Застава

Из Котора

пише „Н. Сл. Преси“ њен дописник 19. јула: Овде уверавају, да је министар-резиденат, барТемел, на вишекратно наввљивање кнеза црногорског, да се наспори воначао решење питања о бокељсвии ускоцима, од министра спољашњих послова, гр. Калнокија, позваи у Беч, да лично поднеее извештај о тој ствари. У исто доба јавља ее с полуслужбене стране са Цетиња, да су устаници, што су на црногорско звмљиште уекочпли, најодлучиије изјавили, да ће одбити владин позив, да се под позиатим условима врате дома. У једио рекоше црногореким владиним органима, да су оружје, и то од своје воље, само за то положили, да испуве изречену ваповест кнеза Николе, који им је у своје време од своје страие тврдо обећао био, да ће они бити са свим помиловани, да ће им се осим тога дати свака олакшица, да се могу вратити дома, и да ће им аустријске власти за неко време давати материјалну помоћ, да своје мородице, које су са сввм осиромашиле, могу издржавати. Они рекоше, како се надају, да ће им се дато обећање и испувити. Кад би се на тај начин дома вратили, па почели радити свој стари посао као сељаци или пастири, они би се и обвезали, да под извесним модалвтетима дају известан број домобранаца. У тим приликама налази се црногорски кнез Никола у тешком положају. Обвезе што их је он спроћу устаника узео, не можедуго испуњавати, и веле, да је са свим отворено Аустро-угарском заступнику бар. Темелу изјавио, да ће он, ако питање ие буде скорим решено, морати од себе одбити сваку даљу обвезу спроћу интерновавих, особито пак погледом на црногорске финансије, које недопуштају, да се о трошку Црне Горе дуже издржавају они многи бегунци. Кнез је упозорио и на то, што црвогорско становништво бива све то нерасположеније, јер га боли судбина браће. Ако питање о повратку дома не буде скорвм решено, мораће се интернованима допустити, да слободно оду из Црне Горе, и пустити их, нек траже ново прибежиште. Но у том случају тешко би ко могао стати добар, да се устаници не ће на ново оружја латити. ”, Као што се сад чује, Аустро-угарски министаррезидеват обећао је кнезу Николи, да ће ?рн ту ствар у Бечу ва надлежном месту пожурити, и он се нада, да ће на брзо моћи прибавити повољно решење. Међу тии је кнез Никола отишао са Цетиња и од иеко доба налази се у свОм летњиковцу на Његушвма, где се вадржава н министар уиутрашњих, Врбица. У Црној Горм једва чекају, да се бар. Теиел врати. По што су се устаничке чете по источној Херцеговини опет почеле к; етати и по што војска много крстари по земљи, то се многи тамошњи урођеници опет селе у Црну Гору.

Египатско питање

Енглеаи су давле ввдржали прву битку у Египту. Они је у похвале доетојној скромности називају бојем и са реаултатом истог такође су скромно аадовољни. Они су вепрвјатеља приморали, да развије своју убојву силу, па над им тај маневар испаде за руком, повукоше се по ноћној тами у своје пређашње повицжје. Поморсне војниве хвале, да у ватри беху постојаии, што је похвале достојно. Но изгледа, да то не беше велик сукоб, ua за то тешко да ће пореметити што у државу Араби-пашином, ма да се с друге стране не да порицати, да Енглези нису дорасли египатској војсци, јер праве војске у Арабија је мало, а оио друго, то су све већином »хоце и хације, занатлије и младе ћарчије", који права боја тешко да су и ви-

