Застава

„У исто доба је патер Наумовић уз припомоћ оптужемика, Алексе Залуског и Ивана Спрундера, који су били са велеиздајничким циљевима споразумни, посве потајно приправљао апостазију опћине Хмилицки са грчко-католичке на грчко-источну вероисповеет, те је најпосле са звањем Плосчанског извео исту промепу верозакона, не би ли там, чисто политичким средством агитације, које није ни мало утемељеио на верозаконском осведочују, привео и друге опћине северне Галиције к шизматичкојверв и тако приправио терен за даље панславистичке коначне циљеве. „Најпосле је витез Адолф пл. Добрански, уз судедовање оптуженика, Маркова, и Наумовића уходио утврде код Залесчика и њихов положај, имајући при том велеиздајничку намеру. »Ова делателност оптуженика без двојбе пада у појам злочинства велеиздаје, како је установљен у §. 58. lit. с. аустријског казненог законаЛ

Тиса-есларски догађај.

У два маха (бр. 77 и 79. нашега листа) јавили смо у кратким потезима грозни догаћај, о убијству хришћавске девојке у Тиса-Еслару. Ствар је та изазвала велико огорчење против Јевреја, и пошто ствар све већег замашаја добива, то ћемо је и ми будније пратити. За сад саопштавамо један извештај „Тршћ. Тагблата,« који местимице овако гласи: „На левој обали Тисе, по миље јужно од чувене взнске вароши Токаја лежи Тиса-Еслар, спахилук староплемићске мађарске породице Калаја. Становници, којих има око 2000, понајвише су католичке и реформатеке вере, али и Чивути су прилично многобројно заступљени, има их од прилике 400 глава. Јужно од калајевог замва стоји католичка црква са угодним парохијским домом. Кад овога оставимо на лево, доћићемо на скоро до последње куће, до суваче, која у горњој афери игра врло важну улогу, јер Естер Шољмошову, несталу хришћанску девојку, видеше овде последњи пут, када је поред суваче ишла према јеврејској богомољи, синагоги. Синагога, која је на малом вису сазидана, имаде дворану где се моле и једно мање одељено двориште, у ком стоји један просто отесан подугачки астал. Преко пута од синагоге налази се канторова кућа. Специјалитет у Тиса-Еслару је ритуално (по црквеном обреду) купатило, које се у тој кући налази, и ми нећемо да читаоцима ускратимо опис истога. Сама кућа састоји се из дворишта и две собе. Кад прођемо по првој соби, приметићемо, да се у средини љуља патос под нашим ногама. При пажљивом истраживању наћићемо, да се тај патос може подићи. Доле зјапи грозма провалија, понор, који је врло мрачан. Из друге собе воде узани, коси басамаци у „микве“ то ритуално купатило. У тој дубини од два хвата имаде узана, мала када и једна мала пећ од лима, да се вода греје. Вода не може из каде непосредно истицати, већ се прљавв вода аковом извлачи и кроз ону руну у првој соби избацује на поље. Још никада у свом животу нисам се налазио у прљавијем, кужнијем и гаднијем месту, него што је „микве", та жалосна сатира сваког купатила! Писац овог извештаја посетио је и удовицу Шољмошку, матер убијене девојке. Он пише о томе: Удовица Шољмошка, погнута старица, прими ме у посету. Ја је запитах, има ли каквих вести о њеној кћери. „Ја нећу никад више ништа о њој чути!“ беше жалосви одговор. „Ја би се повивовала божијој вољи, кад би могла хришћански сахраннти њене мени драге кости.“ Ја је стадох тешити. А шта, ако се врати жива ватраг, и ако је само њена госпођа хрђаво шњом поступала, па је побегла од ње? Старица суморно махаше главом. „Та она није ии била у служби, она је живила код госпође Хуријеве, њене куме, која је пазила на њу, као на своје рођено дете.“ „Када сам ишла кући,“ примети Жофика, старија кћи, „сретнем се шњоме код суваче, и тада ми приповедаше пуна радости, да јој је „неника" (тетка; тако зваше своју куму) обећала, ако буде добра, да ће j’oj поклонити пет форината, да купи за ускрс пар ципела. Она се јако журила, јер је тетва чекала на боје, да за свеце кућу лепо окречи. Ја сам још гледала за њом, како је даље ишла према синагоги, и изгубила сам је из очију, тек кад је заишла за ћошак. Од то доба нико је више не виде.“ „А кад сте приметили, да је нестала?“ „Када је госпођа Хуријева замап очекивала, да се мала врати ватраг, дође после подне к вами, да се распита, где је дете. А кад већ до сумрачка вући не дође, пођосмо, да је тражимо. Жали боже бадава!“ „Јесте ли то власти пријавили?“ „Да богме! Трећи дан по томе, кад се већ по свом селу говорило, да су Естерку убили Чивути, отидем ја у општинску кућу, те пријаву учиним, Виров ми одговори, да је то лудо блебетање, девојчица ће се већ наћи. Тако проће више недеља. Једног дана говорио је мали шестољетни синчић канторов са више њих гушчара, да врло добро зна, где је хришћанска девојка. Љегов отац је девојчици свезао руке остраг, па је онда угушио и у вече врат отсекао. Јаодем јошједан путпред суд, итамо

