Застава

Из Херцеговине.

(Свршетаж.) „То је јевропски Кавваз. „Сатније, послате да крстаре, лутају по тој стеновитој дивљачини, опитомљеној овде, онде малим плодним пољима и слабим људским насеобинама, читаве дане и ноћи тамо и амо, често по највећем пљуску или по бесној бори, која ти хладаоћу чак до костију тера, а без икака и најмањег успеха, осим што неколико болесника, изломљених ногу и у паду размрвљених пушчаних кундака дома допесу. Никакав ратни поход, ма где у Јевропи, пе може војсци така грдна напора дати, као ово запето стање под пушком и непрестано узбуђење, које се не да описати, а које овде већ два месеца дана траје. Кад војска полази на таке експедиције, полази свагда с новим или бар са свим добрим ђоновима. Враћа се пак с исеченим ђоновима, с раздераном горњом кожом на обући, а свагда се пађе повише војника, који на траг донесу само парчад од обуће, те морају ноге да увијају у махраме и крпетине, само да могу даље ићи. Тако смо данаске на Роговој планини срели једно одељење ловаца, где се с црногорске границе враћа пут Билећа. Беше са свим изнурено и измождено.“ Дописник мисли, кад би се онај новац, што се утроши на потрошени пушчани материјал и на болничке трошкове војника, употребио на то, да се калаузи (Kundschafter), а то ће рећи уходе, боље наплате, да би се те експедиције и напорна крстарења, ако не са свим, а оно већим делом могла уштедети. Лепо мишлење! На част му! Он мисли, да на меродавноме месту у Бечу и не познају јужно-херцеговачке прилике и да не знају, шта све мора онде војска да подноси, иначе битомеморали лека потражити. Он мисли, да је вајпречи лек, да се појача војска у јужној Херцеговини и јужној Далмацији, где за сад имају „неколико батаљунчића“ са снагом, какву имају у мирно доба, и са болесним људнма, који се по клисурама и провалама у непрестаном напору сатиру, не могући ништа израдити, нити постићи. „Кад и кад се догоди,* наставља дописник даље, „да каквој крстарици пође за руком, да уђе у траг каквој чети хајдучкој. Онда се врло смотреко и невероватним трудом иде по читаве полудневе за трагом, са стене на стену, до каквог год хана, колибице или сеоцета, што лежи на каквом пољу. Ту се све скроз разгледа и од доле до горе преметне, али за луду. Жандарми, официри и војници уверени су тврдо, да су они, које ови траже, и ако можда у тај мах нису ту, да су за цело ту били и да мора, да су се где год близу сакрили. Од становмика пак не можеш ништа докучити ни претњом, нн обећањем, ни лукавштином. Свако ти се то показује покорним, снебива се и заклиње: „Бога ми, господару, нисам ништа чуо, ни видео, пити што год знам!“ Војска онда стане где год близу, да вреба, На један мах полети на њу од овуд танад, од онуд камење, а вигде да се помоли глава. Јаке страже (патруље) похитају на обе стране или шта више успузају се и успну ва стене. Д к стигну онамо, од куда је пуцано и камење бацано, нигде ни живе душе, само поплашене птице прелетају им више главе. Најсмотреније се прегледа сва околина, све пећине, све јаруге и провалије, али све бадава. То пак ни како не би могло бити, кад не би међу становништвом и четама било споразума, што долази било због тероризма, било од симпатије. И у томе баш лежи погибао покрета, коме се сваки час може натурити политички звачај. За то има овде тма средства. „Уз то долази, да је становништво незадовољно због порезног терета. То се ве да порицати. Православно становништво, које овде чини велику већину, са свим се отворено позива на то, како је у Црној Гори мали порезни терет. За тим их има, који се туже на то, како се поступа при одкупу духана, јер с правом или не мисле, да ће их при том чиновници ократити и да њихов духан више вредп. Најпосле међу незадовољницима има врста „увређених*, који мисле, да им се на Аустро-Угарску ваља тужити, што су запостављени и што им је неблагодарност учињена. Међу те долази пре свију бивши католички парох нз Попова Поља, дон Иван Мусић, који је, кад је ц, и кр. војска земљу запоседала, а особито при одмени Стоца, без питања учинио ванредне, ненаплативе услуге и коме се ред Фрање Јосипа и понуђена годишња плата мало учинило, тако да је љутито земљи леђа окренуо и у Црној се Гори настанио. „Колико су те тужбе и тегобе оправдане, то је тешко пресудити. У земљи се пак осећа, да их има, и то је повод садашњем врењу.“ ♦ Исти дописник пише истом листу из Дубровн и к а 4. (16.) декембра, шта је све у Херцеговини учињено за култивисање земље, како су путеви оправљени и поправљени, како су места уређена, како је уређен и осигуран цромет, итд. За тим се враћа опет на хајдуковање по јужној Херцеговини, те опет изриче своје мишљење, да се редовно стање онде не ће повратити, ако се војска не појача, особито погледом на покрет у Кривошијама н а на предстојеће увођење привременог обранбеног закона у поседнутој области“, те што се тиче овјг последњег предмета прича један случај, што га је сам у Херцеговини доживео.