дели. Али тежиште заплета и ие лежи у војеној, него у политичкој ситуацији. Ма да је конференци ј а наставила своје седнице и расправе, опет изгледа, да ствари иису ни за корак на пред одмакле. Што се тиче питања о Сујецком пророву, ту Јевропа опет стоји чином, што су га Енглези већ свршили. Они су на име, као што је познато, већ посели војском ту важну стратегвјску ипрометну пругу. У след тога још је питање, како ће се британски кабинет још држати спроћу талијанског предлога, који излази на то, да се Сујецки проров стави под заједннчку заштиту јевропских сила. Он га је истина у начелу прнмио, али значајно је, што си је француски заступник у кокференцији задржао право, да њвгова влада тек донесе одлуку о талијанеком предлогу. Он је иетина погледом на промену у републиканској влади морао то учидитн, али лоидонском кабинету није зишта стојало иа путу, да талијаиси предлог у свој форми ие прими. Још није са свии иа чисто изведено ви питање о турско-инглеско ј кооперацији у Египту. Енглеска иште, да Порта подвеже с њом војннчку конвенцију о кооперацији, да турска војска буде иодложна наредбама инглеског војеног заповедника и да султан, пре ио што турскавојска уђе у Египат. прогласи Араби-пашу за бунтовника. Еаглези особито полажу велику важност на овај последњи захтев. Са свим је разумљнво, што се султан устеже, да испуни тај захтев. Не питајући, је ли истина, да султан из потаја стоји у свези с Арабијем, султаиу свакако мора бити неугодно и иепријатно, да подузећу, које се заклања зл заставу портина авторитета и које се пре свега збиља опире туђему мешању у египатске ствари, да том подузећу удара на чело жиг издајства. Но султан је дотеран до дувара, тако да ће иа послетку морати попуетити. Еиглези са само њима даном постојаношћу ишту и наваљују, да се испуие њихови захтеви. Прошастог петка послала је енглесва влада, као што „Морнинг Поет в уверава, ултимат, који је Дуферин Порти предао. У њему иште енглесва влада, !да Порта пристане на њене предлоге, иначе ће упутити Дуферина, да отиде из Цариграда, тј. да прекине дипломатску свезу с Портом, и вкглеска флота, што стоји у египатским водама, биће упућеиа, иека силом ие допусти турској војзци, да се искрца на египатско копно. Порта је ивисдала 24 сах. рока, даодговорн на тај ултимат. Како „П. Лојду* из Петрограда 26 о. м. брзојављају, по тамошњим војничвим круговима говори се, да се Русија из потаје спрема да поседне Царњград, ако се међу Турсвом и Енглеском рат излеже.

Парница против Русина.

(Свршетак.) У вечерњој седнвци од 15. (27.) јула ограђује се патер Наумовић против пребациввња, које је државжи тужилац учивио свим оптуженицима, као да они нису радили из уверења, него из жеље за добитком. Да сам ја хтео рубље примити, рече исти оптуженик, то бих отишао у Русију, те би ме тамо за цело обасули са рубљама; али до тричаве njyдине ваплате**, као што се државнв тужилац изволео изразити, није ми кикад стајало. Све власти потврђују у њиховим сведоцбама, да сам ја мајмаве грамзио за новцем и да сам моје скромно имање увек био вољан да делим са мојим ближњим. Пребацује ми се и моја страииост у мом поступању и мржња према Пољацима. Но, ја бих био у стању да наведем примере, из коЈих би се могло видети, са ваквом су страствошћу обично Пољаци поступали; али ја нећу овде да се опорим речима слу-