ми дадоше за одговор, да ће девојчицу по свој земљи тражити." После неколико утешних речи опростим се од ожалошћене породице. Како се приповеда догађај у Еслару. Од како је нестало сироте девојке, наравно у Еслару нема другог разговорв, до ли само о томе. Ево онога што сам ја од разних особа о том догаћаЈУ сазнао: На лазареву суботу пошље Естерку Шољоцшеву њена помајка, да у дућану Јожике Колмајера купи за десет новчића плаветне и црвене боје. Мала обави тај налог. Између 11 и 12 сахати пре подне купи она боје и пође натраг. На путу су је многи видели, између осталих и њена сестра Жофика. Када је ова на улици гледала, тврди, да je њу видела на путу према синагоги. Тамо изгуби сваки траг од ње. По иароду је ишло од уста до уста, да су Естерку убили Чивути. Али општински судац и интелигентнији становници у месту нису хтели да веруЈу тој вести, догод канторов синчић усигриса другом децом није изјавио, да врло добро зна, где je хришћанска девојка. „Тата је њу к себи дозвао свезао joj руке наопачке и „шактер бачи“ пресекао joj je врат“. F Испитна комисија, која је 18-ог стигла у село отпоче свој посао са преслушањем кантора Шарфа' његова обадва сина, његове жене и Соломуиа Шварца, који је јеврејски „шактер" у селу. Из почетка сви порицаху, да су девојчицу и видили. На основу исказа сведока ипак их затворе и после тридневног затвора изјасни се најпосле старији шеснајстогодишњи син канторов, да ће све исповедити. Његов исказ пред истражним судијом гласи: „Кад је Естер Шољмошева оног кобног дана прошла поред синагоге, замоли је канторова жена, да уђе унутра и да скине јело с огњишта, пошто је субота, и она то не сме чинити. Када је Еетер унутра ушла, ухвати је кантор Шарф, свеже и угуши је. У вече је одвуку у синагогино двориште и положе на астал. Сада приступи к њој’ „шактер“ Соломун Шварц са ножем у ру ЦИ) и пресече јој гркљан. Проливену крв ухвате у један велики лонац, Шта је доцније било, не уме да искаже; њега истива нису пустили у синагогу, али кад ее то тамо збивало, стајао је пред вратима, и гледајући кроз кључаницу, видео је све, шта се догодило." « * * У Еслару влада усљед твх догађаја узбуђеност; народ се ипак држи мирно и трезвено, и до сад није било никакввх изгреда. Вест будапештанских листова, да је у Еслар 600 вој’ника одаслано, Јнема ни мало основа. Народ види, да су компетентне власти преузеле истрагу у своје руке, и узда се у то, даћесеистина открити и да ће кривци бити кажњени. Из најпоузданијег извора могу јавити да се резултат судског истраживања до сада у овоме садржи: Исвључено j'e, да је Естер Шољмошева учинила самоубијство. Исто тако канда је искључено, да је постала жртва веморалног атентата. Најпосле је искључено, да j’e побегла од вуће, било из страха од казне или из љубави. Симптови, који се до сад указаше означавају, да j’e несретница постала жртвом атентата убијетва. Предстоји нам решење две тешке загонетке. Једва је: где је лешива девојке ? Друга: какав j’e психолошки разлог злочину? Хоће ли будућност донети та решења“?

