Застава

еавета у Фравкфурту ма Мајни. Ож је видео Годину 1848 и тада је упознао много што-шта, што му је од пре било непознато: политика на сокаку, акција у парламенту. У Франкфурту је упознао пруског пословођу и доцнијег посланика на савезном савету, Отоиа Бизмарка На брзо споји интимно пријатељсгво оба ова човека. Можда је било, да су баш иесличности карактера и разми путеви их једно другом ближе довели; прави екстреми се додирују у вима. У осталом није Горчаков ни у Фрамкфурту био удаљен од руског живота. У најближбј близини Фраифурта, У Висбадену, живљаше јака руска колонија. Средиште овој сачињаваше Јуковеков дом. Василије Јуковски беше учитељцесаревића,прећашшег руског цара Алексапдра 11. Час по појављиваше се као каква авет у Јуковсковом салону већи женије, него овај што је цара однеговао, песник „мртвих душа“ и „ревизора", Никола Гогољ. Погато је руском друштву ужасну слику показивао, пао је Никола Гогољ у дубљој старости у таку бо« лест, која је повварила многу племевиту душу у николиној ери. Он је очајавао у култури, у цивилизацији, у слободи; повратак староруске простоте изгледало му је као једино средство, да се покварени свет спасе; „крстоносни поход“, да се Византија и Сијои ослободи, ваљао је руском народу да даде прилике, да своју грешност опере у евојој сопственој крви. Док су песници сањали о ослобођењу источних Хришћана, о подизању часног крста на Ају Софију, послао је цар Никола кнеза Менчикова у Цариград са својим ултиматуном у цепу његова палетоа; кримски рат букне.... Годима 1864 доведе Горчакова као посланвка у Беч. То беше тада за време источне војне најважнија пошта у руској дипломатији. „Моја источна политика,« рече гроф Буол Мајендорфу, „прописана ми је географском картом." Горчаков је имао да потучену Русију заступа у Бечу испочетка само према овдашњем (бечком) кабинету, за тим, за време великих конференција према целом свету, Док је стриц му Михајло, Тотлебном потпомаган, корак по корак узмичући, на Карабелној, на зеленом врху н ва Малакову русву ствар са мачем у руци бранио, дотле је Александар Мвхајловић бој био против савезника на зеленом столу у бељетажу министарске палате на балском тргу. Тада беше то, вада је изишао из салона грофа Буола, исвао од старогслуге Кадерношке чашу воде и кад је у пола испио, треснуо је о земљу с речма: „Они ће то платити!« Тада се страшно заклео против Аустрије, чија је „неблагодарност« изненадила Јеврову и руског цара. ,Аустрија“, рече он тада, ,није држава, се n’est qu’un gouvernement«. Та реч вашла је одзива, сва Русија је пламтила од гњева према Аустрији, Александар Михајловвћ изгледаше вао да је у напред обележен за осветиоца народве части, јер он беше носилац народвог осећања. Неселр д, русви министар, воји беше поревлом Вестфалац, а у Лисабону рођен, мољаше за свој отпуст онога дана, вада се париски мир потписао; то и добије уз задржање титуле државног канцелара; а 29, априла 1856. ностане Александар Михајловић Горчаков министром спољашњих послова са титулом државног канцелара године учења и путовања му се завршиле... (Наставиће се.)

Српско народно позориште.

