Застава

влада у прорзчуиу гледе продуктивних инепродуктивних сврха. Но док и он сам сматра постојећи сустав ваљаним, не може да буде друкчије. Рекао је, да се држава држи начела: узми иовац где га нађеш. На то му одговара, да држава има дужности покривати трошкове, да се за то мора и бринути. Велика је невоља, што маше земља, будући скроз агринултурна, мора дати највише преза од земље; споменуо је даље истм г. заступиик, да осим она 4 милијуна, који су исказани у автоном приходу, других 6 ммлијуна теку у државну блага ну, и пита камо одлази тај новац? Уважи ли се, кокико од те своте иде на укупне с монархијом послове, као на прев. двор, војску и дипломацију, онда врло мало преостаје на заједничке послове с Угарском. Износом, који од тога преостаје, Мађари се меће обогатити. Сењски заступмик приговорио је народној странци, да нема програма; даље ковао је у звезде угар. мииистра председника велећи, да он високо штује слободу штамне и парламентарну, која се у мас затире. Како министар-председник Тиса штује слободу, могао би се севски заступник упитати код Срба, Румуна и Саса. Што је истакао у првом говору, којим је повео расправу, истиче и сада, да су четири милијума автономнога прихода лепа свота, с којом се даје доста учинити за земљу. Ми смо у последњих 6 годима извели мрежу путева, која се по осмови имала довршити у 15 година, уложив у ту сврху своту од 1,500.000 ф. подигли смо толике земаљске зградеи заводе, као казниону и лудницу, уложили смо прилично на наставне и просветне сврхе. Са свотом, коју ми имамо ма расположењу, може ли се, питам ја, више получити? Призмати се мора, да се доста инвепстира и гради; како се дакле сме рећи, да пропада народно добро? Ако наш прорачун и није попут државних прорачуна, у којима се огледа свеколико државно стање, он је ипак огледалом наше автономне земље? Ако обе наше опозиције ускраћују влади прорачум, зар ће за то престати тећи државви послови или се можда неће побирати порез? Странка права не признаје са свога становишта никаква сабора: она држи, да се у нашем автовомном животу ие огледа снага варода, која је по њезиним назорима миого већа. Кад би обе опозиције нмале увете, да ступе ва чело, место садање владе, могле би тада ускраћивати прорачун, но ви једна ми друга не сме се бацати камевом на оже, који у прорачуну виде верво и истивито стање земље. Гдејетавећа народна снага? Вели се, да лежи у хисторичном праву земље. Но хисторичка права само толико вреде, колико их помаже фактичва снага једног народа. Не стоји ни онај приговор, да се данае затире мародна свест. Нека се сравни народна свест каква је била пре 15 година са садањом, видиће се како је данас бујвијв; је ли тако било под гвоздевом руком пре 14 година? Програм је већине чувати и бравити вагодбу те радити за бољитак и напредак земље. Препоручује основу да се прими за подлоту специјалве расправе. За тим је гласано, те је основа о прорачуну примљева огромном већином гласова за подлогу специјалне расправе.

+ Ђура ДаничиЋ.

