Застава

светле вруне и сабора установа §. 66. онако, како је сутра дан у двадесет и четвртој саборској седиици дана 18. новембра 1868. прочитана и без просведа од икоје стране проглашена задобила моћ и крепост безпрепорна закона. Па да не буде никакве сумље, да је сабор превиши отпис прихватио и коју му је велику важност приписивао, он је на предлог заступника Боговића из следеће двадесет пете своје седнице дана 19. новембра посебном представком свој прихват светлој круни приопћио. Одбор не затвара очи пред тим, да се код стварања установе §. 66. зак. чл. I. године 1868. у формалном обзиру поступало необичним начином. Формално необичан је поступак, да светла круна некој установи пре подели превишу санкцију, а онда је сабор прихвати. Формално је необичан поступак, да круна даде превиши свој потпис листини, на којој се ова или она установа на прелепљеном папиру написана. Но ко би ради ових формалних необичности, назирући у постанку закона неправилности, захтевао и предлагао, нека светла круна данас накнадно подели превишу санкцију операту краљевинскога одбора, коју санкцију у оно доба поделити немогаше већ с тога, што је друга уговарајућа странка т. ј. угарски сабор изјавио, да онај операт превишој санкцији неће подастрти, данас пак још мање оном операту превишу санкцију поделити може, јер је већ другу установу о том предмету санкцијонисала, тај би својим предлогом морао исвући темељ испод установе §. 66. зак. чл. I. год. 1868. у којој се ујединила привола оба сабора и светле круне; тај би доследно својим предчогом исвукао темељ испод целога нагодбеног закона, пошто је тај закон и од угарскога сабора прихваћен и од светле круне потврђен само уз увет, да и хрватски сабор прихвати предложену упревишем отпису од B.'новембра нагодбу гледе града Реке и његова котара. Одбор мисли, да је сувише изрично спомињати све оне последице, које би нужно одатле произлазиле, да сабор данас ради необична поступка у формалном обзиру прогласи законом установу из операта краљ. одбора која није никада законом могла постати нити је постала, и тим дигне законитост §. 66. зак. чл. I. године 1868. с ком стоји или пада законитост свеколике државо-правне нагодбе, с којим дакле стоји или пада законитост свега онога стања, што је сабор задњих дванаест година на темељу државо-правне нагодбе створио. Ако дакле установа §. 66., како се налази у операту краљевинскога одбора, није већ по својој нарави могла законом постати; ако је било противно намери и циљу хрватскога сабора, да она законом постане; ако је шта више угарски сабор, без којега приволе ни једна установа међународнога закона не може бити законита, обуставио санкцију и изведбу државоправне нагодбе све дотле док се место оне установе друга неуговори; ако зато круна није могла оне установе краљевинскога одбора санкционисати; ако је она услед тога, хотећи посредовањем прокрчити пут д< државо-правне вагодбе, предложила несложним странкама нову установу гледе града Реке и котара; ако су по круни предложену уетанову обе странке несумњиво прихватиле ако све ово неопроврзиво и изван сваке сумње стоји: онда пије могао одбор, а мисли, да неће моћи ни високи сабор, само зато, што се у хрватском сабору године 1868 у формалном обзиру поступало необично, прогласити, да је установа 66. краљевинскога операта задобила саикцију; уставова пак §. 66. како се сада налази у зак. чл. I. годиве 1868. да је проти знању и вољи светле круне подметнута и по том и она и сва државо-правна нагодба, и сви они уговори и закони, што су течајем последњих 12 година на темељу оне установе и државо-правне вагодбе наетали, да су лишени законске ваљаности и моћи. Овим се пак само по себи решава оптужба о фалсуму, о потвори икоје установе у нагодбеном закону. Углавивши овако овај предмет, долазе на ред петицијеи представке толиких муниципијг. и опћина земље, које и јесу биле главни повод овом одбору. Што су наша муниципија и опћине на представке града Реке одговориле представкама у интересу законитости и хрватскога права, у том одбор види и хвали, а хвали и сабор племенити доказ патријотизма. Њиховом патрвјотизму одговара патријотизам сабора и зем. владе, те у њиховим представкама могу сматрати добро дошлу потпору својем циљу, ал не могу примити опомињање на своје дужности и одлуке. Нвкада сабор и зем. влада нису мислили, нити ће вкада допуствти, да се напусте права, која Хрватској на град Реку и котар зајамчује §. 66. зак. чл. I. годиве 1868. викада нису мислили нити у напред мвсле допустити, да се Хрватској чијом било приволом одузму оне користи, које данас по владама уговореном провизоријуму у граду Реци уживају; никада нису мислили нити ће у напред допустити, да се државо-правни одношаји града Реке коначно уреде другим начином, ван како га прописује §. 66. горе споменутог члавка. У том су народ, сабор и зем. влада једнодушнога мнења. Али се одбор нвје могао сложити с мнењем оввх мувиципвја и опћива, који у својим представкама захтевају, да се државо-правни одношаји града Реке имаду одмах ковачно решити. Одбор је уверен, да дефивитивно решавање тих одношаја вије иа времену.