жим. Да ја баш нисам тако [страшан непријагељ Пољака, као што ме осуђује државни тужилац, види се већ и из тога, што сам напустио, господо поротници, те вам нисам говорио у мом матерњем језику, што мипО праву слободно стоји. Али ја поштујем и ценим пољски језик као год и јрусински идијом. У добу, где се у аустријеким земљама свуда ивдаје парола помирења, мора овај процес у свој својој целиии врло чудновато изгледати; па зар само Русини нису достојни споразума? Испао процес како му драго, ми нисмо иигда пропустили опомене л добронаиерне савете. Шестмесвчне патње, које оу нам биле одређеие, радо ће моји пријатељи на оптужеиичкој клупи сносити, само ако иам глас не буде глас »вапијућега...!“ За тцм репливује државни тужилац и изјављује у погледу на завључну аиострофу браниоца, да судница није место, где се споразум између Пољака и Русина хоће да изради. Дужиост поротника је пре свега та, да даду правичну пресуду. Пссле тога је следовала дуплика браниоца. Др. Лубински наглашује, да је министар Тиса у cjojoj зваиичној ноти жигосао оптуженог дворсксг саветкика Добрјанског као велеиздајника са чудновато оштрим изразима. Адолф Добрјански живио је дуго времена у Угарској. Зашто је онда, пита бранилац, пропустио угарски министар-председник ту прилику, те није тог опасног злочинца пред угарски суд позвао на одговор, зашто је предиоставио, да дворског саветника Добрјанског тако преко ноте жигоше, да се истоме тек у Лавову иатовари процес на леђа? Сваки мора признати да је управо само тисина нота проузроковала велеиздајничку парвицу; иначе нема ништа против старијег Добрјанског, осим што је он отац Мирослава. Али мииистар Тиса канда се уплашио био од таве судске расправе у Угарској, где су Славени тако јако угњетеви. После свега овога држао је председнивзакључви говор, у ком је прибрао све разлоге, што су се односили за оптужбу и обрану. Говор му је трајао пуна четир сахата. * У воначној седници од 17. (29.) јула узе у почетву реч председник и поучи поротнике о правним одношајима, воји се односе на питања, што су им подиета на одговор и пресуду. Председиик у свом говору није ни сшменуо вглешчичку аферу, која је и при стављању пнтања са свим игнорована. Еада је свој говор свршио преда онда питања и списе парничне пороти, која се повуче у засебну свбу за саветовање. Послв еаветовања, које је иунвх шесч сахати чрајало, дођоше поротннци Ју двораиу. Председнив гороте, професор Тома Рилсви, чита пресуду. Пресуда гласи: 1. На Адолфа Добрјанског: а. пвтање ради велеиздаје: нв; тнме стпадају оба вавнадна пнтања б. евентуално пвтање вбог пропуштања пријаве велеиздаје: 11 гласова не, 1 глас да, в. питање због в арушавања јавног мира: 7 гласова не, б гласова да. 2. На патера Наумовића: а. питање због велеиздаје: једвогласно не, б. евеитуално питање због пропуштањапријаве велеиздаје: једногласно не, в. питање због нарушавања јавногмира: 10 гласова да, 2 гласа не. 3. На Олгу Храбарову: а. питање због велевздаје: једногласно не, б. питање због пропуштања пријаве велеиздаје: једноглаено да. в. вавнадно питање због некажњивости по

8. 61 казж. зак. у случају ако пријава излаже опасиости сроднике истога: једногласио: да. г., питање због нарушавања јавног мира: једногласио: не. 4. На Плошчанског: а. дитање због пропу штањ а пријаве велеиздаје: једногласно не. б. питање због нарушавања јавног мира: 3 гласа не, 9 гласова да, ипав са ограничењем ве због дражења против државие свезе, иего због дражењи против форме владавиие и државне управв. 5. На Маркова: а, питање због пропуштањапријавевелеиздаје: 3 гласа да, 9 гласова не. б. питање због нарушавањајавногмира. 7 гласова да, 5 гласова не, 6. На Трембнцког: а«, питање због пропуштања пријаве велеиздаје: 3 гласа да, 9 гласова не. 6. питање због нарушавања равног мира: 6 гласова да 6 гласова не. 7. На Шпундера: Питање због пропуштања јавног мира: 10 гласова да, али са ограњичењем као и код Плошчансвог, 2 гласа не. 8. На Залуског: као код Шпундера. Код Огоновског, Ничаја и Владимира Наумовића сва питања са не одговорена. Према томе је пресуда ради оптужбе на велеиздају ослободила све оптужене; а осуђени су ради нарушавања јавногмира: патер Наумовић, Плошчански, Шпундер и Залуски. На основу нресуде изриче суд, да су ова четир оптуженива окривљена због нарушавања јавног мира и одређује им ову казну: патера Наумовића на 8 месеци, Плошчанског ва 5 месеци, Шпувдера и Залуског на 3 месеца затвора, пооштреног са постом. Сви остали оптуженици су потпуно ослобођени. Обрана је пријавила ништавну жалбу против оптужбе. При врају овог дуготрајног процеса захваљује се председник поротницима на издржљивости и ревности њиховој. Око 7 сахати у вече тог дана пуштени су били из затвора сви ослобођени Русини.