У Ст. Бечеју 30. марта. Други дан усврса, 29. марта даван је Суботићев | „Милош ОбилиК“, ван претплате. Хтело се је нрилике дати и нашем простом народу, да се овог вечера пријатно забави. И несмо се преварили. Свет је поврвио са свију страна, дворана дупком се испуни, као никад пре. Доста је навести, да је на каси тбга вечера сто седамдесет и нека форипта пала. Публика, глава до главе, беше за време целе представе у озбвљном и уираво свечаном држању. 0 комаду самом пемамо вужде оде причати. Или зар вма кога, који не зна за Косово? за Милош Обвлвћа, цар-Лазара, Вука Бранковића? У главном и целом комад је добро и округло испао. Богато и красно одело такођер млого је допринело к илузвји. Да нам је којом срећсм већа позорвица, онда би тек видели, шта овака игра вреди. Главне улоге: цар Лазар (Лукић), Милош Обилић (Ружић), Мара (Ружићка) билесуу сигурвим рукама. Лукић је у сваком погледу потрефио и маску, и глас, и кретање. Код Ружића имамо једву једиву замерву и ево баш ћемо је казати: код њега фалила су само „два цола“, ввшта више. Е, да је још тога било, душа ваља, бво биглавомМилош Обилвћу, тако га је иствввто приказао. Но ову погрешку мораћемо му већ опростити. Обојица су своје ове знамените и боме потеже улоге подпуно сватили и дивно извели. Рајковићва трудила се, да своме вмеиу својој узвишеној и тешкој задаћи, као Вукосава, одговори. Ступивши у богатом и преврасном оделу ва даске, идеалисала је Вукосаву веома лепо. Држање и вретање било је иравилно, само што се впак веда порећи, да јој ваивве улоге лаеше од руке иду. Југ Богдав, говором својим, особито уз цара Лазара, јако је падао у очи. Коса и брада је бела у ове старине, а он овамо говори тако течно и лако iao кавав ђетић. Овај контраст још је твм већма У очи пао, што му зет његов, и сам већ седвх власих, у исто време говораше са тактон, старачки, као што то његовом добу доливује. На оваве ситмце ваљало би пазити.

Вук Бранковић играо је своју улогу доста коректно. Но особа не бијаше му верно представљена, сувише је млађан изгледао. Он ваља да се прикаже као старији човек, са проседом брадом и власима, а наш Вук је био човек однајвишеЗО година. Она сцена између њега и Јусуф паше, где се о круни српској погађају, ваља да се млого оштрије маркира. Ово је моменат где приказивач има прилике, да своју вештину и окретност развије и покаже. Бановић Страхиња трудио се, и извео је своју улогу мушки и јуначки. Мурат вије довољно обележио своје достојанство. Овај падиша, цар царева, горди и помамни владаоц, пун лукавства и злобе, морао би куд и камо више живости показати. То исто стоји и за Бајазита, који је иначе као такав био особито удесно маскиран. И он није развио у приказивању довољне енержије. Као млад падиша, који хоће да покаје оца, да сеосветисвом душманину, који је пуст, силан и моћан, ваљало би све да креше, све да сева, кад се крећеикад заповеда, а тог нвје било. Његово је место, кад на позорницу ступи, место прво и најотличније, а око њега ваља да се остали групирају. По своме положају ваља дакле да и место своје на позорници нађе, то никако није уз кулисе, као што случај бејаше. У опште, глумац ваља једиво да пази и гледи на истину и природу, па ће оида најлакше потрефити и улогу своју верно извести. Ако он хоће публици да се допадне, ако он тражи ефекта у својој улози, тешко ће бити кадар, да карактер у целини извесе. Глумац иека се не осврће на то, да ли публива тапше или не, па ће онда увек добро играти. Овог вечера десио се је и један комичан, мали интермецо. Како је светина силна нагрнула на представу и већ таман да се одпочне, али дојезди један изасланик овдашње политичне власти к управитељу, да га запита: није ли „Милош Обилић" „Пера Сегединац?« кад га умири управитељ, да Милош вије „Пера“ онда овом човеку спаде камен са срца, и он задовољно оде, од вуда је и дошао. Sic!! Данас у уторнив, 30. марта привазана је ш?љива игра или као што на цедуљи стоји: слика из живота „Очина маза’ као седмо парче. Комад je ив немачког живота, али може бити, ако хоћете, и из српског. Отац шустер, поставши богат човек, обожава свога сина Леополда, који учи »јукс«, па на форму ваше поковдирене тикве упропашћује се и долази до просијачког штапа, а све поред овог поввареног и лакомислевог сина. У исто време тера из куће свсју ћер зато, што је смела заволети његовог калфу, и руву му пружити. У веома занимљивој сцени, кад му кћи пред њиме мора да влечи, он је отискује, јер му срамоти фемилију, што за шустера полази, а заручник њен у том часу заверава се, да ће му то онда опростити, кад му таст тако исто пред њим влечао буде, предсказујући му његову сигурну пропаст. Пунонадеждни Леополд упропастивши свога оца, оде у свет, отац у старим годимама постаје опет врпа, у тешкој нужди и сиротињи. Међутим зет му је постао угледним и ваљаним мајстором, који већ децу своју има, али се са старцем никада не састаје, нити допушта жени то. И тако се овај комад све дотле развија, док вајпосле, пола случајем, пола удесом стари, таст не клекне пред њега „да му меру узме за нове чизме." Ово је моменат, кад зет увиђа, да је од своје завлетве опроштен и слободан, и ту се игра свршава. Лукић је извсо шустера Готлиба вештачки, без најмање замерке. Верно је извео сцене у сиротињи својој и ону, кад је после толико година изашао гету и ћери пред очи, вад је клекао „да узме меру«. Сва је публика с њим заједно осећала оне ударе, које је он трпео, тако је природно играо. Руж и ћ, калфа његов, играо је као увек потпуно и добро. Особито је i ерно нзвео поједине сцене, кад љубав изјављује својој будућој жени; кад се заверава своме тасту, да ће му онда опростити кад тако исто пред њим клечао буде«; кад се у кафани састаје у друштву своме са тастом, воји већ у велико пропада; кад руву пружа своме тасту, пошто је овај пред њим клевао. Леп му је и онај моменат, кад се собом бори, рад би му ва сусрет изаћи, рад би подићи га, али неможе: „ујео ме је за срце,“ „понда заверио сам се,« „нисам требао, али шта ћу.“ Левка Хаџићева, као жена му, била јеусвојој улози сасввм добре. Исто таво Р. Поповић вао чиновнив. У гостионици, попввши чашу преко мере обичне, ударио је теча тако згодно у плач, да си се одмах сетити морао оваких истих теча, које свугди можеш наћи. И маска добра му беше. Добривовић, учитељ гласовира, воји тражи пет форинти у зајам, Б. Хаџићева, Рајковићва, Јеца Поповићева, Милићева, били су на своме месту. И млади хусар (Б. Рашић), даље келнер (Дивић), Леополд (Барбарић) у својим добро изведеним улотама учивили су пријатан утисак на гледаоце. Хусарово оно јб reggelt и остало мађарање, могло би слободно изостати. Сувише прсфанира биву, и одмах видиш комедију, па ти хоће да поквари увус. А баш (лабо се и слаже са овом игром употреба „венгерског« језика. П.

