Застава

4. фонд Петра Костића — — 39,455 ф. 42 5 / 10 н. 5. „ Јована Наке — — 28,198 » 29 „ 6. „ Гавре Романовића — 11,676 „99 » 7. „ Христофора Шифмана 10,604 „93 » 8. „ Софије Пасковићке — 8,685 „08 „ 9. „ Петра Класановића — 3,086 „89 „ 10. „ Илије Коларца — 5,183 „24 „ 11. „ Кат. Д. Јовановићке 4,856 „ 77 „ 12. „ Конст. Хаџи-Ристића 1,543 „ 48 „ 13. „ за споменик ВукајКараџића — — — — — 1,159 „83 „ 14. фонда за срп. вероис. школе 74 „ 32 „ Узима се на знање и за скупштинске прегледаче свих рачуна за годину 1881. бирају се чланови Пери Натошевић, Стеван Владисављевић и Мита Кода. Бр. 18. Г. С. Управни одбор под бр. 223. У. 0. о. г. подноси извештај друштвенога фискала дра Илије Вучетића о стању парница свих фондова под управом „Матице српске.“ У том извештају казује фискал друштвени, да у течају минуле године нису фондови под управом матичином имали ни једну значајну парницу, која би могла бити од мало као што је је То ових последњих годива обичво бивало. Све су парпице вођене једино ради наплате заосталих камата и главнога код оних дужника, који су се у плаћању камата немарннм показали тако, да ни на предходпу опомену својој обвезаности ие одговорише. Пошто је пак фискал по овлашћењу од стране кр. уг. министарства и у течају ове године водио све парнице фонда текелијиног, као и све фискалске послове тога фонда обављао, и пошто „Матицу српску“ као доскорашњу руковатељку текелијиног фонда мора интересовати стање оних парница овога фонда, које су отпочете и сада се још под именом њезиним воде, то држи фискал, да се неће огрешити, ако поред извештаја, ако поред извештаја о парницама осталих фондова поднесе скупштини и извештај о стању парница фопда текелијиног. Фонд текелијин имао је 25 парница. Осим тога подигнуте су против 56 дужника текелијиног фонда парнице ради наплате дужних камате. Фонд Јована Наке пмао је 8, фовд Петра Класановића 2, фопд Нетра Костића 14, фонд Павла Јовановића и фозд „Матвце српске-* по 3 парнице. Осим свију наведених парпица имао је ове године фонд костићев 7, фонд јовановићев 3 и фонд накин 1 нову парницу због заосталих камата, које су већином завршене поравнањем са дотичним дужницима. — Узима се на знање. Бр. 19 Г. С. Управни одбор под бр. 187. У. 0. о. г. подноси „Преглед стања прихода и потребе појединих фондова, којима Матица српска рукује заједно са прорачувом о управним трошковима за годиву 1882.“ По том прорачуну износи Приход са приносом текеллјиногфонда 5668 ф. 32 н. Потреба — — — — — — 5592 ф. 11 н. Остаје сувишак 76 ф. 21 н, Припос свих фондова на управне трошкове за годину 1882. чини 4925 ф. 43 н. те кад се та свота разреже на укуппи приход свих фондовг, који чини 15.312 ф. 20 н. то долази на сваку форинту 16 новчића. — Усваја се с том изменом, да се по одлуци под бр. 8. Г. С. о. г. плата актуарска стави у прорачун са 150 ф. више него што је изметнута. Овај тако изменути прорачун има се поднети на одобрење високом министарству.] Бр. 20. Г. С. Управни одбор подноси прорачун фонда „Матице српске ( ‘ за годину 1882. По том прорачупу износи: Приход — — — — — — 4649 ф. — н. Расход — — 4644 ф. 56 н. Остаје сувишак 4 ф. 44 н, Посебице пак долази по том прорачуну на књижевне цели:

1. На награде 300 ф. 2. На штампање Летописа 1,300 ф. 3. На библиотеку 250 ф. 4. На повремене листове — 180 ф. Прорачун овај одобрава се и издаје се управном одбору и књижевном оделењу, односно одбору, да га се иридржавају. Бр. 21. Г. С. Управни одбор предлаже прорачун о фонду Јована Наке В. С. Миклушког за г. 1882. По том прорачуну износи: Приход 1915 ф, 99 н, Расход 1808 ф. 54 н. Сувишак 107 ф. 36 н. На књижевне награде долази 1400 ф. Предложени прорачун одобрава се у целости и издаје се управном одбору и књижевном одељењу, односно одбору, с упутством, да се по њему владају. Бр. 22. Г. С. Управни одбор предлаже прорачун фонда Павла Јоваповића за год. 1882. По том прорачуну изиоси': Приход 3255 ф. 05 н. Расход 2125 ф. 80 н. Сувишак 1129 ф. 25 н. Одобрава се и подиоси се високом кр. уг. министарству просвете и црквених послова на одобрење. Бр. 23. Г. С. Управни одбор предлаже npopaчун фонда Петра Костића за годину 1882. По том прорачуну износи: Примање 2661 ф. 48 н. Расход 2582 ф. 83 н. Сувишак 78 ф. 65 н. Прима се и подноси се високом министарству на одобрење. (Наставиће се.)

ЛИСТАК ИЗ ШИДА

После извесног дописа из Шида од пре неке године где се почиње: не бојте се, моји драги Шиђани, нећу вам писати о вашој слози и т. д. дакле после истог дописа неби било смисла више, у ону цељ писати ради нас ТТТиђана, јер кад онај и онаки допис није постиго цељ, ради чега је написан и од кога је написан, за цело држим, да се ни овим ништа постићи неће. Но ово се и не пише ради Шиђана, јер би заман било, него ради осталог Српства и пријатеља народа свог, да би се угледали у пример нас Шиђана и живили и радили тако, како се не би могло рећи, да није добро и по народ корисно. Истина да Шид није цело Српство, али што се ради у Шиду или ма где у другом месту, мислим, да се тиче <целога Српства, Али ми Шиђани тако не мислимо увек, ми свд овом приликом мислисмо само на себе, и то смо обелоданили приликом свеопштег народног посла т. ј. приликом избора за загребачки сабор, јер смо изабрали г. бзрона и предстојника нутарњи дела Живковића, па се надамо, да ће г. барон узети Шид у призрење, и нећу да кажем, да ће својом велемоћи учинити, да Шидом тече мед и млеко, него да ће нам хтети и моћи многе олакшице дати, и шта још више, земљеделци се надају, да ће учинити, да не добијемо катане, јер звате катане троше сено и друго, и за-

узму штале. А на против наши се трговци надају, да ће г. посланик послати у Шид што више катана, и зато сви листом и гласаше за г. барона, а сад је на господину, да искупи злслугу нас Шиђана, т. ј. и земљеделаца и трговаца. И тако видите, да смо ми Шиђани мудри људи. Но немојте, молим, да помислите, да ми Шиђани нисмо и родољуби и особито да нисмо сложни, што се тиче родољубља. Та ми нисмо изабрали шокачког попу, и то могу сваком рећи, нека буде уверен, да га нигда више не ћемо ни бирати, него смо изабрали Србина, г. барона Живковића, па баста с родољубљем. Што се тиче слоге, зар то није слога, кад смо листом дошли и изузимајући петорице, сви гласали, и опет велим ва Србина г. барона, а не на оног, како се наш попа Аћа јавно на сред пијаце изразио, велим, не на „оног скота и хуљу румску*. Још смо вам ми Шиђани и особити јунаци, јер ми хоћемо и да противницима претимо и од части претњу да и у дело приведемо. Ево примера. Кад смо се вратили пуни одушевљења с избора, поп Аћа је у трку кола стао у коли и диго песвицу спроћу куће једнога од оне петорице, само се од зврке кола није чуло, шта је беседио. Други од петорице сутра дан је ома претњу искусио, јер као закупнику пијаце није му хтео дати начеоник пандура, и још ћемо подговорити људе, да му не плаћају пијачарину. Остале од те петорице грдимо и у очи и за леђи. Једном трговцу, који, видећи, да смо ми сложно изабрали г.

