Застава

ЗАСТАВА

КОЛОМАН ТИСА - ГОСА У СРПСКОЈ ЦРКВИ.

»Roma locuta est* велеможни и свемогући угарски министар унутрашњих пос-лова проговорио је, * у своме говору обележио је правац развијћу српских народноцрквених установа, уједно је пак дао осетити понизно предсталој депутацији саборског одбора, да је у српској цркви једино он господар и ннко више. Сабора ће битн ако он усхте; а ако му се прохте сазваке га он, не sa оно време кад саборски одбор жела н моли, већ онда кад се н>ему то свиди; кад се сабор састане моћи ће се већати, али не о ономе што сабор усхте и што је потребама српске цркве и датим околностима изазвано, већ о ономе што он г. Тиса —— наредио и допустио буде. Шта миблите ви хиперлојалне опортунитетлије, може ли се са г. Тисом свграти жмуре ? Шта мислите ви мудра господо, што тражите средину онде, где средине нема, што хоћете да амалгамишете ватру и воду, јел г. Тиса момак који вам је дорасто,јели конзеквентан у својим отворено исповеђеним начелима, је ли крут и осоран у питан»у према народностима и конФесијама, као што смо га ми поанавали, или је мекан и прилагодан, па в првступачан праведнвм жељама и понизним молбама, као што ви приповедате? Шта мислите ви нови аугурв политични, је лв борба у законодавном телу достојнија обрана народно црквених права, него понизна мољакања и антишамбрисање у предсобљу министра Тисе? Може ли се у њега више поствћи дипломатисањем него отвореном, поштеном, мушком обравом народио-црввених права и установа? Незнамо ваш одговор на стављена питања, али знамо одговор целог српскоправославног народа. Србин је увек досад водио отворену поштену политичку борбу, па ће таку водити и од сад на црквенонародном пољу, водиће је онако како му мушки карактер и понос народни диктира, без многе шпекулације иа успех ил неуспех, јер тај лежи увек па и под министром Тисом у божијој руци. Ми са наше стране врло добро знамо, зашто г. министар Тиса у пркос једногласно израженом мнењу в лојално исповеђеном уверењу целог Српства, потпомаже незаконите тежње наше црквене је-1 рархије, ми знамо зашто протестант Тиса

нема срца за исторично развијене автономне установе иаше, него се ставља на базис канона и декретира да је српска црква „умерено јерархичне природе." Ми врло добро познајемо велики државни равлог,- под којим сви народи и конФесије стењу а највише ми све од онога доба кад je Тиса први пут сео на министарску столицу. Тај „камен креуголни* целог политичког и управног система Тисиног зове се „мађар изација“ per fas et ne fas. Je ли тај појам непознат господи опортунитетлијама ? Министар Тиса сматра автономију српске цркве за стожер српске вере и народности а да га у томе не разувере наши средњаци, постарао се денувцијантски апарат реакцијоне клике г. Германа Као бедем српске вероисповеди изложена је сада та автономија двојакој навали, реакција је подкопова из личних интереса, а Тиса је бомбардује државним разлогом. Није ова појава јучерашња, сваки ко хоће да види, морао је видети, а само заслепљеност је могла одрицати. Народ српски и црква трпи ову кобну ситуацију више од подруг деценија. Тиса је узео на себе улогу да доврши дело, тоје point d’ honneur његовог владања и у томе је био до сад увек конзеквентан до крајње крајности. Ровењем реакције и себичним тежњама несите калуђерштине створила се за мађаризаторску политику г. Тисе повољна ситуација, коју је он намеран, као што се из одговора депутацији саборског одбора сасвим јасно види, да исцрпи у своју корист. Ми који га познајемо висмо сумњали ни један моменат на коју ће страву стати „велики мађаризатор“. Реорганизацијом српске цркве у умерено јерархичном правцу, зависиће именовање патријарха од предлога угарског министра; патријарх ће бити онај који ће хтети послужити угарској влади, и који ће подупвраи угарском владом произвести за владике „патријотичие људе* у Тисином смислу, то јест који ће мађариваторске тежње словом и делом потпомегати. Владика ће опет са своје стране намештати за парохе оне људе, које угарска влада нађе за оспособљеие, или бар безопасне. Јерархија и свештенство одговараће потпуно наговести они ће |доћи у руке г. Тиси. ,kiket а magyar kormdny tartha t ćs elcsaphat*