Разуме се пак само по себи, да се на Реци има сваком штитити сигурност особе и иметка. У том се одбор потпуно слаже с предлогом сењскога заступника, да кр. зем. влада има својим упливом и сходним сретством у то име настојати и припомагати, те је с одобравањем саслушао изјаву владе, да је она већ у след задњих изгреда на Реци сходне кораке учинила, Према до сада изложеним начелима и разлозима подастире одбор. и за прихват препоручује високом сабору следећи предлог: 1. Одбор осведочио се. да је сабор краљевина Хрватске, Славоније и Далмације прихватом краљ. пропозиција. садржаних у превишњем краљ. отпису од 8. новембра 1868. пристао уз основу §. 66. зак. чл. I. 1868. како гласи у службеном издању истог зак. чланка, уврштенога у зборнику закона и наредаба, ваљаних за краљевину Хрватску и Славонију, па с тога предлаже, да вис. сабор изволи изјаву кр. земаљске владе с одобрењем узети на знање. 2. Сабор је с одобрењем слушао изјаву кр. земаљске владе, да ни један законом овлаштени фактор није на то мислио или предлагао, да би се постојеће законите установе о државо-правном одношају града Реке с његовим котаром могле и имале променити једностраним или у опће другим којим начином ван оним, што га установљује §. 66. зак. чл. I. год. 1868. или да би се хрватске области, које постоје на Реци, именито жупанијска област речке жупаније и хрватска гимназија имале или могле оданде уклонити путем административним. 3. Сабор одобрава и од своје стране потпомаже изјаву кр. зем. владе, ,ца се у питању речком и до сада равнала и у напред равнати одлучила једино начелима, која су изражева у §. 66, зак. чл. I. г. 1868. те сматра, да су оном изјавом петиције нашле законито решење. 4. Сабор препоручује кр. зем. влади, нека сходним путем настоји прибавити сигурност особе и иметка на територију града Реке с котаром, док се начином назначеним у §. 66. зак. чл. I. неуреде одношаји тога града на прама краљевини Хрватској, Славонији и Далмацији. Др Ј. Суботић с. р. Мишкатовић с. р. председник одбора. известитељ.

