Застава

кријепоет вјерека. Да је то народ за који се највише рабише на двору Марије Терезије, да се предобије за католичку вјеру па тијем еамијем и за другу народносну идеју, па неуспјех у томе да догна моћну царицу до суза рекав: „голема штета да овај јуначан народ није католички." Да је то народ, који би вољели Мађари 1848—1849. год. уза ее имати него много и много другијех јачијех и бројем и снагом покрајина свето-стеванскијех Па да је то најкашље народ чију жицу Хрвати најбоље еазнадоше, погодивши је свијијем илирством, југославенством и најзад либералнијем русоФИ лством. Тај је народ дакле само ,етранка“ у земљи и тек се признаје и прирачунава неком „Српетву!“ —То је адар написати само сушачки либер ‘лац онај иети либералац који скакаше до облака охолијом и моћи, коју му у душу улијеваше поштовање и безгранична љубав према Наполеону, великом заштитнику Хрватске и Хрватетва прије вртоглаве пропасти Еугена Кватерника, и која се за пропасти том пузајући хоће да докопа милоети католичке Аустрије и моћне владе бечке. Но најновији избори крајишки поучише поврх свега иекуства досадањега либерале хрватеке, што се сад већ овако бахатно размећу у брошири својој, ко су ти Срби, да су ти Срби народ будан и свијеетан и да добро знаду разликовати пријатеља од непријатеља, језујитске медене и лијепе бесједе од пријатељско еаучешћа у тешкој еудбини њиховој, коју им највише загорчише мрски поступци Старчевићиј»наца од окупације Боене и Херцеговине па све до данас. Познадоше добро либерали вину осјетљиву душу Србинову, која тако лако не заборавља ударце, што му их задаваху сплеткари хрватски из логора Анте Старчевића и е ову и с ону етране Саве, Уне и Велебита. Па s аао еад ниеке душе тешко подноее још ни у пола не враћени зајам ерп- ки! Како лако заборављају малени дуси батине туђе! Не светити се, но тражити своје право, које нам нико ускратити не мож«, јер је право то право народно, право наравно никоме у земљи на штету, а нами на кориет велику, то право народно дужни смо и морамо ми Срби у Хр ватској за се тражити, за исто војевати. А то је право, како рекох у чланцима „Пред изборе у Горњој Крајини* 1 , признање народности, писменоети, автоиомије школе и пркве српске. Па тражећи то пародно право, бацамо се, кад већ не можемо у овај први чае војевати као компактна самостална странка на еабору хрватском, радије у заштиту странке народне, странке данае моћне и упливне, а уза то странке, у којој су мужеви, који имају душе, имају саучешћа у нашем од Рауха и Мажуранића знатно потиенутом народносном животу. Али они који у бакареком „Vragoljanu* на кратко избора писаху, да су „иекопали код ееоске православнецркве главукоја има магареће уши а прасеће зубе иеа сигурношћу констатовали, да је то глава Душана силнога,* они који сваку згоду лове, којом ће се најциничкије да наругају i jSrbynstvu c у Хрватској, који ее набацују блатом злобе и ругања на најдаровитијег и данас јединог још народног владику српскогз у својијем политичкијем, журналистичкијем и хумористичкијем журналима они ее данас обрецају најнедостојније на sku slavosrpsku pasminu*, на Бран-