Уметност.

Косовка девојка. Добили смо „Косовку девојку,« слику хрватског уметника Ферде Кикерца, коју је трговина уметнина Кочонде и Николића у Загребу дала масним бојама помножити. Кикерец је већ са неколико радова обогатио новију сликарску уметност у јужних Словена, Његове слике привнала је не само домаћа, него и страна критика ва дела, која имају праве уметничке вредности. Но и који су му видели пређашње радове, веле, да ихје „Косовка девојка“ све надмашила. Томе се сваки пријатељ домаће уметности само радовати може; то је внак, да је уметник напредовао, Већ сам наелов слике каже, од куд јој је мотив увет. Косовка девојка, једна од најлепших појава у богатој ривници наше народне појевије, шеће по равбоју млада, по равбоју честитога кнева, те преврће по крви јунаке, не би ли нашла којег од три војводе бојне. Намера је намерила била на јунака Орловића Павла, на кнежева млада барјактара. И њега је у животу нашла, те као што је друге, тако и њега „у-мива га хлађаном водицом, причешћује випом црвенијем и валаже хлебом бијелијем.“ Тај моменат, како девојка причешћује Павла, е то нам је уметник прикавао. Па како је Кикерец иввео градиво, које му је неисцрпно врело српског народног духа песничког тако ивобиљно дало? Јест истина, сам је народ-песник насликао привор с Орловићем. Слушајући народног певача, видиш тако рећи чулно, како девојка причешћује младог барјактара. Али Кикерец је, преносећи то градиво ив говорне у сликовну појевију, покавао потпуну уметничку самосталност. Комповиција је у опште добра. Група је особито добро испала ва руком. Колико се на копији види, и колорит одговара самој теми, Не равбирајући ва историјску верност орловићева одела и равбоја кнежева, морамо у опште рећи, да је кикерчева „Косовка девојка« прави уметнички проиввод у пуном смислу те речи, проиввод, који ће домаћу нам уметност внатно увдићи. Фирма Кочонде и Николића васлужује сваку хвалу и похвалу, што је умножила „Косовку девојку,“ те нам на тај начин дала прилике, да се науживамо те лепе уметнине. Кикерчева слика украсиће велелепно сваки српски дом.