Д О п и с и.

= В. Кикинда, 25. Јула. (Срп. нар, по«ориштв. Рацковићева и Теревије Лаковићеве ваклада, Дочек владике Бранк о в и ћа.) Ево ће да ее наврши већ месец дана, како је приапело овамо орп. нар. повориште, па ни једно наше млађе перо да се иађе, да повдрави то мевимче наше, као што га вову, и да објави нашој читалачкој публици, како и шта ради и како ice налави оно, него остављају и тонама етаријима, баш као даје у млађем нашем нараштају овде ивумрло свако њежније осећање, сваки уввншенији полет. А не можемо -кавати, да омо оекудни на млађим интелигентвим свагама, шта више могли би рећи, да смо богатији у том од свих наших већих места о ове стране, na ипак не видите ив нашег места по нашим листовима ви по једва два дописа у години, и да се којим елучаЈем угасе међу нама ивборна трвења, или да вема личви вађевица ко вна, били ое кад н чуло у вашим листовима, да још живимо, да поотојимо. Туђинци, који су се навукли овамо тек од 2—3 године и који су још у великој мањини према вама овде, одржавају и ивдају ту два мађарока и један немачки недел>ви лист, а ми нисмо кадри ни дописа да напишемо. Па какве смо ми онда вође и каква нас будућност очекује?! Ал куд сам ја ваишао, мал висам уревнооти својој промашио оно, о чему сам почео да говорим. Да, ваше мило нар. повориште дошло је пре три недеље свунсдево ив Мелеваца овамо, јер је

Л И С Т А К. ОСОБИНЕ

РЕСАВСКОГА ИЛИ КОСОВОПОЉСКОГ ДИЈАЛЕКТА. 1 ) Што човјека човјеком чини, то је његов артикулисани говор, његов језик. Језиком се својим човјек узвишује над свијем животињама. Језик му је дар небески, дар Божији. Без језика, без артикулисавога говора остао би човјек животиња. Без језика вема мисли. Мисли се могу само језивом, говором оживотворити. Мисли добијају живот говором, језиком. Језик дакле чиви ону непрегледну провалу, која дијели човјека од свега царства животињскога. Језиком је човјек дошао до давашњега културног папретка. „Постанак артикулисаног говора вели Хекло морао је највише, најбла« годарније и најјаче утвцати ва душевви жнвот човечји, и с тим и на мозак његов. Више диферевцирање и усавршавање мозга и душевнога живота као вајузввшеније функцнје моига, развило је се у непосредној уаајмици са узјављивзњем душе кров говор. За то су и могли с правом највећи заступнвци упоредне науке о језику видети у развићу људскога говора најважнији бедем, воји јесте између чевека и његових животињских предака.* 2 ) У данашњој науци о језицима има два правца. Заступник је једнога правца Штајнтал, који каже да је језик „ganz und durchaus geistiges Wesen, ein Erzeugniss des Geistes* и који га одваја од при*) Прештзмиано из програиа cpncie веливе гииназвје карловачке ва школску годину 1881—2. ’j вид. Првродиа историја лостааа од др. Е. Хекла с иедииког вревео А. РадовавовнК стр. 669.

родних организама и „као базу му и полазну тачву поставља народцу психологију.“') Заступник и утемељитељ другога правца јесте Шлајхер и уз овога и Макс Милер, који природним наукама прибрајају вауку о језицима. По назорима Шлајхеровим језици су природни организми, које не одређује воља човјечија, него који постају по одређеним законима, расту, раивијају се, старе и умиру. 2 ) По Дарвиновој теорији не мијењају се, не развијају се и H&i живе само поједина индивидуа, него и саме врсте и родови према врстама имају свој живот мвјењајући се и рцзвијајући се полагаhoi Што су родови животиња.и биља, то су цдемена наррднч, што су ррсте животиња и биља, тр су поједини језици, што су варијететц ц расе у животиња ( то су у језика црједини дидлекти и т. д. Овако примјењује Шдајхер Дарциново учец>е ва језике. Ми смо казали да Дарвин учи да се не само поједина индивидуа мијењају, развијвју, живе, него и саме врсте и родови да имају свој полагани развитак, живот. Ово се још боље може видјети ва јевицииа, којвх развитак можемо пратити кроз стотине годива. Тако ми можемо свој језик српсви видјети како се развијао све од оне године како се почеше бцљежити словима догађаји из живота вашега. Та је годива 1189. Од те године до давас види ее јасно како се јевик кроз вијекове мцјењао и развијао. Други народи, који су још прије почели биљежити ') »вд. Физиологија гласа и гласови српсаога јевика од Ст. Новаковића стр. 4. ’) вжд. Die darwinische Theorie und die Sprachwissenschaft v. Aug. Schleicher стр. 7. Ову je квижицу превео на српски Ст. Houuoul у „Матпца* г. 1669.