барона, није хтео безуспешно гласати за програм народни, претимо, да нећемо код њега пазарити; него код Чивела. И нашег брицу није претња мимоишла, јер су га двојица односно тројица, отац и син и још један иначе поштен чове!« оставили. Али брица је фалио. Да је пак речени човек поштен, биће и читатељима овог пошт. листа познато, да је горе означени заиста поштен, јер ми Шиђани умемо кадгод да се и за поштење одушевимо. То смо показали пре неколико година, кад смо горњег у пркос тероризма од стране власти хтели листом за кнеза да изаберемо. Али онда смо били и за поштење одушевљени, а умели смо и за народње поштење и част да се одушевимо, само кад је имао ко да нас поведе стазом, која води на пут поштења. Тако ми лепо и сада, не имајући кога другог слушати, послушасмо г. Гавру Новаковића и поп-Аћу, а Гавра има брата, Мишу пошту, и шогора, трговца Тошу Момировића. Миша има сина Богдана, а Тоша има сина Јоцу, а оба имају добре побре, Драгутина Грчића и Светислава, синовца нашег кр. бележника, Шумана. Све те и друге младе Србе, добре другове послушасмо. Ти наши млади људи, не хтевши један другом вољу кварити, ма се и поштења народног тицало, него с поп-Аћом, па им је дошао и жупан у помоћ, заиђоше и лепо нас позваше. Ко је пре дошао, ми смо му сс одазвали, а ако који није баш хтео да се одазове, онда је г. Шуман томе сам ишао, разуме се, земљеделцу и иретио са жандари. Е,

онда како неби листом на биралиште, ма да и то знамо, да кадгод нисмо хтели ни да чујемо за г. Живковића. Али он још онда није био барон. Онда нам је био, између осталих вођа, и реченог Драгутина отац такођер вођа, а сада је син преузо на себе улогу оца, само нисам чуо да пориче, да му отац није добро радио. Па како се ми Шиђани неби повели за таким младим Србином, још кад помислимо, да је великом школом учен и да је богат. Други нам нико ништа није хтео рећи, до једини брица, што је тек неколико њима од шале рекао друкчије, него ови горњи, а зна се, да су брице шаљиве. Е али шта је наш брица, ко би још њега послушао, кад он није ни богат, ни господин какав. Па бар да је трговац, него га родитељи дали да буде брица! Зато сада нек отпашта, кад није добар Србин и народњак. него злотвор свом народу и квари нашу слогу; кад не ће да буде онаки берберин, као што сам читао негде, да је био један, који није хтео да брије оне, који нису народњаци. За то и ми Шиђани нећемо да се дамо од нашег бријати, кад није народњак као ми што смо. Као што рекох, ја не пишем ово ради нас Шиђана, него ради шире публике и других читатеља, а морал је, да смо ми заиста као и други Срби што су, само нам треба добра интелигенција. Шиђанин.

Српски црквени сабор.