ковићево кољено, Србе у Крајини, што их тобоже изневјерише, што на биралиштима не стадоше под барјак „етранке права*, странке најслободоумниЈв и једине данас, која је кадра ехватити и испунити праве захтијеве Срба у Угарској и Хрватској онако сигурно, како то обећују у најновијој брошири својој. И то је ново искуетво за ту странку хрватску, које ће их довољно поучити, да еу Орби са свијем други народ, него како га мужеви те сгранке до сад описиваху, и да с тијем Србима није тако лако у тор етарчевићанства као са бастардима пемскијем, крањскијем и талијанскијем. И туђи и већи учењачки аукторитети, но што их је међу либералима хрватскијем, признаху, да је српски народ тријезаи и разборит, да неће дакле тако л ко срљати у своју пропаст, да је свијеетан сво га данашњега положаја и своје лијепе будућности. А не знам који би хисторијограФ аустријски нашао икада Србе црнојевићеве и шакабендине у револуцијонарном логору, у какав н. пр. заведе вртоглава мисао Еугена Кватерника и другова толике синове хрватске. Али лукаво око генерала пророковијех види из маглуштине кајања и пузања само Србе заогрнуте скерлетнијем плаштем револуцијорарнијем, и пребацујући им ту неупутност и нетактичност, стављају им у изглед заједницу и слогу хрватску само онда, кад се десармирају и када духом мирнијем и просећијем од Аустрије и владалачке ауетријске куће што тражиди буду. Risum teneatis, amici. Завршујући одлучну ријеч своју управљену горњом књижицом на Беч и бечку владу, веле либерали х ватск < еа некијем снажнијем убеђењем: sind in der Lage zu konstatiren, dass die kroatische Nation durch eine Einigung unter dem regierendem Herscherhause ihre Nationalitat kraftigen will; dass dieser Wille auserst starck ist« пч онда: ist also berufen, sich im Siiden auf eine neue Gestaltung der Dinge vorzubereiten/ и »Dass diese Gesammtheit kann nur gewinnen, wenn die Kroaten zufriedengestellt werden, weil sie dadurch keiner Nation schadlich werden, sondern nur die eigene Nationalitat bewahren und kraftigen wollen.* A ми Орби отворено исповједамо да се од свег ерца радујемо народној снази вашој као и евојој да ћемо заједнички и сја : но епровести онај чае, кад •ву земљу ЦЈвлокупну видимо, кад мзгубљено народно право повратимо и кад од Мађара ништа више иекали не будемо. Но што већ знате и опет знајге да Срби у Хрватској, Славонији и Далмнцији неће никада напустити свога права народнога, да ће, док је једнога војевати за евоју народност, евоју писменицу, за свој језик српеки, којијем елијепац уз гусле јаворове опијева прошлу елаву народну и државну и који Кара., ић и Даничић унијеше у душу браћи Хрватима као свој матерински, свој најмилији језик, и за своју црквену и школску автономију. А браћу с ону стпану Саве и Уне препуштамо судбини њиховој, али да ћемо свом моралвом снагом устати сви у часу, када би ко ма и најрођенији дрзнуо да обара кроз вјекове очуване живе споменике хисторичкога бића и народнога живота српекога у з&посједнутијем покрајинама Боени и Херцеговини. q

тим њи двојица разломе колач са речма „Христос.ђ посредћ насв и ј'естћ и будетг. Ам а hi>.‘ Пошто се обред овај заврши и делови преливеног колача међу гостима разделе, сљедовала су вдравице. Прву здравицу наздравио је наш опште уважени председник општински у славу Његовог Величанства краља нашег и целог прејасног владалачког дома. Ову су здравицу сви гости стојећи саслушали и пропратили сложним певањем царске химне. Велико звоно на кули црквеној и 21 метак из топова на пијаци Фравц Јосифовој пропратише ову здравицу, и објавише је целом становништву овдашњем. Другу је здравицу наздравио Др. Петвр Стојковић у здравље Преосвештеног Епископа Бачког Василијана. Затим је пречастни г. прота у подужој беседи наздравио православној општини сомборској, желећи јој и даље слогу, напредак и благослов Божији, и да се на њу све општине српске угледају, па да буду тако сложне у добру, као што је ова општина досада у свакој прилици сложна и напредна била. Здравица је ова бурним ускликом примљена а сва звона ва саборној црвви огласише народу православном овај свечан чин и благослов. Затим је отлични грађанин и члдн општине г. Сима Бикар наздра-

вио г. проти, а Др. Павловић опште љубљеном господину председнику црквене општине. После ових унапред одређених здравица, управитељ учигељске школе и члан црквене општине Н. ђ. Вукићевић у подужем говору напоменувши најважније догађаје из двестогодишње прошлости сомборских Србаља, који у свези стоје са Светођурђевском славом црквеном, наздравио је православном србском народу у Сомбору, с жељом, да овај добри на темељу своје свете вере и миле народности српске, по примеру праотаца својих непоколебимо стојећи, развија се и напредује материјално, морално и интелектуално. И ова ј« здравица била једнодушно са одобравањем од свију страна примљена а уз вдравицу ову и друге, које још сљедоваху орило се многаја љета и појање ускршњих, св. ђупђевских и народних песама. Око четири сата друштво је од стола устзло и мало доцније разишло се пуно одушевљења за братску слогу и заједницу србску и најкраспијих намера за неговање човечанских и хришћанских врлина у нороду нашем. Спомен ове славе остаје дубоко ваписан у срцима свију учесника и многи се изјавише да нам овим начином и у оваком духу ваља одсада сваке године славити св. ђурђа заштитника нашег саборвог храма. ,Шк. Л.“

Извештај одбора за пренос костију Бранка Радичевића у Карловцима.