Портин одговор на предлог о конференцији.

Окружница, koj’om j’e туреки министар спољашњих послова, Сајид паша 21. мајаодговорио на предлог западних сила, по ком би се зарад решења мисирсквх заплета требала у Цариграду да састане конференција јевропских дипломатских посланика, гласи: Ја сам већ дао на знање, како је на царску заповест маршао Дервиш паша послат у Мискр и како му j’e поверено, да тамошње прилике сталожи. Мислио сам, да ми то исто ваља саопштити и господи заступницима великих сила у Цариграду. У исто време с тим саопштајем мојим доставили су ми господа посланици икглески и француски препис депеше од дааашњега дана у којој се предлаже, да се у Цариграду састане посланичка ко н ференциЈ*а, која би углавила мере, што би их зарад осигурања реда у мисирским стварима требало учинити на темељу, у поменутом телеграму наведеном. Ми се тврдо надамо, даће Дервишпашипо посланство довољно бити, да се у Мисиру на опште задовољство створи редовно (нормално) стање ствари.Кадствари тако стоје и кад узмемо на ум, да имамо права, отуд се надати практичким и делотворнии последицама, не можемо да увидимо, да j’e нужно, да се састане конференција ради мисирских ствари, по што уређење тих ствари јесу прерогативе и сувренска права султанска, прерогативе и права. која су силе право цениле и о којима су оне више пута изЈ'авиле, да ће их поштовати и не дирнута сачувати. Пре свег и по природном току ствари мора од законитог и територијског суврена закључено посланство важити више, него ма који други обзир, и ја сам то изразио и

господи ваступкицима великих сила. Ми се дакле надамо, да ће пројекат о конференцији, о ком је реч, бити напуштен и да ће силеуевојој великоЈ’ и благонаклоној бризи за права и иптересе државке, као год и за status quo у Мисиру делити овом приликом ваш назор. Сајид.

Разговор са Араби-пашом.

Дописник „Степдерда* у Кахиру имаћаше прошле суботе разговора са Араби пашом, о коме у свом листу сљедећн извештај доноси: „Баш кад сам ступио у његов двор, примио j’e Араби неку велику депутациЈ’у бедуинску. Његова соба за аудиЈ’енцију беше пуна официра, племића и шеЈика, чиЈ’е је услужно понашање у опреци стаЈ’ало са његовим тежњама као демократским вођем. Пошто сам од прилике по сахата чекао, прочита Араби моје препоручно писмо, које сам му предао. Рекох М У> да као заступиик знатних инглеских новина жељко очекујем, да из његових уста чујем сопствено разлагање назора његове стравке. Араби одговори: „Бритска публика већ знаде моје назоре преко мојих пријатеља Блунта и Грегорија. Ови су тачно представили назоре странке, која је мене за свога вођу изабрала. Међу тим Инглеска није радије хтела, да саслуша истину. С тога мора сносити посљедице тога." Ја на то приметим. да лично мишљење двејуособа. ма како да су оне знатне, не може јавно мњење у Инглеској као правоваљано освојити, без да се подупре са Ј’асним доказима. Араби одговори: „Ви ме видите да сам опкољен заступницима сваке класе народа. То је сигурно довољан доказ. Ово су сведоци мојих речи. Остали настави са великим нагласком, „нису зидали на народ, већ на обећања Инглеске.“ Они пак трпе са своје лаковерности.) Моје присталице и ја, ми се ни мало не бринемо за обећања и претње Француске и Инглеске. Ми смо готови, да оне, који са помирљивим иазорима к нама дођу, у таком истом духу и примг.мо; али онима, којн мачем говоре, мачем ћемо и одговорити. Ми смо одбили сваку јевропску агресију, и одбијаћемо је свом снагом, која нам је у руци, и пошто се уздамо у божију заштиту и султаново закриље, чију вољу ми покорно испуњавасмо, онда немамо себи ништа пребацивати, и осећамо се сигурни у победи наше ствари.“ Араби се тада подиже и покаже својим кретањем, да j'e разговор прекинут.

Вести из места.