„Парламентар* од 10. (22.) септ. доноси са горњим насловом допис из јужне Угарске. Како се у њему претрееа једно наше животно питање, то га у преводу саопштавамо. Врло би тешко било одредити, у колико је закључен сазив карловачког сабора на компетентном месту, јер званично о томе још ништа није речено; но журналистика ипак хтела би да је дознала, како hejjce сазив иЈизбор патријарха предузети још ове је сени, па како изгледа да разне новине тим својим „сигурним вестима“ вероватности поклањају, то се нећемо дуже с тиме задржавати. 0 том једном вести пак, па и ако није из ваздуха узета, нису добивена ни најмања разјашњења о стању српског црквеног конфликта. Познато је становиште српске либералне и клерикалне странке, њихове тежње трче дијаметрално једна другој на сусрет и од значаја је понајпре одлука и држање угарског министарства. Пре свега је до тога стало, како ће се саставити сабор, односно до начина избора патријарског. Најновији краљ. рескрипт о тој ствари, од 14. (26.) маја 1875., потврђује „саборски устав*, у коме се вели, да се избори патријарха предузимају по статуту који је нарочито тога ради састављен. Тај статут пак није добио највишу санкцију и пошто досадањи избори патријарха нису бивали по једном и истом начину, изродило се ново спорно питање. Ми у осталом држимо, да се нов избор патријарха мора учинити по последњем изборном начину, док се год не начини и у живот не ступи пов „статут.“ Начин по коме је последњи 1874. патријарски избор учињен, треба, докле год друго што на његово место не ступи, тим пре важност своју да одржи, пошто је иста у неку руку добио закониту санкцију. Клерикална мањина протестовала је, као што је познато, тада против тога изборног начина. Патријарх Ивачковић, који је по истом начину изабран, ипак је потврђен. Кад је дакле тај начин покрај свега протеста од компе-

тентне стране као ваљан пронађен, то никако не можемо појмити, зашто се данас хоће у минуле векове да врате. Закон, којије најкасније санкцијонисан свугде остаје у снази док се нов не начини, па тако мора бити и са тим изборним начином, ако хоћемо да се праведно и коректно поступа. Кад би се дакле сабор ради избора патријарха сазвао по принципијама последњег, онда можелиберална странка безусловно већину имати, и ма да се њихови прваци из опортунитетских обзира још нису сложили у личности, коју ће бирати, то бар међу њима не ностоји никаква несагласност'о ј е д н о ј личности. Та личност је владика Герман Анђелић и либерална странка настојава око тога, да га нипошто не бира. Овде се ненаклоност не односи на личност, јер је владика Анђелић иначе врло изображен човек, већ на принцип, по томе ће изборни резултат сабора врло важан битн за српски народ, јер није толико стало до патријарха, колико до црквене, а могли би скоро рећи до културне автономије народа, јер владика Анђелић отворено изражава своје уверење (?): да садања автономија немасмисла и мора се бунтовницима и револуцијонарима тако назива веран пастир своје стадо истргнути из руку. Садашње угарско министарство од како је постало гајило је исту тежњу, и ако би и даље настојавало, да владику Анђелића свом силом и противу воље народне патријархом начиии, онда српски народ може врло добро знати, а можда већ и данас зна, камо ће најпосле доћи са својом автономијом. Нови сабор расветлиће барем на сваки начин ситуацију, а то је |у данашњим приликама много, врло много. Била је врло велика погрешка од стране угарске владе, што је у српском црквеном питању 1879. тако безобзирно поступала, пошто је на самом сабору год. 1878. победио консервативни и опортуни дух дра Суботића и Полита и либегална се странка скоро сасвим стопила са клерикалном. По последњим догађајима изнашла је угарска влада ипак доказ, да се у ње непрестаним „попуштањем“ не може ништа израдити, и тиме је либерална странка приморана, да енергично чува своја права. Странци ништа друго не преостаје, већ да протестује противу скидања патријарха Ивачковића не преостаје јој ништа, већ] да устане против постављања владике Аађелића заs правог аминистратора, пошто накоп емрти патријархове по автоиомији најстарији а не најмлађи владика ту пошту добија; либералној странци не преостаје ништа друго, већ да сваку тачку автономије најсвечаније чува. Она ће ово последње зацело морати чинити, она је обвезана то према народу чинити, јер би иначе мирним гледањем свију тих автономијских повреда дала угарској влади у руке материјала новом историчком праву или боље да речемо пеправу. Могуће је и то, да ће се енергичним поступком од стране пародне странке, автономији тим пре задати самртни удар, али онда можемо бар знати на чему смо, и не трошити сву народну силу на некорисне протесте и петиције угарском министарству. За последње три године имао је народ од своје автономије само дангубе. Да се расветли помућена сатуацији и разјасни, да ли још имамо автономије или не, то је за сад једино, што можемо од сабора захтевати. А даље му и онако силе не достижу.