„Док сам се у земљи бавио“,тј. у Херцегбвини, пише дописник, „покушао сам више пута, да се урођеницима приближим и да с њима при чаши вина заподенем разговор. Но они беху врло ћутљиви и обично гледаху, да избегну разговор. Само кад сам једном од Корита у Гацко јахао, наиђем у усамљену хану на караван, у ком беше својих шездесет комада теретне марве, која је у врећама и бурадима носила брашно, со, шећер и каву из Дубровника у Фочу и која је већ два дана путовала. Седнем на стену крај гомиле хајкача и наручим механџији, пек људима донесе випа. Беше ти то сам овејан 'Херцеговац хришћанин, високи, стасити, снажни, гипки људи, лепог облика и тако интелигентвог израза, каквог у нас људи те врсте никад немају. Не знају истина читати ни писати, али врло добро знају, какве су им у земљи прилике, и осећају њену судбину. У разговору запитам старијег човека, вођу караване: „Шта је, радују ли се ти младићи“, рекох, показујући на омладину, што је ту чучећке седела, „што ће и они сад скорим бити војници и што ће смети носити оружје“? Из прва нико ни да се макпе жив, свак немо погледаше у вођу, кога сам запитао. „Хеј, господине“, рећи ће оп најносле хоће ли, не ће ли, „наш цар није од нас гацкопољаца, ни хришћана, нимухамедоваца, никад искао, да будемо војници. Шта т}в о ј цар иште, господару “ Човек не рече даље ништ, али његово лице, његов ручки покрет, његово слегање рамени допуни све врло јасно, тако да сам мислио, е биће боље, да заподенем други разговор, не толико тугаљив*. Дописник наведе за тим разговор на Стојана Ковачевића, те и том приликом, као и свагдар иначе дознаде, да у „свој јужној Херцеговипи нема народнијег (volksthflmlich) човека" од њега.* За тим тим пише о Стојану: „Оа се родио у маленом селу Срђевици близу Гацког. Сад му је 55—60 година и казују га као човека осредњег узраста, кога су заптије за тридесет година четовања његовог већ Јдва ред обележили. Од хавџара остао му је на лицу ожиљак до левог ока па преко образа до горње усне; један хитац одузео му јз са свим леву руку. У Срђевици има он свој дом, у њему живи жена му са два сина: једном је 18, а другоме 15 година. Сарајевска земаљска влада обећала је оном 400 дуката, ко Ковачевића јали жива, јали мртва донесе, јали само покаже, како би могла добити ... Има три године дана, како се војска и жандарми свом снагом упињу, не би л ’ га се дочепали; све бадава. Већ је више људи обешено, који су Ковачеввћа или кога од његове чете удомили. Шта више, псгубљен је добар газда, који на свом добру живи, што је Ковачевића у свој дом примио и на ражњу му „јарца“ испекао .... „Кад је оно, као што је познато, новчана пошта нападнута била, дозна се преко „повереника“ да се Ковачевић неколико дана после тог сасвојом женом састао. На то војницн опседну ноћу дом у Срђевици и жандарми га премету. Збиља нађу они у жене 700 фор., све саме нове десетице, завијене у војничке наплатне листиће (Lohnungszettel), тако да се није могло сумњати, од куда новац. То беху прве нове десетице, што су у опште амо дошле. Остали новац, око 3900 фор., беше очевидно чети раздељен. Жена буде под јаком стражом у Мостар доведена, али иосле четнаест дана истраге вуштеиа. Невероватно изглеДа, али са свим је тако. По што у јужној Херцеговини и суседним Кривошијама ври, то капда на меродавноме месту мисле, е боље ће бити, да не даду непосредна повода насилном устанку. Рашчуло се на име, не еамо да је старији син покушао, да Гапко поље до Билећа дигне на оружје, него да се и стари Ковачевић заклео страховитом осветом и попретио, е све ће попалити, ако му жени и сама длачица с главе нестане. По што се није могло доказати, дајеижена непосредно чему била крива, па пошто не хтедоше терати мак па конац. то је пусте слободну. »Осим тога налаже објективност, да човек отворено рече, како том четовођи не само његови земљаци, него и ц. кр. официри и чиновници, који сасма непристрасно суде, с неким признањем признају, да има особина, којима се не може одрећи неки придев ноблесе. Особито официри и чиновници, који катастарски мере и одмеравају земљу, они су препуни хвале о држању Ковачевићеву и његове чете. Природа посла доноси собом, да ти официри и мерници недељама и месецима, у пратњи само 3 —4 војника или најамника, морају по далеки крајеви да се задржавају и понајвише и ноћ у иољу да проведу. При томе не могу војници пи пушку да собом узму, јер морају справе за мерење, прибор, заставице и др. да носе, те с тим да се сами пузају по највишим местима. Не иште се мвого смелости, па да сваког тог скоро без икаке обране човека убијеш и поробиш. При том не беше никаква тајна, да је сваки тај официр и мерник свагда имао више стотина фор. ерарског новца, да може себи и момцима храну плаћати и најамнике исплаћивати. Кад j‘e дакле летос, баш у сред послг, несигурност овладала и отимачине и сукоби баш непосредно близу крајева, које је ваљало измерити, почели се догађати међу војници и четници, већ се господа, будући у својој осами без и каке обране, стадогпе спремати, да прекину посао и да се дома врате. У то дође сваком од њих у Ј‘ужној Херцеговини пастирче од оваца или коза, те довесе од Ковачевића поруку, која је сваком једнако гласила, на име: Нек „ивџењирци“само мирно остану и даље раде;