Позоришно друштво Г. Арадије, које се бави у иашој средини, даје себи много труда да заинтересује публику за своје представе. Тако ће се за који дан давати и гласовита опера „Пустињиково звонце,“ која се једнако даје с највећим успехом на бечкој дворској опери. Да би се представе оперета што пре свршиле, од сад ће се скраћивати прозаични делови. Ако друштво нађе бољу потпору од публике, то је вољно саградити и арену с& ложама на ваквом вгодном месту у вароши« У среду, што долази, биће корисница врснога глумца Муикачије и његове жене, и том приликом даваће се обљубљена оперета Штраусова „Слепи миш“ (Die Fleđermaus). Нови (ад, 29. маја. Лане основано је у Будапешти друштво црвенога крста, и од ото доба почеле су се и по покрајинским варошима оснивати подружнице. И у овој вароши оснива се подружница црвеног крста. Варошко представништво изаслало је нарочит одбор, који читаву ствар руководи. Одбор је пре свега почео упис чланова, а у томе су му ишли на руку појединци и овдашње добротворне задруге. Највише чланова скупила је Задруга Српкиња Новосаткиња. Сутра, у недељу биће у мађистратској дворани главна скупштина, где ће се друштво конститујисати.

Н О В И Ј Е.

Из Будапеште јављаЈ'у, да j’e министарство комуникација дало великом жупану, Лад. Јанковићу, претходну концесију за грађење железнице од Ст. Градишке до Барча. Железница та имаће свезе с аустријском јужном железницом. Тиса-есларски догађај добија све већу важност те занима све шире кругове. Пре неки дан убио се њиређхаски државни тужилац, Мелхијор Бот. Бели се истина, да то убиство нИЈ'еусвези с Тиса-есларским догађајем, али тешко је веровати, што тенденцијозна журналистика разглашује, да се на име Бот убио, што му j’e украдепо било 900 фор. државног повца, па га заменик државног надодветника, Секељ, због тога скинуо са звања. Веле, да ће и државни надодветник Козма отићи, да испита есларски догађај. Поговара се, да су у Болгару нашли девојку, која се по имену Естера Шољмошијева казује и вели, да је из потиског Еелара, али то још HHj’e потврђено, Као наследнике калајеве на пошти првог начеоника одељења у Аустро-угарскоме министарству спољашњих послова, помињу оеим Лад. Сеђењија и бар. Мајера, који је ту скоро наименован за Аустро-угарског посланика у Букурешту и који, будући је у Угарској рођен, зна мађарски, те би могао министра у угарској делегацији заступати, Даље помвњу као кандидата в начеоника одељењау

министарству, гр. Хојоса (бившег посланика у Букурешту). Најпосле помињу посланичког саветника, бар. Траутенберга, који је као посланички саветник с Колнокијем у Петрограду бго, па кад је Калноки постао министром, позван је био у министарство у Беч. 0 кризи у Београду јављају 26. маја: Кабинет дао оставку, но краљ j’e није примио. Тако исто и скупштимска већина жели, да садашњи кабинет остане. Скупштинска ве« ћина састала се 26. о. м. у седвицу скупштинску, прогласила се надлежном, да може решавати о мандатима ново изабраних посланика, сматрајући то као предмет пословног реда. У след тога уништила је накнадне изборе, и влада j'e телеграфским путем расписала нове накнадне изборе за три дана. Преговори међу Србијом и Грчком ради закључења мећусобног трговачког уговора довели су до повољна резултата, и уговор је 19. о. м. потписан у Београду, потписали су га српски министар-председник и грчки београдски посланик Дељамо. Дуготвајна контроверза, која је међу Бугарском и Портом о томе трајала, како Бугарска с Портом да води дипломатску преписку, свршена је тим, што ће Бугарска у политичким стварима општити с турским министарством спољашњих послсва. а у другим стварима са дотичним стручним министарствима. Легализовање докумената потврћиваће портански бележпик и турски министар правосуђа, а после бугарска агевтура видирати. Турски повереник за Мисир, Дервиш паша приспео j’e 26. о. м. у Александрију, где га је мисирека војска добро дочекала. Сутра даи отишаоЈ’е у Кахиру.

Разне белешке.