Извештај

о раду срп. акад. друштва „Србадије“ у Грацу за други lBBl. У току летњега семестра одржало је срп. акад. друштво „Србадија* седам редовних седница, једву ванредну и једну завршну главну скупштину, на којој се прославио спомен ђуре Јакшића и Стев. Митр. Љубише. Што се овог семестра сразмерно врло мањи број седница одржао него зимског, узрок је просто тај, што је летњи семестар много краћи од зимског. На овим седницима читали су се ови радови: „Значај и уплив материјалне културе“ од Св. Обрадовића, „Иста чуства у разним особама" од Јевжена Монтија, „Значај и рад Стев. Митр. Љубише у срп. књижевности“ од Стев. Гузиве, »Идеалисте и реалисте у љубави", »Један дан мушко“ приповетке и „Звачај и рад ђуре Јакшића у срп. књижевности" од Л. Нанчића За овај семестар имала је „Србадија" четрдесет и пет редовнвх и потпомвжућих чланова. ГГ. потпомажућим члановима: ђенералу у миру Пешићу, мајору Новаковићу, Арсену Бугарину, Милану Борисагљевићу, Јовану Павловићу из Граца, Влади Мандукићу, Моји Хрваћанину, Милану Миличевићу, Јози Трубаровићу, Паји Јовановићу, Митри Митровићу, Стеви Котуру, Паву Црнку, Стеви Диклићу и ђури Вукићу, изричемо овим по друштвеном закључку гашу највећу благодарност. Друштво је примало бесплатно, ове листове: »Јавор*, „Српско коло*, „Српски лист", „Словивца*, „Српске новине“, „Родољуба**, „Радника“, „Видело“, „Самоуправу", „ћосу“, „Тежака“, „По* братимство" и „Пороту“, на чему нека је дотичним уредништвима највећа захвалност. Осим тога долазила је ~3астава“ и „Стармали“ у локал где Срби долазе. се у току овог семестра и друштвева библијотека са више дарованих и купљених књига умножила. У Грацу 17. јула 1881.

Св. Обрадовић, Л. Нанчић, тајник. председник.

„Енциклика назадњаштва"

Под овим васловом довесоше „Нар. Листи,* орган младочешке стравке, ва уводном месту чланак посвећев најновијој евциклици папе Лава XIII. Из тог чланка саопштавамо следећа места, како би се читаоци нам могли уверити како о овој енциклици и у опште о читавом од стране римске курије инаутурисаном покрету мисле слободоумнији кругови Славена-католика. Орган младочеха вели: „Онога дана, када је одовуд од Славена предузето оно противславенско ходочашће у Рвм, значај којега смо већ обележили нашим читаоцима, издао је папа Лав XIII. енциклику, која по ново доказује народима, пробуђеним оелобађајућим духом правде и вачела нашега столета, колико ли разумних разлога имајуза то. да ва подножју Батикана чиве приклоњење духу папештва римског.*

„Народни Листи* спомињу за тим како је пре 32 године у седници кремског сабора од 10 нов. п. рим. др. Вл. Ригер држао оштру филипику против тадањих реакцијонара, јкоји устали беху против предложеног чланка народног устава, у ком се прогласило основном начелом да „сва моћ у држави потиче од народа.“ Ригер је ударао жестоко против науке, да је владарска моћ божијег порекла, да свака власт своје порекло, своје нраво и свој авторитет црпи једино из милости божије. Ригер је доказао блудњу н опасност таке науке. „Теораја о божијој милости рекао је он тада није ништа друго већ теорија насиља. 0прите се теорији „божије милости" пак ћете се о прети и сујеверју. По тој теорији је владавина цара Нерона п из божије милости* добра а Луј Наполеон сео је „из божије милости" на председничку столицу Француске.* „Порекло све моћи, свега господства и сваке власти лежи једино у вољи слободног народа Сила није извор права; влада која се ослања ва своју силу, јесте деспотска. Истина ова јасна је као сунце. Све теорије које су против ње војевале не могоше јој ништа наудити. Догодило се с њоме исто што и са старом истином, да се земља око сунца креће. И ова истина била је порицана од стране духовних и светских власти, Галилеја због ње прогласише за луду, бацише га у тамницу, шта више мораде опорећи своју истину. Но све заман, —■ земља се ипак креће!* „И збиља, од тог доба окренула се она н а жалост толико пута с нами, док не дочекасмо, давластити орган Ригеров опорече ону светлу реч из године 1849, док не дочекасмо призор, да Чеси и Моравци у Риму чине пр.иклоњење папи, а овај за тим по ново у славној форми „енциклике® ступа против те науке о праву народа, као против криве и осуде вредне заблуде, из које да је потекло све зло новог доба, која шта више по конзеквенцијама својим води комунизму и нихилизму, и свима подобнима самртним ранама, што грозе реду и животу доуштва човечанског, у првом реду пак сигурности владал ца. То начело, да сва моћ у држави потиче из народа, од ело је по енциклици дабогме и убиству цара Александра 11. а поникло је из бунтоввичког духа у људству, који је почео покретом хуеитским и реформацијом, те успео у начелима француске револуције." Наводећи како енциклика реформацију обележава као матер бунтовничког духа тадањег доба и свих потоњих преврата, како је реформација одвела социјализму, комунизму и вихилизму, и како енциклика у опште жестоко напада против сваке реформе новога доба, изјављује младочешки орган: „Не ради се тиме (енцикликом) ни на чему мањем, но да се о бнови алијанција узајамне потпоре и обране црквенеисветске моћи то је једини лек против разколништва новога доба.“ „То је главни смисао листина изишавших из Ватикана при концу 19. столећа. Ка што се види васкрсао је оиет онај стари средновековни дух, што вапије за не могућим ускрснућем онога што је мртво, а за умртвењем овога што је живо. Настао је отпор прама „новајлијама" као за време Савонароле, ђордана Бруна, Хуса, Галилеја, наступа непризнавање вечнога независнога закона о напретку човечанства.* „Нар Листи“ извађају даље, да би боље било да се у евциклици вису ни помевули атентати, пошто је одвећ добро познато да се највише атентата догодило при такозвавим „дворским револуцијама* и јер је ве мање познато каква је крвава била историја поједивих римских папа и каква је радост владала у Риму услед чина Равељаковога и ужасног атентата бартоломејске воћи. „То су завршује поменути лист историчка факта, исто тако необорим је факт, да су римске папе саме вајмање уважавале „право из милости божије" гледе оних владалаца, који им се не допадаху. т. ј. који ве хтедоше у свему владати се по њиховој вољи. У оваком случају позигави су вароди под казном смртнога греха да не слушају своје владаре; јели пак овај био оруђе римске курије, била му је »по милости божијој" дозвољева свака тираиија, свако васиље и сваки злочин.*