1. Рок за свечаност, која се има обавити у Карловцима, одредисмо, као што је већ досад познато из јавн г нашег позива, да дан 10. (22.) јула у недељу. 2. Позив на свечаност и извештај, где ће бити бранков гроб, разаслали смо посебно отштампане свима нашим поштов. повереницима, срп. просветним и ученим друштвима. средњим и вишим заводима, неким општинама и многим појединим личностима у све крајеве нашег народа. 3. Певачким друштвима послали смо осим тога још и оглашену композицију дра Јов. Пачуа. Ако је које друштво није добило, нека си изволи што пре јавити. 4. Дојако нам се одазваше ради суделовања само срп. певачке дружине из Панчева, Шида и Новог Сада, ма да је наглашени рок за најдаље пријављивање, 3. (15) јунија, ево протекао. 5. Добили смо од пароброд. друштва из Беча олакшицу путна трошка с33 */ 3 % са свију станица истог друштва на Дунаву и побочним рекама у Угарској до Беча Карловаца и натраг. И легитимације, на које ће сваки моћи добити ту олакшицу, штампане су. И овом приликом наглашујемо појединим гостима, да се изволе обратити ради прајављивања на какву корпорацију, ако је има у месту, а ако нема на наше штоване поверенике, па да тако у један мах пошљемо за све, што коме треба. То је лакше, јефтиније и сигурније и за нас и за њих. 6. Обратили смо се молбом рад олакшице путпог трошкка и овим управама: Управи аустро угар. Лојда у Трст на лађама од Котора до Трста и натраг, па управи јужног жељезничког друштва (Siidbahn) у Беч од Трста до Беча и натраг, па управи ц. кр. аустр. државне жељезницо у Беч и управи кр. угар. државни жељезница у Пешти. Ко жели, да ту олакшицу добије негеа се изволи обратити што пре овом одбору, па ако их овај добије, послаће им, не добије их, обзпаниће им се. Само молимо, да назначи сваки, да ли му треба олакшица и на лађама подунавским и лојдовим и на жељезницама. 6. Млади Србин г. Владимир Николић, архитекта у Бечу, израдио је нацрт за маусолеј као споиеник на бранковом гробу на Отражалову на оном месту, што за овај одбор одреди sa то. Бечки га је одбор амо послао и овај га је усвојио. Но како са подизање маусолеја треба пет месеци времена, те до свечаности не би могао никако бити готов, одбор је овај решио, да га и не почиње градити. А о свечаности, када се искупе сви одбори, што постоје рад те ствари, има се повести реч о томе: где, кад и какав споменик да се подигне Бранку. Да ће се мошти Бранкове пренети и саранити на Стажилову, на месту, које је овај одбор с одобрењем бечког ивабрао, стоји као необорив вакључак, ма да се неки гласови у јавности подигоше против тога. Одбор овај не може се обазирати на мњење појединих особа или појединих места, јер свако хоће нешто друго. Те почнемо ли сад тек, кад још једва 5—6 недеља има до самог чина, препирати се о томе, где да се мошти пренесу, кад ћемо се споразумети? У таким приликама увек је било и мора бити, да се једном одбору повери, да руководи и ивврши замисао с тим, да ће је исти одбор извршити онако, како је замишљена. Замисао о преносу Бранкових костију тако је нераздвојна од Стражилова, да овај одбор није могао другче ни хтети ни смети радити, него што је урадио. Да је урадио друкче, с правом би се могао окривити да је радио ускос Бранковој жељи, ускос општој ствари, што је завладала усљед Бранкове жеље целим народом нашим ево већ од више годинама амо. 8. Још једаред молимо н позивамо све и сваког, ко жели доћи, а особито певачка друштва да нам јаве до 30. јунија по рим., какомисле доћи, како учествовати на свечаности. Крајње је време, да програм изнесемо а за њима чекамо. Које нам се певачко друштво не јави, нек не замери ако га не узмемо у обзир. 9. Добровољних прилога стигло је досада овом одбору свега до 4000 фор. Има још 6 готових извештаја о добровољним прилозима, који чекају на ред да се штампају Одзив је тако леп, што признајемо овде с чашћу по српски народ, да се може та свота и удвостручити. За одбор: У Кардовцима 8. (16.) јуна 1888. Перовођа: П редседвик: П. Марковић. П. Крвчарввић. Молимо сва сл. уредништва срп. листова дч изволе прештампати овај извештај.

