Застава

ЗАСТАВА

КОНФЕРЕНЦИЈА СРПСКИХ ПРВАКА У БУДИМ-ПЕШТИ.

Не давно смо у стању били да потврдимо вест, да су се наши прваци кренули, да су вољни да се одазову дужности својој, те да приону око тога, како би се приуготовило све, што је нужно, да би народ наш на чисто могао бити са положајем, који би му у будуће заузети ваљало на јавном пољу политичног и културног живота његовог. Данас с те стране стојимо већ пред не- ' ким извесним резултатом, којим су ови први кораци уродили. За 12. (24.) март сазвана је конФеренција српских r првака у Будим-Пешту ради савето- < вања о томе, шта би нам ваљало чинити у данашњим приликама. Тек што су први позиви на ову конФеренцију разаслани били, већ су се и разне вести о њој проносити почеле. Вести ове потекле су из страних и српских кругова. Један део мађарске штампе хтео је у овом кораку српских првака да назре тежњу за мање више безусловним пактирањем са данашњом угарском владом други су, пресуђујуки корак овнј више са личног, него ли са стварног становишта, санеком зебњом помишљали на неки „соир de main“, плашећи се, да би ова конФеренција могла прејудиковати правој жељи народа нашег, ономе, што народ наш у истини хоће да види остварено. Било би преухитрено, а можда би остало и непотпуно, када би се већ данас на овом месту, хтели да упустимо у потанко разлагање свега онога, што ће, по нашем немеродавном мњењу, сачињавити предмет саветовању српских првака на овој конФеренцији. Но да сузбијемо споменуте вести, које су се о овој конФеренцији без довољно оправданог разлога проносити почеле"и које ми за неосноване држимо није ни нужно, да се већ сад у детајљно пертрактовање дневнога јој реда упустимо. С те стране, у колико би нужно било једне опровргнути, а друге умирити, довољно је, ако означимо оно, у шта се та конФеренција упуштати неће. А сте стране не устручавамо се ни најмање рећи, да сазвана конФеренција неће тежити за безусловним пактирањем ни са којом, а најмање са данашњом владом угарском, као што с друге стране за цело неће бити, или ће ако га буде за цело безуспешан сстати сваки покушај, којибициљао на то, да спроведе такав „соир de main“, који би српске прваке могао довести у опреку са оним жељама и тежњама, које данас народ наш у истини гаји, једномрећи coup de main, којим би се правој вољи народној прејудиковало, истинитим ин-

тересима његовим буди какова уштрба j нанело. i Кон Ференција, која је у Будим-Пешту i сазвана, није то, што су до сад биле у нас i тако зване народне конФеренције она i није митинг она није ни више, ни мање, него што сведочи онај назив, који јој је < на челу овог чланка дат, она је конФе : ренцијасрпскихпрвака. i У Њ У Ј е позвано, у колико је то само i могуће било, све, сваки члан нашег народа, који се до сад на буди којем пољу јав- < ног живота нашег радом својим значајније i истицао, којега је народ до сад својим поверењем одликовао, но у кога поред свега i тог још и родољубље, овај најглавнији у- < слов поверења, узвишено над еваком сум- i њом сто)и, једном речи, цвет свестране < наше интелигенције и поседа, о коме се, , као и код сваког другог народа, претпо- ставити даје, да му напредак, да му опште ; добро народа на срцу лежи, да је и вољан : и кадар, да и воље и снаге има, да кад : и у колико то нужно буде —и своје интересе запостави интересима, светим и неприкосновеним интересима народним то је, то треба да буду, да јесу они, који су : на конФеренцију сазвани. Не кажемо, да такових не би још и више било, него што је сазвано но у колико се год могло, сазвано је што више њих. Овим је довољно опредељен и значај и смер ове конФеренције. Састаће се нотабилитети народа нашег, дакле они, којима је и иначе народ бригу о својимјавним стварима предао, који су, као код свију других народа, тако и код нас, већ по себи, по јавном, знанственом па и материјалном положају свом управо позвани, по родољубљу свом дужни, да бригу народну савесно и опрезно воде ти ће се састати, да данас, у доба, кад се и други народи у овој земљи сабиру, да се са собом, са прошлошћу својом, са доеадањим радом, једном рећи, са свим и свачим, одчегадаљи опстанак и развитак народни зависи савесно, безпристрасно, слободни од свију личних, неузгредних и локалних обзира, руковођени једино прекаљеним патријотизмом и правим, истинитим интересима народним разрачунају, те према резултату тога разрачуна, у чије циФре ваља отвореним оком погледати, о даљим потребама посаветују да данас и они то исто учине. У позивима на ову конФеренцију јасно се каже: „да је жеља и потреба, да се Срби прваци без разлике странака из свих крајева наше отаџбине састану ради саветовања о томе, шта би нам ваљало чинити у данашњим приликама нашим.“ Овим је доста речено, управ толико, колико треба. Да је и једна речца више казана, постојала би опасност, да би