Вести из места.

У петак пре по дне пријавио се сам овдашњем судбеном столу начеоник овдашњег поревног ввања, Хуго ВајскопФ, вбог проневерења порезног новца. Сам је искавао, да проневерена свота ивноси на бливу 7000 Фор. Вајскопф је стављен у притвор, а поревно ввање ватворено, док истрага не прође. Тако се у Угарској гавдује с јавним имањем. Проневерник је старији човек, ожењен и има деце. У четвртак после по дне догодио се несретан случај при грађењу дунавског новосадско-варадинског желевничког моста. Миша Ч а рнојевић, новосађанин, радио је у надницу код мостанског подувећа. Несретним случајем омакне се грдан балван, падне Миши по сред главе, равмрска му и стињи сву лубању, тако да га је са свим ивнакавила. Несретник је на месту остао мртав. То је прва самртна жртва, што се овде догодила при грађењу желевнице, и та прва жртва беше Србин. Јавна расправа у парници против Паје М их а ј ловић а-Ф и липца, којаје у четвртак код овдашњег судбеног стола почела и о којој смо у прошлом броју на овоме месту иввестили, није тог дана довршена, само су преслушани неки сведоци. По што пак ван Новога Сада има сведока, који се у тој ствари морају преслушати и чији искави могу бити важни по сам ток парнице и судеку одлуку, то је коначна расправа прекинута, док ти сведоци не приспеју амо. Нови Сад, 3. априла. У ускршњем броју донели смо књижевни оглас, у ком се „Српске Илустроване Нови'не“ туже на слаб претплатни одзив, |те нам објављују жалосну вест, да ће крајем јуна морати престати излазити, ако им се српски свет претплатом обилатије не одвове, но до сад што је. Таки лабудски гласови нису истина у вашој књижевности новина, зачули су се више пута. Та ено ту скоро престаде због слабог одзива једини привредни »лист у овостраном Српству, „Привреда,« којој је свако признавао и врсноћу садржаја и вешту уређеност, а овамо вам је пољска привреда главна струка радње. Али да „Срп. Ил. Нов.,“ једини лист своје врсте у васколиком Српству, немају ни толико претлатника, колико им је за најнужније трошкове, за осигурање излажева потребно, то је жалост. Нека нам се опрости, али није друкче. И домаћа и страна критика прааи одобравањем тај лист. На њему раде повајјаче књижевне сваге наше. За кратко време, од кад излази, ивнео нам је «у слици толика дела и производе домаће уметности, дела, која би можда остала заборављена, да

њега HHje. Једном речи, лист одговара и нашим потребама, и приликама, и у нашој књижевности достојно је попунио празнину, која се без њега осећала, а цена му је така, да га сваки и оле могућнији Србин може држати. Па и пак слаб одзив, вечита кубура. И ми придружујемо свој глас „Срп. Ил. Новинама,« те апелујемо на наш свет, нек не да, да му та Ј једини илустрован лист пропадне.

Н О В И J Е.