„Позор" доноси о поЈребу даиичвћеву ове из вештаје: Спомеиути у вашем лвсту од еуботе завључак кр. србске владе опреносу тела пов. Данич и ћ а саопштев је председвиву авадемије овим брзојавом: „Господив др. Фрања Рачви, председнив авадемије Загреб. Част ми је јавити Вам, да је вр. српска влада решила, да се тело уповојевог ђ. Давичића о државвом трошву преве< е овамо и свечаво сахрави. Повојвиково ће тело тамо примити и отуда га овамо довети од страве министарства г. Јосиф Пецић, начелвик мивистарства просвете, а од страве породице г. Бозовић, секретар мивистарства в г. капетав Андрејевић. Молим, да взвестите кога треба. Бр. 9276, 6. Иовембра 1882, Београд. Министар просвете и црквевих послова. Стојан Новаковић.® На овај телеграм одговорила академија ово: „Господин мивистар Стојав Новаковвћ. Београд. Почем се ваша академвја тешко дели од умрлих остатака ђуре Даничића: то ће ова впак оДредити по приопштевој мв решитбв кр. српске владе, којом се заслужева част даје и покојввку v звавоств. Председввк Рачкв с. р.“ Кр. чешко учено друштво одазвало се следећим телеграмом: „Prag 18. stud. Jugoslavenska akademija. Žalostnč nas dojala smrt statečnćho Daničiće. Slava pametce jćho. Jireček". Почастви члан наше академије и покојников пријатељ, елавни филолог, проф. др. Фрања Миклош и ћ очитовао је своју жалост следећим писмом ка председвива академије: „Штовани господиве! Чеето се говори о невадоквадиви губитцв; вас је сада задесио такав, којв је у истиви вевадокнадив. Узжалост ради несреће, која је славенску званост стигла, осећам жалост ради смрти мужа, с којим сам више од људскога века скопчан био везом пријатељства. Са жалошћу сећам се сада оних сахата, када сам с повојником о звавствеким радњама разговарао. Они часови служе на радост мојој све то више осамљеиој старости. Sit illi tera levis. C изразом истинитога велештовања вама одави Миклошић. У Бечу, 18. новембра 1882.“