Интернацијонални литерарни конгрес.

Пре неколико дана састао се у Бечу интернацијонални литерарни конгрес. Донашамо по једном беч. листу извештај о другој седници држаној 9.

(21.) септембра, у којој се претреса питање руске књижевности. Председник, господин Роберт Швајхел, отвара седницу у 10 сахата. Главни тајник господин Жид Лер м и н а чита два писма Емилије 0 жиј е и Бленхерда Феролда, председника енглеског одбора, у којима се оба писца изразима живог сажаљења извињавају, што пе могоше доћи на конгрес. Даље саопштава господин Лермина начин, како да се предузму разни избори. Трећа тачка пословног програма јесте извештај о руском законодавству гледе заштите литералне својнне. О том предмету поднео је пролетос господин Михелет, петроградски адвокат, опширан рад,. о коме је извештај дао господин Алберт Љувиљ, главни уредник „Дроат“-а. Господин Љувиљ | дотиче се ‘руског законодавства с погледом на умну својину и нарочито наглашава, да страни књижевпици у Русији нису скоро ништа заштићени у својој својини, пошто тамо законодавство дозвољава, да се могу превађати стране умотворипе без дозволе пишчеве. Задатак је литералном конгресу, да учини нужне кораке, да би се могао дппломатским путем постићи споразум гледе заштите умне својине. С тога говорник предлаже |скупштини ову резолуцију: „Да конгрес закључи, да у Русији као и у другим земљама не буде дозвољено превађати литерарне умотворине без дозволе пишчеве, да се даље интернацијонални уговор, који се учинити има, закључи по угледу француско-руске конвепције од 6. априла 1861., али уједно и са драматским делима, која се по томе уговору нису заштићавала. Даље, да конгрес закључи, да се од господина Михелета предложена студија о праву француских аутора, композитора и издавача у Русији утелове архиви конгреекој и да се дискусија као и закључак о овом [предмету одложи до идућег конrpeca.« Госп. Михелет (из Русије) вели, да је дошао, да се извести о напретку, који су учинили заводи за заштиту литералне и артистичне својине у разним земљама. Руски закони од годипе 1827. и 1830 штите литерарну својину драматских, музикалних и вештачких дела. Ни једно таково дело не може се извести без дозволе аутореве. Чл. 280 цензурског закона даје сваком [аутору или превађачу искључиво право својине на своје дело, које се сматра као непокретно добро. Аутори таких земаља, које имају конвенцију са Русијом, као Француска и Белгија, уживају дакле закониту заштиту. Већ 20 година постоји та конвенција, па још ни један француски аутор није протестовао противу литерарних крађа, које у Русији често бивају, нити је кривца судбено гонио. Тек у јунију ове год. изрично мн је потврдила руска влада важност уговора, који је учињен између Русије и Француске 1861. пошто сам ја то замолило, у име друштва које сам заступао, то дакле довољно доказује да је руска вољна, да тај уговор одржи. Говорник сажаљева, што нема ни једног званичног заступника руског, и с тога предлаже, да се руска влада позове, да на идући конгрес изашље једног заступника. Господин Роберти (из Русије) признаје, да се то гусарство у Русији ‘шири и жали, што руски књижевници не могу у томе помоћи својим француским друговима. По мишљењу говорниковом, бгло би врло ваљано средстао оснивање часописа у Русији, који би се бавили решавањем тога питања. К р и л о в узима реч, пошто је књижевник и преводилац. Говориће поглавито за руске и пољске преводе, за тим о заштити, коју руски аутори уживају у Француској. Заштита је тамо (у Француској) врло слаба. Гледе превода позориш-