Ca спровађањем овакве реорганизације имаће да се бави, давно жељени и миого пута мољени народио-црквени конгрес. Јер о повредама автономије и санирању истих г. Тиса „неће трпити* ни да се говори. Ово и она заједљива примедба, да неће трпити, да се народни фондови употребљују на политичке цељи, то су појенте Тисиног одговора и његовог програма у нашој автономној распри. Тиса хоће, да ми сами скујемо себи оружје с којим ће он моћи автономију српске цркве н живот српског народа посећи. А зашто вам није то кезао г. министар господо опортувитетлије, кад су сви Срби посланици учивили корак за обрану автономије не у саборници пред законодавним телом, већ у антишамбру пред министром Тисом? Зар ви невидите овде свезу, са избором у Крајини? Популарним автономним установама српске цркве требало је прввидно бар повлађивати, донде док Срби не изаберу у хрватски сабор људе бана Пејачевића, пријатеља мађарске државне мисли у тисином смислу. Ово привидно повлађивање по „Pester Loyd«-y и неким другим листовима што стоје уз владу, и резервисано држање полузваничног -а требало је да предупреди приступ Срба уз једну од хрватских опозицијових партија и да ступањем Срба крајишника уз владину партију учврсти положај бана Пејачевића Тисиног човека. Тек кад се ово све догодило, као што је г. Тиса израчунао, кад су избори у Крајини обављени у корист његову, нашао је он за добро изаћи са старом бојом, коју му је испало за руком, да пред кратковидим људма за време прикрије. Видите господо опортунитетлије, да је г. Тиса у дипломатисању много много јачи него ви шале вас је надмудрио. Ми пак у оваквом стању ствари „издипломатисаног“ и „изантишамбрираног" „конгреса са брњицом* не тражимо и не требамо. Ми смо тражили ковгрес са свима законитим атрибутима једног највишег автономног органа, ОВај пак, какав је наговештен г. министром Тисом, поклањамо нашим средњацвма као првв сјајан резултат нове „реалне* политике. Један из старе школе.

Нови Сад, 12. маја.

Општине, које су молиле, да се сазове српски народно-црквени сабор: 1. Сомбор, 2. Вел. Бечкерек, 3. Петрово Село, 4. Сентомаш, 5. Чуруг, 6. Павчево, 7. Бела Црква, 8. Сентандрија, 9. Моле, 10. Сента, 11. Меленци, 12. Суботица, 13. Тител, 14. Нови Сад, 15. Перлез, 16. Вуковар, 17. Кулпив, 18. Плашки, 19. Ст. Паланка, 20. Арад, 21. Ст. Шове, 22. Пожежена, 23. Молдава, 24. Врачев Гај, 25. Соколовац, 26. Паланва, 27. Црвена Црква, 28. Кусић, 29. Лесковица, 30. Црепаја, 31. Баравда, 32. Гор. Карловац, 33. Вршац (збор), 34. Митровица, 35. Ст. Бечеј, 36. Ст. Футог, 37. Дубрава, 38. Поникве, 39. Огулин, 40. Турија, 41. Костајница, 42. Петриња, 43. Садиловац, 44. Тамишвар, град, 45. Делиблато, 46. Шандор, 47. Жабаљ, 48. Ковин, 49. Петрово Село (у Горвој Крајини), 50. Чента, 51. Госпођинци, 52. Башахид, 53. Ковиљ, 54. Гомирје, 55. Сириг, 56. Иванда, 57. Чаково, 58. Вел. Кикинда (грађани), 59. Слушница, 60. Дивош, 61. Водотеч, 62. Брестовац, 63. Меминска, 64. Ада, 65. Дубовац, (66. Ново Село), 67. Мочила, 68. Лежимир, 69. Сењ. 70. Старчево, 71. Фаркаждин, 72. Хомољица, 73. Мали Градац, 74. Баја, 75. Уљма, 76. Горњи Будачки, 77. Доњи Будачки, 78. Рума, 79. Шиклуш, 80. Пешта, 81. Ириг, 82. Скрад, 83. Томашевци, 84. Сланкамен, 85. Топуско, 86. Дубица, 87. Ст. Врбас, 88. Госпић, 89. Дивосело, 90. Вребац, 91. Радуч, 92. Почитељ, 93. Могорић, 94. Островица, 95. Кула, 96. Јазак, 97. Срп. Итебеј, 98. Варјаш, 99. Сакуле, 100. Деска, 101. Кирин, 102. Опаво, 103. Каменица, 104. Мариндол, 105. Кнез, 106. Ботош, 107. Брђани, 108. Чалма, 109, Бовић, 110. Оточац, 111. Брлог, 112. Шкаре, 113. Дабар, 114. Дољане, 115. Заљушница, 116. Дољње Врховине, 117. Горње Врховине, 118. Косињ, 119. Кленовац, 120. Збор свештевика протопопијата глинског, 121. Мајиш, 122. Мокрин, 123. Утињ, 124. Шид. Из Ши д а нам јављају, да је и тамошња српска црквена општина поднела представку саборском одбору ради што скоријег сазива сабора. Накнадно јављамо, да су у аустријском друштву за потпомагање Босне и Херцеговине осим већ споменутих личности: надвојводе Албрехта и кнеза Чарторнјскога још и кнез Лихтенштајн, гроф Перг е в, мвоги чланови више аристокрације аустриј ске и сво више дворско особље. По овоме може свако врло лако себи замислити, каква је јака снага тог друштво за пропаганду.