Наш академик др. В. Јагић, професор у Петрограду, одазвао се на председника овимтелеграмом: „Дубоко потресен страшмим гласом о смрти нашега Даничића, придружујем се срцем и душом вама, који сузним очима окружујете одар незаборављеног покојника, спомињући тешки ненадокиадиви губитак академије, народа и његове књиге. Академик Јагић". За данас додајемо још ове телеграме: Од учитељскога збора кр. велике гимназије у Вараждину на председника академије: „Дубоко дириути са ненадокнадива губитка, што књигу хрватску снађе угаснућем сјајне звезде неумрлога ђуре Даиичића, изразује славној академији, чија дика беше велики покојник, најсрдачнију сућут кличући: Лака му била хрватска земљица и вечна успомена у иароду! Професорски збор гимжазије вараждинске". Од учитељскога збора кр. реалие гимназије у Раковцу: „Ценећи неуморни труд и велике заслуге дажичићеве за књигу, осећајући тешки удар који је смрћу његовом претрпила жародма књижевпост, и губзтак, који је постигао тај југославенски књижевни Ареопаг, уче твује у општој тузи за милим нам покојником учитељски збор реалне гимназије у Раковцу". Од начелника слоб. кр. града Карловца: »Примите израз дубоке боли, која обузе свеколико грађанство града Карловца над губитком несравњивога учењака Даничићз. Начелник Станцер.“ Од народне читаонице у Вараждину: „Над губитком дичнога и славнога мужа Даничића изразује дубоко сажаљење друштво народне читаовице у Вараждину". Од хрватске свеучи ли шн е младежи у Бечу: „Хрватски ђаци уздрманж тужном вешћу изразују над губитком одличнога вашега члана, покретача епохалнога дела те дичиога промицатеља слоге једнокрвне б| аће најдубљу сућут, и кличу: вјечна му памјат". Од ђачке српске дружине у Прагу: „Придружујемо се големој тузи за неумрлим Србивом Даничићем. Српска дружина Шумадија*. Од ц. руске академије у Петрограду на председника: „Руско стд4лев!е академиб наукг, узнан о коичивф вашего звамежитаго сочлена Јурн Давичича, сшбшии внразитг кгоелаванскоЗ акадеmhž свок) глубокуго скорбг обг етоИ великов и незамl;нитоЗ утратф дла всего славннскаго мјра. ГротгЛ Од г. Фрање Микуличића из Краљевац а: Над губитком првог југославенског језикослова и епоне хрватско-српске знавости плаче са својим народом и поп Фрања Микуличић.“ čtenarskf spolek'* у Прагу брзојавља нашему листу: „Тугујемо с вами над смрћу великога слависте и вреднога члава југославенске академије, дра ђуре Даничвћа, толи рано уграбљена славенској знаности, којој је био најлепши урес. Чешко ђаштво изговараће име великога вашега учењака увек вајвећим штовањем!" По закључку академије држаће погребно слово ва колодвору академик А. Павић. Множива прекрасвих веваца и по по метра широких свилених павтљика са хрватским, па за тим белим и црвим бојама, ваштампани и по красиопису златни слови пописани, напуни све излоге наших вртлара, које познатом вештином сплетоше за спровод ђуре Даничића. Ове изјаве харжости Хрвата према брату Србиву доказују, како се у нас цене праве заслуге човека, који вођеж љубављу за свету нам ствар непази у жароду завешењачке свађе него искрено ради о напредку оба племева. До јутрос има наручених двадесет и четири драгоцевих веваца, међу којима се ванредно одлвкује ожај, што га је краљ. хрват.-слав.-далм. влада, одел за богоштовје и ваставу даровао. Овај венац је ремек-дело уметжог вртларства, каково се у нас јоште вије правило; два метра висок у обрубу од матнолијсвЕх листова укусно уплетени пувет од самих вамелија, доготовљен по вртлару Вајскеру у Илици. У њега има још и више красвих комада, које су иаручили: Градгка виша девојачва обртва швола, Учитељски збор, Краљевска велика гимвазија у Загребу, Учитељство краљевских швола, Хрватскоме књижеввиву књижара Лавослава Хартмана, Кугли и Дајч. Код градског вртлара Певлара: велики венац главнога града Загреба; клуба хрватских инжинира; „Матице Хрватсве"; педагогичкога друштва; „Деонвчке штампе* у Загребу; од друшт; а коввикторака; Хрв. штампарско друштво у Загребу. Највише их је наручено код Калине, наиме: Хрватско арвеологичво друштво Ђури Давичићу; свеучилиште научењаку ђ. Д.; ђури Давичићу српска учитељева школа у Карловцу; учитељски збор загребачке реалке ђури Д.; Сриска православна обћина у Загребу; ђури Даиичићу Србадија у Грацу; ђури Даничићу грађани хрватеког свеучилишта; Захвалви ђвпи српскоме књижеввику; Југославенска академија згаиости и уметности своме славноме члану ђури Даничићу; Никад непрежаљеном своме рођаку ђури Даничићу „Матица Српска"; Друштво св. Јеровима ђури Даничгћу; Великоме нашем језивословцу загребачке Српкиње; Срби свеучилишви трађани у Загребу; Српево певачво друштво у Загребу; Богдав Медаковић; „Хрватски Соко“. П овојвикови остатци лежаху кроз два дана, у петак и суботу у његовом ставу, где је и Вјекослав