конФеренција свој позив и делокруг прекорачити могла да је и једна речица мање речена, могли би се бојати, да би i конФеренција и по саставу и по раду свом < непотпуна могла остати. ј Овако ће једва једном у великом по- i стигнуто бити то, до чега су нас до сад ( захтеви непорециме нужде и мудра опазна i поступка у мањем обиму доводили, да на- j име у критичним временима, у којима и j јачи и срећнији народи, него што је наш, j све своје снаге прикупљају да и ми са- g купимо све, што се дуАом, интелигенцијом, j родољубљем, у кратко, што се способно- j шћу за јаван рад одликује, те да тако све- ; етрано оснажени, одвећ критично стање ( народа нашег са свију страна претрести, о узроцима и последицама, које нам се у i данашњем стању приказују, свестрано по- ; саветовати се можемо, не би ли тако, удру- < женом снагом, муком и вољом могли про- ] наћи пут, за којим наш народ већ давно, j но данас одсудније, него икад пре тежи, g пут, који води успеху. : У томе лежи значај и смер, но у томе j и велика, можда и превелика важност ове ( конФеренције. Она не може и не сме, но , ми смо уверени, да неће ни хтети никоме, j а најмање самом народу да прејудикује. Све што на њу чека, то је, да се чланови ( њени с успехом одазову великој дужности, ( коју им положај њихов у и према народу прописује и налаже. Испадне ли им то за руком, онда ће ова конФеренција у истини < моћи бити од епохалног значаја по даљу судбу народа нашег у овој отаџбини. Ми се зато и не сумњамо, да ће се сви ■ они одлични чланови народа нашег, који су на њу позвани, извесно на њој и стећи. Није нам нужно подсећати их, да добри геније народа нашег управља данас на њих оне иете речи, које је царе Лазо на српске прваке пре пет векова управио био. ( Нас данас не чека ни оно поље, ни онај непријатељ, па ни она борба. Векови су ( све то изменули. Борба, којанасчека, ( биће борба разума и начела. Политичка зрелост свију нас имаће у њој пре свега да се окуша. Изађе ли она као победилац, , победимо ли ломоћу њеном пре свега сами ( себе, онда нема сумње, да ћемо у истини , доћи и до оног неодољивог оружја, које , ће нас а пре а после довести до победе и над противницима нашим, Онда се могу испунити и речи једног од првака наших, који је, верујући у будућност народа нашег, не давно узвикнуо: Да, настаће и морају настати лепши дани за српски народ у овим крајевима. У то име поздрављамо конФеренцију српских првака, очекујући, да ни један изостати неће.

СОМБОР. ПРЕОДНИЦА. Др. Ј. ПАЧУ

Од како нам је отишло из Сомбора српско народно позориште, осећала се многа празнина. Некоме у шпагу, некоме у срцу, а некоме у расположењу. Па зар да се чудимо томе, ми, који живимо у свету чаробних изпенада и електричних појава! Једно пак што ми се после свега тога допада, то је, што се не примећује кајаве ни у ком правцу, јер је сваки из чистог патриотизма чинио држећи да тако чинити треба; и што је по томе успомена па наше мило позориште остала веома пријатна. Да би се пак и опет после малог одмора друштвеви живот у живљи ток довео, закључила је ссмборска српска читаопица, да се у веној згради приреди „Село“, и да се том приликом удеси, како би омладина играти могла, јер и тако ових месојеђа већебити приређена ни једна игранка (бал.) Наслов „Село“ није одговарало делу, па се с тога тај наслов заменуо са другим и то: „ вечерња забава*; а хотимично се изоставио вазив „Беседа“, јер су наше женскиње тако злоупотребиле ту реч, па се на „Беседу* облаче тако исто раскошно, као на нобл бал. А вамера је честитих чланова читаоничких била та, да поједине породице не увале поново у велики трошак, јер је бављење српског народног позоришта у Сомбору, сваку српску