Будапештански листови ]’ављају, да ће н ов и кредит, што ће га Аустро-угарска влада овога пута од делегација искати, износити најмање 20 милијона. Како „Буд. Кор.“ из Беча Ј’ављаЈ’у, 1. о. м. држана j’e под моварховим председвиштвом, заједничка министарска конферевција, на којој је коначно углављен поднесак за делегације. У" поднеску су предрачуњени трошкови за ванредну потребу војске, што се налази у поседнутим земљама, на даљзх шест месеци; даље два милијуна, кој‘има је кредит од осам милијона прекорачен, и трошкови за грађење путева, којима се може јахати; најпосле трошкови за грађење утврђених склоништа и набавку хране. Конференцији j’e био поднет нацрт поднеска за једно с опширном мотивацијом. Путеве и свлоништа за жапдармерију у Кривошијама градиће аустријски ерар. Н. Сл. Преси" брзојавља њен дубровачки извештач, како су 18. марта непознати људи код намастира Под-Ластве у Жупи порушили седам брзоЈ‘авних дирека. Због тога беше брзој’авна свеза међу Котором и Будвом два дана прекинута. Како прашка п Пол«. дознаје, цар ће бискупа Штросмајера предложити папи за стожерника (кардинала). „Пол.“ Ј’авља, да ће се у след највишег одобрења академиЈ’ске (власти на чешком свеучилишту за 1882-83. школску годину изузетно још почетком маја (по рим.) привремено устроЈ’ити и да ће избором и проректор и продекани бити означени. Попретходној београдској вести, краљ Милан требао се у четвртак кренути на пут по Ср6иј’и. Краљица и крзљевић прате га до Шапцк, - Из Дубровника јављају, да је руски министар-резиденат на Цетињу, Јонин, награђен од цара Алексаидра за велике му заслуге орденом св. Ане првог степена. По Петрограду се говори како отуд 1. о. м. јављају, да су Лобанов-Ростовски и ЛорисМеликов тамо позвани. ђен. Игњатијев вадао је надлежним телима питање, треба ли земствима дати право, да она председника и чиновнике своје не бирају само из броја својих чланова, вего да их могу бирати и из броја оних људи, који имај’у активно право избора, али да исти у скупштинама имају само саветнички, а не одлучни глас. Берлинске „Фос. Нов.“ имају из Петрограда извештај’ о организациЈ’и „свете лиге", која је много тим добила, што је и Игњатијев у њу ступио. Организована j’e, као и нихилистанска лига а има четир одбора, на име: управу, ексевутиву, финансије, редакцију. Начеоник управе јест гроф Павле Шувалов, ексекутиве кнез Долгоруки, финансија берзански бележвик Холм, редпкциЈ’е Катков. Годишњи прорачун заједно са закладом за ухођење износи за Петроград Ј’едан и по милијон рубаља, за Москву 460,000 рубаља, за провивције саразмерно мање. Петроградека полиција дознала је, да j’e на петроградско-москавској железници ударен латум, али га дуго није могла наћи. Марта 31. Ј’ављаЈ’у, да j’e лагум пађен са свим готов, али без и каке експлозивнс материје. У Кахири j’e откривена војничка завера, 16 официра учесника затворено j'e. Први дан ускрса npemaoj’e у Риму впртембершки краљ на римокатоличку веру. Покрстио га j’e сам папа.

Разне белешке.

(Сара Бернхардова,) повната глумица, венчала ее 23. марта у Лондону с Амалом, првим љубавником ив њене поворишне дружине. Амала је пореклом Грк, право му је име: Аристид Амвросије. (Сисачко - д о 6рл и нс к а желевница.) Ова линија угарске државне желевнице предана је треви дан ускроа јавном промету и то ва особе, пртљаг, курирне вовове и терете. Станице су ове: Сисак, Блинскикут, Суња, Majyp, Костајница, Волиња и Добрлин. (5 априлусе смр в ну о.) Мрав, који се ли> цем на воскресеније појавио, понео је собом једну човечију жртву.- Неки видарски момак, по имену Штојфл, пошао је био у Корнајбург код Беча, да тражи посла. Од своје сестре добије на велику суботу нешто новаца, те оде у неку крчму, опије се и пође тако украшен на пут, Сутра Д ан У јутру, баш на ускрс, нађоше га на путу где се смрво од мрава. Сви покушаји, да га по ново у живот поврате, осташе бевуспешни. (Православна епархија бококотор* ска, дубровачка и спичан ска.) Ивишао је шемативам исте ва г. 1882. Прошле године било ie у целој епархији 8 манастира, 204 цркава, 5338 домова и 26.415 душа, а то је ва 16 домова и 227 душа више, него предходне године. Родило се 743. а умрло 598. У вишој ђимнавији у Котору било је 50 православни ученика, у вишој ђимнавији у Дубровнику 14, у женској препарандији у Дубровнлку 3, у поморокој школи