Додатак српско-инглешком трг. уговору

|3акључење трговачког уговора међу АустроУгарском и Србијом учинило је не обичну сензацију у инглешким трговачвим вруговима а влада инглешка морала је ради ове ствари велик број внтерпелација преко своје главе претурити. У једној од задњих изјава, што их је сир Ч. Дилке у овом питању дао инглешком парламенту, обећао је исти, да ће се она штета, која би услед закључка трговачког уговора међу Србијом и Аустро-Угарском мсгла вастати по инглешке интересе, паралисати новом пагодбом међу Србијом и Инглешком Од тог доба већ су потписани на овај предмет односећи се преговори, који су вођени и Лондону директно међу инглешком владом и тамошњим заступвиком Србије, Мариновићем. Закључни протокол, који носи датум 4. јула по. ( рим., и који је сигвиран од лорда Гренвиља и заступника Мариновића гласи; „Уговара се, да се одређења међу кнежевином Србијом и краљевивом Великом Британијом на дан

7. фебруара (u. рим.) 1880 закључемог уговора не могу употребити на ннже означене колоније j стране земље њеног британског величанства: н& име на Канаду и на британске колоније у јужној Африци. Даље се уговара, да цумрук, који ће се подизати при увозу неке извесне врсте инглешке робе у Србију, а који, као што је то утаначено у чл. 3 поменутог уговора, 8 процената ad valorem прећи несме, на вунене и памучне тканине 5 процената ad valorem прећи не сме. У колико су чл. 14 трговачког уговора, закљу. ченог на дан 6. маја п. рим. међу нег. вис. кнезом Србије и њег. вел. цар-краљем Аустро-Угарске, у погледу међусобне заштите трговачких марака, етикета н мустара учињена нека извесна опредељења, која су потање обележена у закључном протоколу, придодатом поменутом уговору од 6 маја 1881. уговара се даље, да се има одредити рок од 6 месеци, рачунајући од оног дана, када нов српски закон о трговачким маркама у живот ступио буде, у току којега британски поседници трговачких марака, етикета и мустара могу учинити нужне кораке, како би у смислу српског закона осигурали своја права на трговачке марке, етикете и мустре, које су већ од пре у Србији биле регистроване као имање иноземаца; уједно има се у Србији поделити потпуна заштита свима британским поданицима гледе свих трговачких марака, етикета и мустара на које јисти своје право доказали буду. Претпостављајући ове овде наведене стипулације, влада њеног британског величанства не чини никака приговора против установа уговора, у колико оне британске интересе додирују, закљученог 6. маја (24. априла) 1881. међу његовим височан ством кнезом српским и његовим величанством царем и краљем аустроугарским. Ова изјава биће српској скупштини |у идућем заседању поднета, па када добије одобрење заководавног тела, имаће она исту снагу и исту вредност као да је саставни део пријатељског и трговачког уговора, потписаног 7. фебруара (26. јануара) 1880. мећу њеним величанством и његовим височанством српским кнезом.

