појављује конзеквентно и већи пролетаријат, који је држави опасан. (Тако је!) Прама учињеној тврдњи, да'се романска интелигенција тек сваке три године састати може, мора говорник учињену тврдњу као неосновану одбити, јер романски народ састаје се сваке недеље по свршеном богослужењу са својом интелигевцијом и то у свакој општини. Свеза међу народом и његовом интелигенцијом, са свештенством, које је произашло из средине народа романског, које радост и жалост са народом дели и које ни 24 сахата не би могло постојати без саобраћаја са народом, та свеза постоји одиста. (Тако је!) Тај романски народ хоћеидаживикао н а р о д, и заслужује, да може суделовати на јавном политичком животу. (Тако је!) За овим буде усвојен предлог на закључак дебате и заступник Цијато (као главни говорник од стране активиста) ступи иа трибину, те у подужем често прекиданом говору брани активну народну политику Романа. У садањем тренутку ради се на извршењу народног програма, постављеног године 1848. на бојном пољу за слободу. Овај програм даје се реализовати само путем активности. Романски народ проливао је своју крв зарад очувања интереса династије и трпио је пуних 18 година апсолутизам. Романи не би били моглиреализовати свој народни програм ни 1863, године, јер морадоше пристати на то, да се врховни судбени |сто премести у Беч. Кад Романитада нису моглиспровести свој народни програм, како мисле данас путем пасивног отпора програм овај извести? Било би мудро, кад би Романи из тог програма реализовали бар онолико, колико могу, Политика пасивног отпора не ставља нам у изглед бољи резултат од досадање. Нека би Романима послужило за пример држање Мађара у години 1863, који се зарад постигнућа својих смерова ве послужише пасивним отпором, већ све своје изборне срезове експлоатисаху. Ми себи руке везујемо. (Ларма.) Тврдисе,да ми активном политиксм напуштамо наша хисторичка права (гласови: није тако!), да остављамо народну заставу. (Није тако!) Из тога, што је изборни закон по нас неповољан, не следи никако, да ми не треба ништа да радимо. Говорник наводи ради доказа своје тврдње као пример Елзас и Лотарингију, којих се заступнвци у немачком парламевту са свим оружјем боре I за своја права. Исто тако помиње даље и Ирце, који зарад извојевања својих права учествују у инглеском парламенту. А току даљег говора наведе говорник кго пример Сасе ердељске који су у години 1865 и од овог доба развили активвост и то баш с обзиром на очување интереса саског народа. : По његовим четрнајстогодишњим искуством поткревљевим убеђењу може се програм године 1848. ! реализовати само активвим суделовањем наземаљском законодавству. (Гласови: није тако! Ако је изборни закон хрђав и по Романе не• праведан, то из тога јоште не следи, да ми не треба ништа да радимо. Ја не полажем сву важност само на број заступника, већ на њихов карактер. И мањи број заступника мого би мноме озваченим правцем поспешан рад развити. Тврдња заступника Мавола, да је довољно, да наше тужбе овде код куће изнесемо, сасма је ирелевантне при■ роде. Тај постуиак вије законом дозвољен обичај, он је врло слабо средство за цељ. (Тако је!) Ми знамо, да нам стоје на расположењу 16 изборнихсрезова у којима имамо већину. У овим срезовима треба да уложимо сву вашу снагу, како би изабрали народне заступнике, људе пуне карактера, који на основу независности својих убеђења а зарад постигвућа народвих права у смислу програма од године 1848. треба борећи се да уђу у угарски земаљски сабор. На освову овога гласам за предлог заступника Левгеруа. (Гласови: вепримасе! сетреаска!) Пошто су главни говорник за и против одборског предлога доковали своје говоре доби завршну реч извештач одборски Вићентије Бабеш: Штовани зборе! Малочас довршена дискузија показала нам је у малом верну слику онога, шта се у много већем обиму јуче и прекјуче догодило у одбору тридесеторице. Ма да сам овде чуо са много страна знатних аргумената и предлога, нов не беше за ме ни један. И овде као и у одбору тридесеторвце вамеће нам се питање: Који С У аргументипретежнијиикојипредлог исти ма на јбо ље одговара? И баш у овомсе и показује тешксћа решења; јер ми се налазимо у п слсжају, који је услед владајуће политике тако