кућу знатну своту новаца стало. Али је то била лепа жеља чланова читаоничких и оних отаца и домаћина, који знају како се тешко новац заслужује; госпе пак, жене, ћери оне то неће да разуму. Ревење, вадметање, сујетан понос, код многих господара у глави, па ту не помаже ни савет, ни молба, ни преклињање воле изостати од забаве и седети на дому, ма у запећку, него од свог ћефа за једну јоту попустити. И тако је и било; те је право имао онај поштовани читаонички члан, који се смејао томе закључку, када је била реч о називу забаве; јер се само у неколико постигла цел, а то је, што су се усудиле доћи и оне на ту забаву, које неће да терају луксус; а и оне, које пити имају, нити могу да се разбаце; а заиста им је приступ и место ту. Тако смо ва тој забави видели упоредо и луксус и чисту скромност. Одбор за приреду ове забаве завључио је да подели забаву на два дела и то: на беседу и игравку. Беседа је обухватала свирку, говор и песму. На ту цел буду за суделовање умољени: гђа Антонија Максимовића, гђца Даринка Дракулићева, гђца Александра Михајловвћева и сомборска срп. певачка дружина. Сви горњи одазваше се драговољно. Програм беседе био је: 1. „Српски пој“ од Каливоде, пева мушки збор. 2. de Г opera Faust« de Gounod

par Francois List, свира на гласовиру гђца Даринка Дракулићева. 3. „Девојка и драги камен“ од М. Поповића, декламује гђца Александра Михајловићева. 4. „Омладини“ од Лазе Костића, музика од Петрика, пева мешовити збор. 5. „Tarantelle* de Fr. List, свира на гласовиру гђа Антонија Максимовића. 6. „Хуситска“ бас соло са пратњом гласовира и оба кора. 7. „Коло“ од др. Ј. Пачу-а, пева мушки збор. Обе свирке поред свих великих техничких тешкоћа, изведене су изврсно; и ми само можемо честитати младој невести гђци Даринци'; исто тако морамо одати хвалу гђи Максимовићки, која је своју пијесу са мирноћом, изванредном сигурношћу, пуноћом удара и врасним предавањем извела. Заиста нас обе дичне Српкиње раздрагаше, и радосне осећаје покренуше. Ми смо им се захвалили бурним усклицима; а сада им ево пред целим Српством кличемо слава и хвала! Између ове две свирке, умешао се миозвучан глас лепе декламаторке гђце Александре Михајловићеве, која њежно и милопојно исприча ту дивну и пуну осећаја песму: „Девојка и драги камен“. Ко да се не раздрага, кад види и слуша тај диван млађани цветак, како бајно, звучно и слатко српски збори. Зар је чудо, ако је омладина са треском од допадања п здравила декламаторку; и ако је поно-

вила тај поздрав, да види понове вилу на иозорници, и да чује како ввучно збори. Све три суделачице добише у знак благодарности и допадања дивно, мирисаво цвеће. Певачко друштво, као никад досад, било је врло добро заступљено; особито мешовити лик и „Огладини" отпеван је мајсторски, и морао се поновити. „Хуситску песму“, пратила је на гласовиру врло вешто млада сврш. приправница гђца Милева Плавшићега. „Коло“ од др. Ј. Пачуа, одпевао је мушки збор изредном снагом, и то на захтевање двапут; трећи пут, ма да је публика желела и ■ молила, није у стању било певачко друштво ; од умора да отпева; жеља се публикина оства’ рила тек око поноћи при чаши руменике. Кад сам овде код кола бранковог-пачуовљевог, нека ми буде слободно нешто приме> тити, што ме је јако заболило и ожалостило. Дошао ми је до руке први број „Преоднвце“, листа за уметност, забаву и поуку. Кога неби обрадовала ова појава у престолнвци српској! Кога неби одушевио овај став у истоме листу, који гласи: „Преодница* је ! чисто уметнички и књижеван лист, ■ коме је главна цељ, да што је могуће ■ више негује уметност у духу српском , и словенском. И заиста на страни пе, тој, нашло сам умотворину музичку у духу i српском; а на страни дванаестој, нашао ■ сам чланак „0 нашој музици“. А тај - чланак, тај ме је отурио са својом ништавом

Политички преглед.