Жеље и одлуке јавнога састанка и договора

поштовача и пријатеља појезије Бранка Радичевића и приложника за пренос костију Бранкових и подизање споменика му, у дворани „Матицв Српске* дне 1. (13.) јуна 1883. године. Пријатељи и поштовачи песме и певаније песника омладине Бранка Радичевића на јавном састанку, у дворани „Матице Срц. ске“, дне 1. (13.) јуна о. г. по свестраном и образложном договору пријатељском сагдасише се и сдлучише једнодушно; 1. гроб костима Бранка Радичевића и сноменик над гробом муда не буде ни у долу ни на брду Стражиловачком; него 2. кости Бранкове, по преносу из Беча, да се сахране у костурници, ако бити може, у порти пред саборном црквом средСремсвих Карловаца, и крст онај са гроба Бранкова на Санкт-Марксовом гробљу бечком да се донесе и утврди уз зид црквени, а после, у своје време, да се подигне достојан споменик Бранку на пијаци карловачкој, пред двором патријаршвим: јер је поменути до и брдо Стражииово подалеко од вароши, сахат хода од Срем. Карловаца и Стражилово данас дивља је управо пустош, а не онако убаво и красно као пре тридесет и толико година; пут тамо и по лепу времену незгодан је и тегобан, а по влу ил ма и само кишовиту времену готово неприступан, кад год заокупе непогоде стихијске, бујица навали, поток онај преплави, пут и десно и лево разрије, мостове са себе покида и собом разнесе, итд. јер је до и брдо Стражилово са свим у страну од вароши Срем. Карловаца, куд не води никоји јаван друм и свет тамо на Стражилово мало-кад у повећем броју одходи ма по невољи, а рад забаве и уживања дивне оне ал управ дивље красоте пла* нинске једва акоипоједаред угодини; јер је брдо Стражилово повисоко и подобро стрменито те и кад би било, или и кад буде, узлаз на брдо згодним степенима омогућен: пристун до означеног места гробу и споменику Бранкову биће и остаће тегобан и не свакому лако приступан, а нарочито старијим људима; јер су данас грађанске прилике у Срем. Карловцима тек мањином погодне, дасе пут до Стражилова све да га сад и саграде о трошку варошком - држи и одржава до послетка уређен и приступачан у свако доба године до гроба и споменика Бранкова, буде-л тамо, до тог нам, одјако народног светковишта; јер су дојако скупљени прилози народни за тај смер, па све да се најчосле и утроструче малени за грађење тога пута до Стражилова (ако варош не сагради) и степена на брег Стражиловачки и sa потоње осигурање опстанку пута и степеница фондом сходним: те потом једва би шта и преостало за . лавни смер, за достојан гроб и споменик там > песнику омладине Бранку Радичевићу; јер, на послетку, и сама светковина та велика народна, сад приликом преноса и полагања костију Бравкових на Стражилово како је ова година ето кишовита, могла би лако бити спречена и поремећена непогодом и алим временом; а и иначе није у долу стражиловачком места ни просторја довољног за толики број поштовача и пријатеља Бранкових, којн се И8 свих крајева српских тај дан тамо ствку и слегну. А свему овом на против: јер је порта и место, на ком је саборна црква сремско-карловачка, и пијаца она пред њом, наставак и окрајак брда и дола Стражиловачког те по томе не би се огрешили о жељу Бранкову: да му кости почивају измеђ дивних гора фрушкогорских; јер је туда, том пијацом срем. кардовачком главни друм, куд непрестано пролави свет наш и туђински још тому на домак је и главни пут Дунавом а скорим биће баш туда и гвоздени пут са станицама једног и другог и по том гроб песников био би и биће на реченом месту, пред црквом, сваком и у свако доба приступан, и споменик на пијаци оној, без прекида сваком на погледу и поштовању народном достојан народа српског, на достојном месту и по достојању песника омладине Бранка Радичевића. 3. Од преосталог новца, прилога народвих, ако доиста преостане кад се споменик Бранку подигне да се оснује фонд Бранкок за књижевни и песнички смер, као што о том наглашује и срем. карловачки одбор за пренос костију Бранкових. Резолуције ове и разлози да се саопште посебице одборима за пренос костију Бранкевлх у Срем. Карловцима и у Бечу. Тако одлучено сагласним договором и з«кључено на јавном састанку овом, у Новом Саду дне 1. (13.) јунија 1883. Ппочитао и издао перовођа састаиау:

Милан А. Ћирић.