мнбгостран и заплетен, да се у њему вебма тешкб оријентовати даје. Овде, господо, при овој прилици, морам са жалењем, с друге стране опет са задовољством свечано констатовати, да се у главном, на име о тешкоћи и несно шљивости нашег положаја у држави, о неправди, која се врши над народом романским, о штети, која од овуд потиче зацелокупну отаџбину, о опасностима, што их ова промашена политика садањих господара ситуације мора изазвати за будућност није показала ни најмања разлика мишљења, ма да се овде као и у одбору у погледу политике, односно држања, што се има заузети прама постојећим изборима, показала најразноврснија мњења, назори и предлози. Није се нашао ни један говорник, који би покушао да само и једном речи улепша жалосни положај и да пориче илиизвининама непријатељску тенденцију ирасположење горњих кругова. А у овом, господо, у овим позитивним, неопровржним, заједничким исходним тачкама засновано јејединство, солидарност нашег заједничког поступка. (Тако! је бурно одобравање.) Овај осећај и ово увићење искупили су нас из најудаљенијих делова земље, да се посаветујемо и да изнађемо средства, помоћу којих би ваљало да изиђемо у сусрет заједничком злу и да одбранимо и очувамо заједничке животне интересе, којима опасност грози. (Тако је! браво!) Што се тиче оне тако рећи дуалистичке природе одборског предлога, ту вас, господо, пре свега морам уверити, да ја у први мах нисам пристајао уз ову мисао предлога. У том ногледу ја бих радије гледао, кад би то могуће било, да се сви Романи из свију земаљских покрајиназадобију за један и исти предлог, било за тачно опредељену активност, било за пасивност у истом смислу. Јер положај Романа у једном и другом делу земље прилично је истоветан, а један и исти непријатељски политички сустав притискује их све скупа. С друге стране пак моје је убеђење, да ми Романи, под данашњим неповољним околностима, нити ћемо с активношћу нити с пасивношћу непосредно постићи нашциљ, нитићемо побољшати наш положај. Фали нам уваћење, разумевања зла. Ствар се управ састоји само у том, да јасно обележимо наш положај и наше станиште, да учинимо лојалан почетак за будућност; одговарајући дакле овом: да пред лицем целе земље дадемо израза нашој патњи и нашој стрепњи за будучност. (Браво! такоје!) Одборски предлог је резултат фаталних стварних одношаја; исти нам је наметнут од стране стварних одношаја, и то као једино могућа комбинација. Јер ма колико премишљали и дебатовали, ма како се окретали и довијали: док поменути притискујући одношаји постоје, дотле не ћемо у стању бити да што друго, што боље искомбинишемо и изведемо. (Тако је! браво! се треаска!) Ја знам врло добро, да и активност значи живот човека, живот народа; али наравно, кад је у неком извесном правцу могућа, кад зависи од нас самих; и управо из овог разлога и разумем ја аргументе активиста из принципа и знам их достојно уважити; држим пак, да активност није тамо умесна, где је услед на особ створених одношаја формално искључена. Позвати некога да буде активан, пошто му се и руке и иоге стегну, то је или смешно или погрдно. (Тако је! браво! дуготрајно одобравање.) Кад је народ законима и управним мерама на то осуђен и проклет, да се на неком извесном земљишту у опште не креће, или да се на истом тек по команди креће, као оруђе другога: у таком случају могла би се активност усвојити тек само шале ради или пак од таквог народа, који нема ни појма о другом каквом интересу, до ли да стоји на услузи своме господару и да себе н» тај начин препоручи благонаклоности овога. (браво! тако је!) И ја сам био мишљења, а ставио сам у одбору и предлог, да ми сви скупа употребив оно мало незнатних пробитака, што нам их пружа постојећи закон изборни концентришемо све наше силе у неколико изборних срезова, те да гледамо, да продремо са неким био он како му драго малим бројем заступника, који би по ново покушали, да у државном сабору даду израза нашим и земаљским животним интересима и да истима важност нрибаве. Ја сам ову замисао усвојио већ из тог разлога, да