он зна, да они његовој земљи добрД чине; с тога је он заповедио, да се њима и њиховим људима ни наЈ'мање зло не учипи. И тако су послови, ма да је свуд у наоколо несигурност расла, мерење и послови без прекидања до мркле Ј‘е?ени настављени, а да је кад год ма Ј‘едан човек нападнут, ма једна мотка оборена, ма Ј‘една од камена пирамида порушена. На послегку се међу „инџењирцима" и четницима створио тако чудноват одношаЈ’, да су ови са снидеровом пушком о рамеву пролазнли близу поред раденика, називали им „добардан" и мирно даље одлазили. Једном преноћи официр с мерником под косом оередње планине. Уза се имађаху само три радеаика и у мрклу ноћ ложише ватру, да си зготове вечеру. Сва петорица заспе ноћу тврдо крај својих мерничких столова и справа. Сутра дан се иза сва пробудише, те жеравицу, што ј‘ош тињаше, стадоше распиривати, да се огреју и да си доручак спреме, кад али с виса спустише се два жандарма, те запиташе официра, није ли видео, камо „разбојници“ отидоше. „Какви разбојници?“ запита официр у чуду. „Они, што су ноћас овде горе ватру палили у свом табору," одговоре жандарми, показујући коси на венац. Од спавача нико није ништа осетио, нити опазио, те стадоше сумњати, да нису жандарми рђаво извештени. Да се осведоче, успну се сви на венац, те збиља нађу онде очевидан траг од скора остављену табору. По остатцима ј'ела видело се, да су онде Ј'арца пекли; беше ту и љусака од кртоле. Од венца до оног места, где су официр и мерник са друштвом спавали, ако j'e у ваздушноЈ' прузн било тек 150 корака. Херцеговци мора да су врло добро опазили и мотрили оних пет људи, што су доле крај ватре спавали Није требало избацити ни једног метка, да се пе прави бука; доста би било, бацити доле који грдан камен. и сво друштво доле било би у Официр имађаше 400, мерник 150 ф. уза се. Никоме није ништа било. Херцеговци из ковачевићеве чет 1 дакле су се и овога, као и не бројено више пута, строго држали паредаба свог вођч,“

Аустријско-руски споразум.