(Прангија од 1794. године) наћена ie. као што „Беогр. Дневн.« јавља, у Пожаревцу, Пожаревачко начеоништво поелало ју j’e народноме мувеЈу у Београд на чување. (Е м и л 3 о ла,) познати Француски романописац најновијега кова и кола, има од својих књига сјајан приход. Романа п Нане“ продано ie 116,000 примерака, „Ласомоара“ 97,000 а од осталих свега 169,000 примерака. Осим тога, већина волиних дела угледала j’e најпре света у лисцима париских новина. Награда романописцима одрерује се у ФранцускоЈ' обично овако: За књигу, Koja ctoj'h три и по динара (франка), добије писац од свакога проданог примерка по један динар, По томе j’e Зола, осим од новина, добио од књижара 370,000 дин. ва своје књиге. (Горка васлуга једног краља). О покојном италијанском краљу Виктору Манојлу прича један талијански лист ову веселу причу; „Једнога кишовитог јесењег дана крстарио је крал> по своме свакидашњем ћејифу у ловачком оделу по околици СтупиниЈја, да лови. Сељак неки, стојећи пред кућом, викне му: „Хеј, ловче, ако ми убијеш веца, што се овуд вере, те ми пустоши багпчу, даћу ти једну моту“ (тадањи пијемонатски новац од 40 пара.) На то ће краљ рећи: „Ма добри човече, виде ли ово време! Једна мота је премало; .дај ми барем две.“ Сељак му устевајући обећа, j'ep 6aj'ara и онако неће уловитм веца, Краљ се упути ва вецом и најпосле ваморен и кров и кров мокар, врати се е убијеним вецем на траг, те ваиска CBoj’y награду. Сељак се сада стаде опирати: не внам ово, па оно, да му он није рекао, како не би нашао веца, па најпосле ето му вец џабе. Али краљ се не даде осолити; сељак му j'e обећао два мота, па као поштен човек ваља да одржи своју реч. Сељак најпосле ни куд ни камо, већ мораде платити награду. Сутра дан пошаље му краљ по једном слуви двадесет динара и поручи му, да само с тога добија двадесет, што није своју реч ловцу одмах искупио; ако у другој подобној прилици буде поштенији, добиће четрдееет динара. Неколико дана носио j'e краљ обадва мота у џепу, ввекетао с њима и говорио 6и својој пратњи: „Ја сам их оба васлужио, ама горко.“ (Ориђиналан бакшиш), Некакав инглески великаш наручи у некој гостионици ва се °Д а јУ са ложницом, само ва један дан, јер је на путу био. Лети у 8 сахата у вече, дакле пре мрака, стиже он у иету гостионицу, и гле чуда, све 24 свеће у полелеју наручене дворане беху вапаљене. Лорд нареди, да се погасе све свеће, а кад оутра дан, а он у рачуну ватече све свеће, и то 12 Фор., дакле комад по 50 новч. Инглев мирно погледа рачун, пак онда уве столицу, повади свеће ив нолелеја, плати рачун и првом келнеру даде 2 свеће у име бакшиша. Келнеру од одаје даде 4 свеће, собарици 4 свеће, момку и кааиџији по 3 свеће, и тако редом, док није све свеће у име какшиша поделио. Истом онда уве пртљаг, седе на кола и мирно отпутује даље. Згодан пример ва друге, кад наиђу на бевочне рачуне. (Становништво Грчке). По најновијем статистичком попису има краљевина Грчка уједно са пределима, кој'и су јој припали уговором од лањоке године, 1.970,470 становника, који станују на 1196 четворних миља. По народнооти има 1.850,000 Грка, 100,000 Арбанаоа и 30,000 Словена. (Сусрет о китовима.) Пароброд „Њу Порт“ који припада њујоршко-кубанском паробродоком друштву, орео је пролетос, путујући на j'yr, огромну поворку китова. Било је од прилике 8 сах. ив јутра, Море беше мирно, а сунце се јако блисташе. Сви путници беху на крову и уживаху у прекрасном јутру. Кад, али на један пут се пароброд обрте у сред гомиле китова, који се по површини воде играху. Капет н Џон Сендберг, који ее по мостићу шеташе, држи, да их је било неколико хиљада и да су ваувимали простор од 20 миља у дужину и по мпље у ширину. Већи део тих мореких чудовишта имало је по 60—70 Фати дужине. Баш кад j'e капетан посматрао тај страшни призор, један огроман кит хтеде да npolje испред кљуна паро-