Застава

tac и нагодбу по „закључци српieca од год. 1861.“ са владом ром, који постоје усљед иаоњења истог XII. зак. чл. од год 1867., то је, најблажије казано, политички апсурдум, који никад не може да доведе до жељене сврхе! Ово је такојасно, да о том даље говорити било би сасвим излишно. Је ли ово била сасвим неизведива политичка основа она прва била је и сувише уображена, да би одговарала Фактичним потребама. Нешто преко 500.000 Србаља несачињавајући ни сами никакву аутономну целину, која би као таква могла да утиче на државни организам, истичу на првом месту у програму борбу за све остале народности, за три милијона Словака и два милијона Романа, за аутономију Ердеља, па чак и за преколитавских десет милијона Славена! На сваки начин лепо је и племенито заузимати се за права и слободе других у колико остаје времена од властитих потреба и моки од своје снаге. Какве су помоћи имали српски народносни посланици на угарском сабору од Словака? Никакве, - јер у последње време није их ни било покрај тога, што броје на три милијуна народа! А Романи, колико су марили за солидарност са Србима, види се и из тога, што се у другом вел.-бечкеречком програму дометнуло: „очекивајући да ће и браћа Романи потпомагати Србље“, што је значило, да се јавно признало, да Романи нису хтели да ее за Србље одлучно изјаве, као ови за њих. Па откуд онда Фраза о „солидарности интереса?“ Је ли то било оправдано и даље држати као политичку догму, кад, ко што на збору спомену др. Касапиновић, „догађало се, да су Саси и Романи себи у заслугу уписивали да са Србима, као са тобожњим велеиздајницима, ни у каквој свези не стоје!“ И тако су се хвалили румунски народњаци! Положај Троједнице тако је државоправно одређен, да би овде било излишно о томе говорити, а за преколитавске Словене рекао је др. Касапиновић, да искуство не потврђује, да су они као необориву догму изводили трајну борбу иза српске интересе. Па онда и преко граница државе, борба против политике одржања Турске и странога мешања на балканском полуострву! Данас, после берлинског конгреса подржавати то као необориву тачку политичког програма, кад су ју сами догађаји последњих година оборили, не би ли то била политичка дон-кихотерија? Кад ни тако јако мађарско јавно мњење није могло да се одупре окупацији Босне и Херцеговине, а шта би могли да учине један два српска заетупника? Ваљда мисле господа у Новом Саду, Сомбору и Вршцу, да ће они бити кадри да преобразе исток по свом програму? Ако краљевина Србија са њених два милијона становника и преко 100 хиљада војске, ако полунезависна кнежевина Бугарска и краљевина Грчка нису ближе идејама о источном питању израженим у бечкеречком програму и ако ови, којих се то непосредно тиче, не могу да их за сад остваре, онда да их оствари

- г. др. Полит са његовим истина одушевљег ним и лепим, али за то ипак само лепим i, бе с е д'а м а на угарском сабору!! Али реки ће се: то су идеје за слобо- ду! Да, али за остварење тих идеја иште - се нешто више од лепо научених беседа, , а за то „више“ није складиште нити i у Новом Саду нити у Вел. Бечкереку. И кад је за краљевину Србију и кнежевину - Бугарску меродавно status quo на балкан■ ском полуотоку, ко може и сме од те сто- тинице хиљада Србаља у Угарској да износи своју кожу на пазар за рачун дру■ гога? Да наведемо само још овај пример: r У Галицији живе на милијоне Русина, који - се у јавним органима непрестано жале на ■ тероризам од већине Пољака. Па је ли Ј икоји полузванични орган владе стомили- онске моћне руске државе захтевао интер- венцију у корист родне браће? И руска • влада чини се као и да не зна, да има родне браке у Галицији! А кад се садање » стање на балканском полуотоку створило - суделовањем моћне Русије и кад га она - хоће и даље тако да одржи, а Србија се такођер сасвим повукла на поље унутра■ шњих реФорама, да се 500.000 Србаља у ; Угарској једино ради „идеје“ излажу су- мњичењима с екстравагантних тежња, било » би и сувише детињарско захтевање, било - би политичко самоубиство. И било i је век крајње време, да се с тим једном - за свагда прекине, те да сс наступи пра: вац озбиљног и реалног рада према снази i и Фактичним потребама Срба у Угарској. i Јер, ко год није слеп, и ко је пријаi тељ народа, мора да призна, да је српски i народ у Угарској ударио јако у назад. ■ Материјално стање погоршава се из дана ■ у дан, некад цватуће грађанство по гра, дови осиромашава и губи се. Сеоско пу■ чанство све се више потискује те уступа - своје земље страним елементима Књижев- ност у место да је коракнула она се , уназадила, тако да је у шесдесетим годи-5 нама било живљег покрета но данас. А црква? Свећенство? Готово је ужас и по■ мислити. Је ли чудо. да су се после толи> ких спорова, после тако дуге борбе раз- виле противности, кад је између два нај- љућа ‘непријатељска табора спор дошао r до оне горчине, која се најбоље даде ка- рактерисати народном изреком: кад је султан питао Краљевика Марка: „пошто би - се Марко потурчио“, а он одговара: i „ни за које новце, али за инат би!“ У самом народу политичко растројство, ■ од државе неповерење и из тога происти- чуће мере, је ли могло и смело тако [ даље да остане? • Није! [ И кад није могло и смело тако даље ■ да иде, онда се морало да удари другим ■ путем, морало је, да се поврати изгубље[ но поверење у смерове народа, поставити - се на темељ законитости. , У овоме нема „кукавичлука“ и „маме: лучтва“, као што веле противници новог i програма. И сасвим је умесно примећено: ■ као што се кнезу Николи црногорском не i може реки, да је образ под ноге бацио и i постао издајица свога народа, штојеишао ■ у посету султану у Цариград, тако исто » не може бити говора о издајству народа r ако потражимо додира и споразума са ма[ ђарским државницима за испуњење закона