Бабукић издахнуо своју душу, на одру, но од јуче у јутру од како је метнут у лимен лес и оловом затворен лежи у соби, која је закључажа, те неможе нико више да га види, премда непрестано долазе људи, да га последњи пут посете у кући. Сутра у јутру ће се пренети у православну цркву, одкуда ће га после црквеног обреда на свечани начин спроводити до колодвора, где га преузимље београдски одбор за прежос у Србију. Ред за сутрашњи спровод биће после подне наштампан и делиће се сутра. Опредељежи су и редари. Међу тим нека се учесници спровода приберу сутра у 9*/а сахата у јутру пред овдашњом православном црквом, одакле ће спровод после опела у 10 сахата кренути пут колодвора Илицом. Од стране академије пратиће умрле остатке до Београда два њезина члана. Чујемо, да ће и наша кр. земаљска влада изаслати једнога заступника свога. У спомен ђури Даничићу. Звона опет звоне мукло, тужжо, Загребу жам весну улицами Глас од уста жалоетан до уста, С академске палаче нам цржи Стег се црни, виси миран етрмо, Небо својим сузама га мочи, Сва нам дневжа гласила Хрвата Црне гласе у црном оквиру, Нашу жалост гласају по свету, Тужни вапај шикву муњом жице Златном Прагу, Москви, Петрограду, Громом тресну у бели Београд: Нема више Даничића ђуре! Неови се мртцу оки врата Верна друга, нељуби га чедо У ту хладну укочену руку, Није чути лелека ни плача, Сам живљаше велики учењак, Самотником умре тих великан, Књига само била му је љуба, Књиге, што их вели умник сазда, Биле су му милована деца, Око мртца, око отца свога, Сада нема стоје славна деца, Беликану вајлепши споменик. Само једну кошњицу си труда, Само једну књигу огромницу О тави жам, вај, недописану, Тешка ли вам по томе губитка, Теже јоште жалости нам за њнм! Где је така звања и умења, Где је уз мар главице дорасле, Пера врстжа то дописат дело?! Још му било славву учењаку По истоти материва слова Право братство Српство и Хрватство, Истицо га, учено заступо! Загреб њему и Београд били Била села равно омилела! Пером првак Србом и Хрватом, Једнака му у нас пежа, пажња, Иста харност вељем покојвику: У Хрвата, у повести Срба Лаворов ће вежац се зеленит Заједничког нашег учењака, Док је света, рода вам ва свету! Пак је право, достојво је веле, И сам краљ да њему поданику, Европскога учењаку гласа Спрема хараи славно покојиште А на гробљу, ва београдскоме. Колико си, славни покојниче, Вредио нам и наш био срцем И наш душом, братским разговором, Хрватска би земљица ти костим Нашом жељом, нашом харвом помњом Била лака, ти би нам почиво Друг уз славиа Прерада вам славав! Али, браћи ми везавидећи, Што но тобом иду се поносит Ево с твојим растајућ се костми Кличемо им на покрету харни: Била лакша земљица вам српска! И. Т.

Из српских листова.

„Братство" доноси ову воту: Господине уредвиче! Главни одбор народне радикалне странке мишљења је да треба прекратити борбу, која сепосле мучког покушаја ва живот Враља Милана изродила између оргава вапредве стравке и оргава ваше стравке. Ви сте вападаје и клевете јаким и непобитвим фактима одбили и свака даља борба о том лредмету у том тову продужена, не би доликовала угледу вачелве странке и одвратила би пажњу публике од мвого важвијих питања, која чекају на своје реше Ње. Ако би пак „Видело“ и даље продужило у том правцу у ком је отпочело говорити о тој ствари, ви му немојте сљедовати, но сеограничите ва највужвије ковстатовање факата и сузбијање клевета и изопачавања истине, Ми се уздамо да ћете покловити довољне пажње исказаној жељи тлав. одбора. Београд 4. Октобра 1882 год. У име