господи активистама у нашој средини прибавим убећење, да би смо се сасма безуспешно и замап навргли на пут што га они препоручују, те да за тим помоћу овог искуства што јаче и за што дуже доба стегнем везу наше слоге. Кад нам се пак на основу позитивних дата и то с цифрама показало, да с обзирои на непријатељски нам изборни закон и на уобичајено, нечувено подмићивање uo изборним срезовима не можемо готово никакве наде имати, да у ердељским покрајинама успех постигнемо, пошто нисмо у стању изабрати нитројицуаможда иниједногкандидата, тада морадосмо увидити и морадосмо до закључка доћи, да нам народна част не допушта, да под оваковим околностима ступимо у парламентарну борбу, и да се место приаадајућих нам права, задовољимо са добаченим нам мрвама. (Браво! дуготрајно одобравање.) Ми морамо господарима ситуације а и осталом образованом свету показати, да ми Романи, ма да смо потиштени и омањеви, ипак у нашим грудима

У одређено време крене се пратња на губилиште иза вароши. Ја сам изишао као извештач овдашњег немачког листа. Кад сам на далеко угледао справу за вешање, нека ме језа обузе, јер то висам никад видео. Затекох тамо и једног мог поштованог колегу дра П., дописника разних немачких листова за Србију. С њим сам одавно познат. Зајиста навике допуњују природу човечију. Он приповедаше сасвим равнодушно. Но то није све, он меви и другима разлагаше сву теорију вешала, да сам се чудио с каквим стручњачким знањем у вешању располаже мој колега. У таком расположењу чекали смо, шта ће даље следовати. Наједаред приметисмо у нејасном облику неку руљу, где нам се приближује. Пошто је три сата превалило, знали смо, на чему смо. За мало слика нам постајаше јзснија. Војници с пушкама и с натаквутим бајоветима, који се прег а сунчаним зрацима светлуцаху, затим затворена кола са свештеником и осЈфевиком, за овим опет војвици, жавдари и павдури, у другим и трећим колиЈ а судије и лекари. Пратња се лагано креташе, а кад дођоше на лице места, стадоше. Утисак овог призора беше силан. Цела пратња имаше неки свечано-тужни и опет страшан взглед. Груди ми се чисто стезаху, а куд год гледаш видиш бледа и узбуђена лица. И душа и тело не може, да одоле навали тог лризора. Још с писмо ни разабрали, а већ опазисмо коњаника с белом марамом. Ово треба да значи помиловање. Мејјутињ коњаник је донео цедуљу од држав. тужиоца, да се извршење обустави, док он не дође. illia се то догодиДО? Бранилац осућеников молио је телеграфично за милост, па је одговор дошао, да суд пошље телафафеки разјашнење. даље, да је усљед тога гз Беча наређено, да се све линије отворе и да се v- ”звршењем казни причека.

Дакле зрачак наде за осуђеника, али могућност није искључена, да се и противно догоди. Ово чекање било је несносно. А какав је положај тек осуђеников. То колебање је између живота и смрти, где свака мисао пређе све скале душевног расположења наде и очајања, изгледа за живот и спреме за смрт, тешко. И нехотице се сетим: „Последњи часова на смрт осуђеног", дела, што је Виктор Иго написао. Оптужени је већ питао, што се толико чека Дуго чекасмо ... Џелат се већ мигољи... спрема конопце, даје упутства момцима; кад али гле из далека вије се марама бела! Нема сумње, стигла је благовремено милост царева. У каруцама вије белу мараму браниоц, а с њиме седи председник суда. Изведоше оптуженвка, свештеник му даде да целива крст и председник прочита помиловање. Публика чисто одану и стаде викати „Живио цар!“ А за тим „ЖивиоИвић!* Осуђеник пак стајаше непомичан, али миран. Њега вратише у затвор, а публика се разиђе. Тиме се све сврши. Али овим није засушен извор несреће. Суровост и неваспитање отвара нашем свету тавнице. Свештеници и учитељи лечите ту рану. Друштвене незгоде су велике, но ваља уклонити узроке, па ће нестати и посљедица. Не лече се злочини с кривичвим законом, него с друштвеним реформама, а у том погледу држава мало ради. А најмање се са смртном казни упливише на друштво. Смртна казн је свирепа, јер одузима што људи немогу дати, апсолутна, јер се неда исправити, и нецелисходна, јер одузима кривцу прилике да се поправи. У Земуну, 19. маја 1881. Н. Ј.