Д о п и с и.

У Белој Цркви 23. јуна. (Ивбор посланика бел оцркванеког срева.) Још одма у почетку чим смо решили, да према одлуци централног бирачког одбора новосадског ступимо у акцију, појавила се грдна оскудица не само у руковођењу ивборнога чина, него и у материјалним и другим околностима, које исто тако чињаху сметње да се акција народне странке у овом колосалном ереву снажно не покрене.) Обвиром на ту околност, ми смо могли предвидети, да fee предстојећа уставна борба по нашу ствар од врло трагички последица бити nefe вбог тога, што је сама органивација странке још у почетку вапела тако, да су доцније сви напори и сваки даљи покушаји према суровој сили, према охолим вваничним агитацијама и напокон према ропском пувењу кортеш-ивдијца већином овоместни Срби исчевавали, те одлучисмо, да ивборно тежиште слободоумне странке преместимо у највећу српску општину у Долово, Руковођени одушевлењем ва праведну народну ствар дошли смо до уверења, да у Долову имамо бливу 700 свестних бирача, те похитасмо к њима, да посредством бирачкога вбора органивуЈемо народну војску са ђенералним штабом који би о Видову дну уставну битку вапочелиЈи достојно иетрајали. Али крај све овбиљности и енергичног ваувимања неколицине свестних родољуба није се ипак струја онакоснажно покренула као што се очекивало. Уврок овоме неуспевању лежи поглавито у томе, што централни акциони одбор доловачки није на тврдом темељу органивован који би ивборно руковођење бев утицаја политичке власти и месних мамелучки Фактора самостално управљао, него је на против подлегао интригама тамошњи политички шпекуланата као што је А, С. и ортаци му који пред ивбор привидну маску народњака носише, а у ствари бејаху потворе и ивдајице свога рођенога огњишта. Што пак доловачки бирача ни дванајсти део на ивбор дошли нису, уврок је томе новнати делија Н, С. који је sa љубав себичности и крупних интереса бираче лажно обавештавао, да на ивбор не дођу. Друга је мана, што централни акциони одбор није по одлуци бирачке скупштине одма овбиљно ствар вапочео, него је онако равнодушно преко те битне околности прелавио чекао је последњи час да се „прогласи“ штампају и равашиљу. У осталом верујемо у могукност да су искључиво ови послови и терети централног акционог одбора пали на једну особу, и то, ако се не варамо, на председника, а остали да су ив чисти бојавни и невнања више кварили него хаснили. А шта feeMO тек о пододбору белоцркванском да рекнемо, који је још у почетку напуњен страха од пиљарски претња био, и који је онако неравборито сваки у својој глави бев икакве политичке комбинације радио. Тога ради хоћемо да наведемо један карактеристички Факт који се не давно пред ивбор вбио. На глас да се наш кандидат г. Бабеш понуђене му кандидације примио и да fee исти како варош тако и горња места обићи да се својим бирачима лично представи, наступила је граја и велика увбуна не само с противничке етране него и код наши правоверни, па и у самој одборекој седници где се неки мамелуци опираху докавивајући да долавак г. Бабеша у варсш нкје сходан вбог тога, што би тај чин иваввао демонетрацију од недогледни последица ва коју би одбор у првом реду одговоран био. И тако мамелуци потајно јавише кандидату да је његов долавак излишан усљед чега је г. ИДЕ ДОДАТАК.