Прошлог четвртка одговорио је Тиса у посланичкој кући сабора угарског на интерпелацију ХелФијеву о односима међу Русијом и овом монархијом. У одговору своме очитова Тиса, да се није ништа догодило, што би алтерирало основу усрдног савеза међу Немачком и Аустро-Угарском, или његове смерове, и да у приближењу какве треће силе у овоме савезу треба гледати не само резултат те алијансије, већ и гаранцију за одржање мира, коги у Угарској сви желе одржати. Министар изјави за тим, да су измишљене све оне новинарске вести, које су знале причати о другом чему, до о томе, да је Русија покушала приближитисе Немачкој а у даљем реду и Аустро-Угарској и да смер тога ириближења лежи у одржању мира јевропског. Хелфи одговорио је на ово „велеможном“ министрупредседнику да из одговора његовог истина увиђа, да се Русија приближила, но не зна коме. да ли савезу немачко-аустро-угарском, или само НемачкоЦ Хелфи напомену даље, да му Тиса није одговорио на питање, што га је он, Хелфи, у својој интерпелацији изнео, на име: да ли он, Тиса, држи, да би усљед приближења Русије Немачкој временом могли оладнети садањи пријатељски односи међу Немачком и Аустро - Угарском. У погледу изјаве министрове о очувању мира јевропског очитова Хелфи, да он и с виме и сви остали врло добро знају, да је Угарској међу свима осталим државама мир у првом реду потребан, но он све дотле не може веровати у одржање мира, докле год не види, да се Немачка иРусија озбиљно заузимају око тога, да прво Француска а друга Турску задобију за ову алијансију. Сабор узео је на знање одговор министра председника, јер је јамачно поњао разлоге, са којих се његова „велеможност“ показала под мирољубивом чувидом. Невоља је натерала Турке, па се Турци топаласти граде ’. У задње време доносили су аустроугарски листови чешће тенденцијозне вести о сударима иеђу Црногорцима и Арбанасима и неким војним спремама у Црној Гори. То је дало говода „Гласу Црногорца“ да у свом задњем броју донесе овуизјаву: „Страни листови, апо њима и многи с авенски, доносе опет свакојаке вести о бојевима између Црногораца и Арбанаса, као и о томе, да се Црна Гора оружа, да прибавља огромни ратни материјал преко Уциња и Бара, да ставља под барјак војску од 6000 људи, да је ту војску упутила на границу према Новом Пазару, да црногорска влада има нешто у плану, да је наумила на пролеће опет нешто предузети и т. д. и т. д. Све су то пуста измишљања беспослених новинарских коресподената и њихових злурадих инспи- . ратора, који би хтели да муте чисту воду, па да после лакше у њој лове. Од свега тога нема ништа, јер влада црногорска као и Црногорци живе у најдубљем миру. Али пардон! Што да кријемо? Влада црногорска доиста има нешто у плану, доиста је наумила да опет нешто предузме на пролеће, а то је: да гради, ако Бог да, нове путове по земљи.

„BАСТАВА" ипдазн редовп#! ерадом, пехвом, иедељом, на целом табаку, а уторнизЈом на по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА ва Аустро-Угарску аа целу годину 14 ф. в. ва по годвне 7 ф. н. па четврт године 8 ф. 50 в. па 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију сребру) па годину 35 дин. на пола године 17‘/, див на четврт године 9 динара.

БРОЈ 36. У Новом Саду у недељу 4. (16.) марта 1884. ГОДИНА XIX.

ОГЛАСИ рачупају се по в новч. од сваке грсте оваких ситних слова, sa жиг се плаћа ио 80 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претмата и огдаси администрацији »ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примаЈу ое. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.