догађаје из својега живота, они ће још више и веће промјене и развијања видјети ва своме језику. Мени се чини да је у десцендентној теорији једва од вајглаввијих тачака промјенљивост врста. То је главва тачка, око које се и дан давас окрећу распре научничке. Још и дан давас различно се схваћа: што је то врста? Линеј, Кивије, Агасиц говорили су а и данас још и други говоре да су врсте непромјенљиве. Напротив Дарвин’) учи да се врсте мијењају, развијају и живе као в поједива индивидуа. И ово је главва тачка десцендентне теорије. Ми се у ово питање не можемо даље упуштати, а вије нам ви вужно, јер на језицима, који одговарају врстама животињским и биљским, видимо ми без сваке сумње да се вијековима мијењају и развијају. Пошто су врсте животињске промјенљиве, то се о врсти потпуна диференција не може ни извести. То исто вриједи и за језике. И језици су промјенљиви, за то се и не може потпуна дефиниција извести о језику. Сам Шлајхер каже да још ни један лингвиста вије довољво дефиновао шта је језик, а шта је диалект. Што једне ливгвисте држе да је језик, то друге држе да је диалекат. По томе држимо да не ће имати право г. др. Лаза Костић што криви ђуру Даничића у својој „Основи лепоте у свету“ 2 ) позивајући га, ,да се врати чистој науци.* ђура Даничић је 1857 године друкчије мислио о хрватском језику, а друкчије данас мисли. У „Гласнику" IX од г. 1857. написао је ђура Даничић „разлике између јевика српскога и хрватског*. У овој рас<) унрао 7. априда ове године. ’) вжд. Српсжж Летопис кж. 124. стр. 23.

прави обиљежио је он обиљежја хрватскога језика сматрајући га дакле различним од српскога. Године 1874. у својој »Диоби словенских језика* измијенио је ђура Даничић своје мишљење о хрватском језику, и вели да еу између српскога и хрватскога језика „разлике врло мале и незнатне“, да се Срби и Хрвати »немају чим разликовати*, да говоре истијем језиком. Против овога ‘мишљења говори Миклошић у својој упоредној граматици овако: Hier moge noch bemerkt werden, dass mir serbisch und chorwatisch als zwei Sprachen gelten, und dass ich den Ausdruck jezik srpski ili hrvatski fiir falsch halte’). Ja држим ипак поред овога мишљења Миклошвћа да ђури Даничићу »није могао бити разлог једино политички ито књижевно политички 2 ), него да су га у овоме водили и разлови знанствени особито кад узмемо на око оно што смо мало час казали да се не да тачно одредити, шта је језик, а шта је диалекат. Ми смо напријед видјели да је сам Шлајхер казао, даједне лингвисте мисле о једном језику, да је језик, докле друге мисле о истом језику да је диалекат. Што г. Л. Костић каже: „Сваки прави родољуб, или Србин или Хрват, а још пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора с болом и стидом гледати нанеприродну поцепаност у књижевности једног истог језика, која је народу на срамоту и поругу, а нвпријатељима му на радост и подсмех,* натоћемо одговорити ријечима ђуре Даничића да нам ту ') вид. Vergleichende Grammatik der slav. Sprachen. Erster Band, стр. 892. најновије издање. ’) вид. Српски Летопис, књ. 124. стр. 22.