ЛИСТАК. СРПСКО НАРОДНО ПOЗOРИШТЕ У БЕЛОЈ ЦРКВИ.

Након 5 година једва добисмо опет срп. нар. повориште у нашу средину. И овога пута да није неколицина овомесних срп. родољуба енергичвим заузимањем усталачки прегла, ва цело не би нас вар. повориште походило. Тога ради сгаку похвалу заслужују г. Миша Крестић и Арон Јовановић, који са својим сопственим поакртвовавем живо и неумурно настојаваху око скупљања претплате и подстицања публике на што већу позоришву посету. А осим тога поменути родољуби били су више пута у Вршцу да позоришног управитеља г. Ружића о свему па и о материјалвој гаранцији обавесте. Навон овог свестраног уверења дошао је г. Ружић сам у нашу средину да се о стању ствари и о расволожењу нублвве лвчво осведочи. И пошто се увери, да је реферат помевутог гзаславства ва истиви освован и да је све у своме реду, то предложи да се вз средине овомесног срп. грађавства ввабере месвв одбор, воме би вадаћа бвла, да споразумво са унравом приуготови позорвшвв репертоар в да аа цело време нредстава рувоводв друштвену администрацију. У тај одбор взабрави су г. Tcma Octojbb, Ника Крествћ, Свма Мичвв, Тома Крествћ, Арон Б. Јогановвћ, Аћим Басвћ, Миша Крествћ и Коста Товвн. Врвоименовави је председввв а други благајввк друштвени. У четвртав 31. марта првспело је вародно псворвште вв Вршца амо уз вратњу иеволицвне вв вршачке бмладвве са гајдашем. Као

што смо осведочени поменути вршачви пратиоци нису то чинили из одушевљења наспрамдруштвене установе, него беху подстицани пламом партајских страсти, које они међу друштвене чланове засадише, а то сведочи, што су том приликом овде на јавним мествма демонстровали против прве и најстарије наше глумице у прилог другој млађој. Ми ћемо се на овај чин други пут свратити, а сад прелазимо на ствар. На колодвору дочекало је позоришно друштво местви одбор са више одличних грађана, те након поздрава и добродошлице отпратио је одбор своје госте у означене станове. У суботу 2. априла била је прва представа ,Рат у мирно доба*. У недељу 3. априла жЛаворвка и просјачки штап*. У уторак 5. април „Чаша воде*. У четвртак 7. априла „Шумска ружа*. У суботу 9. априла ,Дон Цезар од Базана*. У недељу 10. априла „ђурађ Бранковић*. У уторак 12. априла »Мамица*. Ове наведене представе ве могу оцењивати, пошто сам ва то време одсутан био, с тога прелазвм одма ва представу „Зидање Рававице*, мелодрама у три чвна, која се други дан усврса првказала. Дворава је на овој представи дупком пува била. При отварању позорвице угледасмо српске велвване ту цар Лазар у сјајном оделу, ту царвца Мвлица с круном, Југ Богдан и Југоввћв, Милош Обвлић и млоге друге војводе. Нризор беше величавствен и зваменито ie ва наш варод утицало. Дивно је било погледати ту сјајву свиту, која у полуовругу сеђаше и певаше српсву хвмву „Да славимо крство име.“ Бесва бвјаше диввом хармонмјом и вештачки отпевава. А то првзнадоше и ивоплемени стручњаци. Овде се поглаввто одлввовала гђца М. Ми-