главног одбора народ. радик. странке председвик, Ник. П. Пашић. ,Видело“ јавља, да ће откриће кнез-Михајловог споменика у Београду бити тек иа дан св. Николе о. г. а не да је било 8. ов. м. као што су пре тога јавили били. Одложено је због тога, што се надају, да ће народ о св. Николи јаче моћи учествовати у овој светковини. „Српски Лист“ у Задру пише ово о пропасти црногор ког пароброда „Дрна Гора“ на Бојани: У понедељник 18. пр. м. пропао је на Бојани црногорски пароброд „Црна Гора“, утонувши у воду еа седам људи, а само се један човек спасао. Спашени се зове Резул Махмуд, машиниста наотомавском ратном пароброду, и његов заповедник уступио га је за љубав Маношу. По извештају „Гласа Црногорца“ машиниста овако је описао несрећу: »Свраћали смо се на Обод да узмемо угаљ и у св. Нлколе да ужинамо, и задржали смо се око два сата. Тек су ручала господа, наредише ми да справим пароброд, и ја за времена бејах готов и кренусмо пут ушћа Бојане. Кад смо дошли до банка и на поглед колаца и таблица, од једаж пут насуче се бр д. Тад г. Манош наредж: „Стажи!“, а ја уставим машину, нареди натраг. а ја поврнух натраг, и бесмо слободни. Тек савладасмо прву препреку, нареди нам госп. Манош: вапред! а ја упутих машиву. Прошав неку малу далину у напред, осети се да је насео вапорић. Нареди одмах г. Манош да се устави машина, и по што је устављев вапор, један вал морски ували се у брод, и одмах други и трећи и ми смо били под водом. У томе ужаеном случају ја се бацих у море изван брода и нисам видио никога, изузимајући г. Маноша кога видох да плива на двор. Ја напротив упутих се суву и могох с неисказавим напорима дочепати се суха“. Јамачво је ово прваи последња „Црва Гора* која је пропала. Исти лист довоси о немирима, које је у Спљету притисак одозгоре приликом прошлих избора изазвао, ову белешву, која вам стање ствари у Далмацији доста чудво слика: У среду ново општивско управитељство положило је заклетву у руке барона Конрада. Начелвик Рендић држао је нешто говора. По улицама ишла је „народна глазба“, али уз пратњу жандара. Ипак и с овом пратњом слабо је нрошла, јер је варод проћерао у варош Лучац. Али опћивске ствари вемају важности при барону Ковраду. По свомСпљету просуо се глас, да је у очи иншталације неки зликовац исчалио револвер на Конрада. То сеимало догодити око осам сати у вече на пустом месту на нашој обали, управо где пароброди пристају, Непознати нападач да је ударио прси у прси ва Кон> рада и испалио револвер али да га вије погодио, вего му само опалио одећу на прсима. Тако припоповеда Конрад, који обећава велику награду ко му кривца пронађе, јер је ова; умакао. Оволико јавља то белешка, а да има још и већих чуда, да се јаве, то нам сведочи та жалосжа околвост, што су у „Српском Листу* не мање од пет састава вонфисковани, заплењеви, за цело с тога, што су далматинској влади не миле истине у њима изнесене.

Из делегација

(Свршетак.) Што се тиче Србије, могу само како је сам г. интернелант истакнуо, задовољством констатовати, да је њезино држгње у поеледњој кризи било подпуво лојално и коректно, да онде и сада отима мах жеља за привључком Ауст) о-Угарској; да ва против том постоји такођер стравва, која је противна зближењу Аустро-Угарској в против тог ради, то је истина, во и пак то противљење није наперено против идеје тешњега однои аја према АустроУгарској, вего се ту ради битно о оеобвим интересимв. Противљење против Аустрије употребљује се у гдекојим случајевима на то, да се други сруше и само опет дође до власти. Не да се тајити, да је у земљи не давво постојала потајна министарска криза и да можда сада још постоји; у којем ће се правцу решити, ве може се одовуд казати. Али у Србији мало по мало све више увиђају, да материјалиа корист земље удара правце према Аустро-Угарској, и једно је свгурно, да враљ остаје при својој одлуви, да остане прв политици, што ју је заузео према Аустро-Угарској. Што се тиче градње железвица, не да се тајити, да је њезин вапредак запречила финансијска катастрофа, коју је споменуо г. интерпеланат. Опозиција у земљи покушала је била, да за ту катастрофу учини одговорном и Аустро-Угарску, односно њезину владу. Али тај приговор опозиције на сваки је начин у обадва правца подпуно не оенован; ии заједничка. ни цислајтанска влада није у тој ствари земљи вишта ваудила. Она је од чести могла истина утицати ва градњу жељезнице и неизвесност у погледу прикључка на турске пруге. Али то ће се на скоро по свој прилици моћи уклонити разјашњењем питања. Делегат Демел: Моје друго питање полазило је отуд, што сам мислио, да је Русија онде ослон. Треће питање гласи: Пошто се Бугарска сигурно налази у сфери руског уплива, чиме се разјашњује крај тако мирољубивих зајамчемих одношаја Русије према Аустрији, да се управо из Бугарске могла приредити црногорска организација за навалу? Мивистар Калвоки; Што се тиче сакупљања Цркогорских чета за потпору устанка у Херцего-