„Волноје Слово“, руски орган уставне страике, доноси нека извешћа о споразуму, koj'h је гроф Калноки за време свога бавлења у Петрограду са владом учинио. Одговорност за истину морамо наравно оставити редакцији истог листа. Чланак тај гласи: „Бечки и петроградски кабивети усвоЈ'ише сљедеће преговоре грофа Калнокија у Петрограду, Koj'e је још Гирс у Гданском отпочео. Тај споразум имаде ту цељ, да мир и сигурност на балканском полуотоку осигура, јер то је по интересе оба суседна царства исто тако важно, као и тачно и прецизно извршење берлинског уговора. Опредељења протоколска гласе овако: Чланак 1. Благостање и стални ред у Босни и Херцеговини изискује, да се у перманенцији одржи аустро-угарски мандат. Чланак 2. Да би се независност кнежевина Србије и Црне Горе још већма осигурала, ваља им снажити економска средства, а угушивати у кнежевинама и ван њих агитације, које сигу( ност оштећују. У тим тежњама ићи ће царска и краљевска влада по могућству кнежевипама на руку. Чланак 3. Извршење одредаба берлинског уговора, које се тичу свезе ау стро-угарских и отоманских жељезница преко Србије и Бугарске, ваља свим средствима потпомагати. Чланак 4. наређује, какоћесе пловидбана Дупаву у иптересу подунавских држава уредити. Члапак 5. увиђа велику важпост, коју бечки и петроградски кабинети приписуЈ'у потпуној независноети Румуније, а најважниЈ'агаранција за то лежи у искреним одношајима РумуниЈ'е са суседним силама, и у угушивању свих револуциЈ'онарних по* кушаја, кој'и хоће да те одношаЈ'е прекину. Чланак 6. Царско-краљевска ће влада и од сада кнежевини Бугарској своје потпоре пружати, да би се та кнежевинана конзервативном темељу организовала. Ако бисехтела Источна Румелија са Бугарском спојити, мора то на такав начин бити, како се не би суседни народи дражили и како би се револуциј'онарни елеменат од свега тога удалио. Чланак 7. Сталној анархији у Арбанашко, мора се једном крај учинити тиме шт j ће се успоставити провинциЈ'ална организација, како j'e то у главним цртама у берлинском уговору одређено и што ће се праведне жеље арбанашког становништва по могућству испунити. Чланак 8. Обе уговарајуће силе, Koj'e Ј'едино желе, да се општи мир непрестапо одржи, предупредиће умешање сваке друге силе у ствари, што се односе на балканско полуострово и противиће се томе. Чланак 9. У случају да се поремети саобраћај кроз балканско полуострово као и кроз мореузе, што спајају црно море са средиземиим морем, или да се битио наруши мир углавној варошиотоманске царевине, предузећеобе уговарајуће силе нужне кораке, да заједнички отклоне ове тешкоће. Чланак 10. Кабинети бечки и берлински са свим су се међу собом споразумели, да сујецки канал и Мисир остану под непрестаном протекцијом свију сила. Члапак 11. Влада немачког цара се позивв, да овај протокол узме на знање, и да суделује при

разлагањима, која ће се у важним СЛучајевима у тој ствари предузети. Чланак 12. Промене, које би размим фактима могле наступити у одређењима берлинског уговора, подвргнуће са разлагању свију сигнатарних сила, које буду учествовале. Потписани су: Калноки и Гирс“. Како је „Волној‘е Giobo“ дошло до тог акта, није нам познато, а и оно не каже, а све дотле изгледа нам ствар веома сумњива.

Занимив призор на yг. земаљском сабору.