лићева са својим миловвучним гласом (алтом) која је публику очарала. А што се улога тиче, ту морамо у првом реду пофалити г. Лукића воји је цара Лазу достојанствсно играо, за тим долази г. Ружић (Југ Богдан) и Милосављевић (Обилић). Од женских је гђца Л. Милићева истина доста достојанствено али са мало уметничке живости играла. Збиља при овој представи суделовао је као гост овомесви срп. ком. учитељ г. Макса Стојковић, коме iy део паде улога Раде Неимара. Наш уча је том приликом своју уметничку способност опробао те му је као почетнику особито за руком пошло певање, јер он врло умвлним гласом влада: У уторак 19. априла „Очина маза* слика ив живота у три чина. Ово дело није прилагођево за српсву позорницу. Карактеристива је сходва али је заплет слаб, а што је најглавније, опажамо, да је дијалевтика у духу вемачвог језива и то овог бечвог провввцијализма. Исто је томе слична авцевтација и у песми воје су исвључиво јодлерске мелодије ва пр. хој-рија-рија. У осталом добро су одиграли гг. Луквћ и Ружић који том приликом повазаше у потпуној орвгиналности своју практичну оригивалност каво се израђују ципелеи чввме. Г. Дивић који је у многвм улогама као жввр позват, врло је вешто играо келвера. Смеју не беше краја. А г. Добриновић у својој вомичвој флегми погодио је улогу пијависте. Од женсквх су биле Рајвоввћва, А. Хацићева и Димитрвјевићва. Прва је постала ,persona grata* у публици, јер чим се на позорввци уваже, већ се чује са свију страна пљескаве. У четвртав 21. априла „Женски рат* весела вгра у трв чина. У овој представи је гђа

Ружићка брилантно одиграла грофицу Отрвал. ЕБен смели орган и узвишепи понос грофичиног положаја придобио је пажњу многих гледаоца стране публике. Г. Димитријевић играо је у уводу Флавињела ва опште задовољство. Исто је таво играо г. Ружић љубавника и гђца Хацићева своју улогу. У суботу 23. априла „Библиотевар*, шаљива игра у 4 чина. У недељу 24. априла: „Марија Стуарт* жалосна игра у 5 чинова. Почем је ово дело млогима, а особито иноверцима познато, то је дворана тако рећи дупком пуна била, Краљицу Јелисавету охолу и страшћу опојену жену, која је помоћу оданих и ропских приврженика дворсве интриге и сплетве против сестре јој Марије Стуарте потстицала одиграла је гђа Д. Ружићка импозантно. Марију Стуарт свромну и нежног срца женсву, која вије могла сестру своју краљицу о кривом мишљењу разуверити и воја је подлегла дворсквм ивтригама са невим узвишеним поносом, вграла је гђа Рајвовићка на највеће задовољство. Не мање повазао се г. Ружић у својој улозв вао гроф Лестер, трагичви љубавник. Г. Ружић је том приливом неописавом уметвичвом вештивом своју задаћу вршио, а то сведочи бурво пљескање и взазивање од стране публике. Исто су тако г. Лукић, Барбарић, Станојеввћ, Двмвтрвјегић и Поповић својој јлози подпуно одговорили. У уторак 26. аврила „Језуита и његов питомвц* шаљива игра у 4 чина. Ово дело прикавује више лакрдију него шалу, па и сама је карактериствка основана на лакрдијама. Ту видимо језујиту као скромног духовног васпитача како свој свети позив вапушта, он љуби девојку веизмерном страшћу, али тајно, докле

„BАОТАВА* гагази реловив: 'редом, петвом, кеде&ом, иа целом та *sа»у, а уторнжком на по табажа ЦЕНА ЈЕ ОВА ва А устро-Угарску на целу годину 14 ф. н. на по године 7 ф. - и . на четврт године 8 5O н' на 1 месец 1 ф. 20 в. За Орбију (у сревру) на годнну 85 дин. на пода године 17‘/ t див на четврт године 9 динара.

БРOЈ 73 - у Новом Саду у петак 13. (25.) маја 1883. ГОДИНА XVIII.

ОГЛАСИ рмуиаЈу ое пе 6 иом. ед es&ie врсте овахих ситних слова, s* киг се нлаћа но 80 новч. сваки пут. ДОПИСИ шал>у се уредништву, а нретплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАКЕНА ПИСМА не примају ое. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.