Ма да је било на уг. земаљском сабору, дакле на озбиљном, неприкосновеном, светом месту, опет би за то ствари, о којој j'e реч, било место међу белешкама. Али ми је хотимице доносимо на овоме месту, јер колико је пикантна, толако је и жалосза. Еле, била је седница уг. земаљског сабора, последња мериторна седница пре божићног одмора, 7. декембра о. г. Између осталих предмета био је на дневноме реду и извештај имунитетског одбора о издавању заступника Верховаја са краЈ‘ње левице. Државно одветништво искало је, да се исти заступник изда, да се може против њега подићи преска парница због члапка, што га j'e у свом листу „Фигетленш,“ писао о познктој' семановоЈ' афери са заставама. Сабор пије допео никакву одлуку, него је ствар одложио, док редовни извештач имуиигетског одбора, Оливер Слави, не узмогне сабору извештај поднети. Но то још не 6и било тако жалосно; главно, што хоћемо да саопштимо, то тек долази. У тој последњој седпици саборекоЈ' држао је једап homo novus, новајлија, свој посланички и политички деби, евоје посланичко првенче. Дебитапат не беше нико други, него главом Велико-кикиндски посланик, г. Стева Јовановић. Да пам пак нико не би могао замерити, да смо како год пристрасни, јер је познато да је кикиндски посланик члан самозване либералне владине странке, ми ћемо по староЈ' бечкој' „Преси* приказати дотични призор. Иста пише: „Нисам се спј емио! гласи позната узречица. Но овога пута не беше то никако шала, него горка збиља, KOj'a толнко драстичниЈа беше, што јавна парламенатска седница дзде повода тој' глоси (том тумачењу). У угарском заступничком дому била је расправа о томе, да се Верховају обустави имунитет (посланичка неприкосновеност), кад али захтеше, да се два писмена прочитај‘у, Ту настане дуга, врло дуга почивка. Извештач Стева Јовановић не показује се вољан, да писменапрочита: Сабор постане нестрпљив. Сиромах извештач ушепртљи, премеће своје списе тамо амо, п.тледа молебним погледима на тајнике. Ови му помогну тражити. Крајња се левица подругљиво смеје; зачуше се гласови: „скапдал!" али писмена нема. Диже се вика, смех и цика. Најпосле председник не имаде куд, ни камо, него мораде седницу на пет минута одгодити. У почивци стану грозпичаво тражити упитна писмена и на послетку констатују, да их не могу да нађу, Кад седница на ново би отворена, устане председнгк имунитетског одбора те скрушено изј‘ави, да је младн посланик Јовановић у последњем часу ускочио (примио дужност) на место правог извештача, који је одсутан, те да се није могао „довољно спремити“, па за то нека се расправа одгоци, док прави извештач не узмогне пра в и извештај поднети*. Владипа странка за цело j‘e морала на то помислити, а ако није рекла: л Куку, бруке наше!“ А Кикивђани, кој‘и су бирали извештача рд 7. декембра, нека се сете седамнаестог јува.

Д O П И С И.

ЦвТИЊв, 30. Новембра. Докле ее ви тамо бавите избором патријарха и уређењем својијех црквено-школокијех ствари, дотле се у нашем непосредном сусједетву вбивају догађаји, који врло ласно могу ив нова да креву српско питање у цијелом обиму његову. Читали сте бев сумње у листовима бечкијем и пештанекијем о догађајима уБоки Которској иу Херцеговини; нашли сте тамо, како је домобранство скоро поевуд ивведено у Боки, само се није могло иввести у некијем брдскијем мјестима, одакле су момци побјегли, а до овијех није влади аустро-угарској ни стало баш толиког читали сте даље, како је отпор кривошијски већ савладан и како се још само по некијем вабитнијем мјестима вуку неке чете хај дучке под арамбашом Стојаном Ковачевићем, које ће брво подљећи вими и прогонству од стране аустријске војске; и кад бисте свему томе хтјели вјеровати, могли бисте судити, е је овамо све тихо и мирно, само што се по новинама равноси нека лакрдија о тобожњем њеком устанку у Кривошијама и у Херцеговини. Но то све није истина што сте читали, а иетина је ово што ћу вам ја кавати. За сад ћу се ограничити само на Кривошије, остављајући ва други пут да вам јавим како је у Херцеговини. Аустријске власти труде се преко својих листова да представе свијету као да је Родић/ пошло ва руком да спроводе увађање војничке службе у Боки Которској. Њима у рачун иде Да тако ствар представе, јер је природно да им мора