и одредаба, које су сами Мађари као законе створили. Као што се великом Гарибалдију, по начелу републиканцу, с никоје стране није замерало, што је освојивши краљевину обојих Сицилија, предао их добровољно краљевини Италији, одрекавши се владе, коју су му Сицилијанци нудили, тако исто не може се реки, да се са оснивањем нове српске странке изневерило народно начело. Ово се управо с овим консолидовало на стварне домаће потребе, оделивши их од спољних украса, који су га управо гушили и не дали му да дигне главу. Ово је у неку руку политичка ампутација, изведена у сврху, да би се сачувала језгра народног живота. Ни противници новог програма не могу да затаје, да Срби у Угарској, као угарски држављани, могу имати народносно политичко начело: очување, неговање и осигурање њихове народности да се слободно развијају на културном и социјалном пољу у духу народних особина. То је начело равноправности народност и; даље у верском погледу, очување цркве и у њој слободно и самостално вршење неродно-црквених автономних права, дакле извршење начела слободе вероисповести; и треке: једнака права и дужности како они као грађани прама држави, тако и држава прама њима као грађанима. А те три тачке изражене су у програму велико-кикиндском, ни у колико мање но у старом програму. Успех или неуспех овог политичког покрета лежаке једино у даљем начину извођења. И ту је од одсудног значаја одлука збора, по којој би присталице нове српске народне странке бирали за посланике на сабору само такове људе, који овај програм усвоје, а изабраним посланицима оставиће се одрешене руке у осталим питањима, која се у програму странке не налазе. У овоме чини нам се, да видимо најбољу гаранцију изкрености и отворености нове српске народне странке. У опких политичких начела она неке да својим сурадником веже руке и према томе чланови српске народне странке могу ући или у владајућу или у опозиционалну земаљску странку. И тим је казано, да ke српска народна странка сматрати за једини свој задатак: чувати и неговати народносну индивидуалност, живеки у љубави и радећи заједнички с остали грађани на опћем државном бољитку. Успоставити поверење, то ke бити мало потеже, али ту се не може с једне стране признати постојеће стање, —да се на другој страни начини табула раса. Ту се већ мора доћи до каква таква modus vivendia, и само онда може нова српска странка стећи оног поверења, које она хоке да изазове. У томе ћЈе бити државнички испит нове српске народне странке. Ми би јој из свег срца желели успех, који заслужује. слити, да ће поп-Панта довека носити на својој кркачи твоју светску политику. “ ? Није-ли Велики Александар освојио цео стари свет па се опет уклонио; није-ли Велики Наполеон освојио I'/, света па се дето уклонио. Где је дакле било гаранције, да ће баш поп-Папта довека својим раменом подупирати „светску политику“. Та то се барем могло у напред внати. Али свет је свет зашто за бога и по богу да не чита „Историју професора Зечевића* кад је она учитељица света. Некад али то је било већ врло давно некад је свет неданимице осдушкивао шта ће о Новој години рећи Наполеон 111. у свом двору у Паризу и поп-Панта у сувачи у Петровом-селу. То што су њих двојица две душе у два тела - једнодушно рекли то је онда била „светска политика* за свих. . за свих 365 дана у оној години, само ако није била преступна година. Али Наполеона снађе Седан оста попПанта сам на пољу „светске политике.“ И већ га је почело било мрзити што је остао сам. Људима, што се возе колима преко поља политике“ не може се доста наказивати да буду на |опрезу. Велике сенке бацају своје догађаје у напред. Прођоше после берлинског конгреса још два знаменита збора а није се вишта чуло о поп-Панти. Старије дипломате већ се почеше прибојати да се нешто ваља иза Петровоселског брега. Али људи су постали збиља врло, врло

■ лакомислени. Није давно било како су по једдом делу света владале београдске дахије. Онда је > свет био много смотренији. Чим се на небу t вргнв каква прилика а свет трчи не само да > је мотри него је спева у народној песми. t А сад ? Не јавише-ли новиве, да се ту пре неки по Бачкој и земља тресла ? Па обрну-ли свет на i то главе, па бар један делић тога света, бар t Српство да је то узело на ум. Нико, ама баш ‘ нико! А вид’те то баш не ваља. Јер кад се већ > и по Бачкој тресу брегови, то је онда по заЈ конима геологије био очевидан знак, да се попi Панта на Тиси нешто мигољи. Није-ли у стаГ ро време вођа богова Зевс дремован вевнуо и з затресао својом бујном косом па су се ру> шиле планине! Тако се и поп-Панта погладио . само мало по бради, па се ето одмах заљуз љала трошна зграда „светске политике“. Али бадава је то сад говорити. ’Све је то • сада после кише јапунџе. Требало је пре него i што је Сократ попио чашу отрова рећи, да је он први философ на свету требало је пре i него што се поп-Панта уклонио са поља „свет■ ске политике“ изјавити, да та политика није ни заслужила да је поп-Панта подупире. - Сад је већ све доцкан. Многи зна, да је i време новац, па ипак како да нико није уви) део, да ћемо овде бити у грдној штети. Ми еи- рочад поп-Пантина, српска сирочад, ми - смо његовом политичком смрћу у највећем губитку јер „у траља отац нас остаља." ) Све, како-тако, што се поп-Панта уклонио

са поља „светске политике“ само да није сишао и са поља „црквено-школске политике.* До сада се у нас Срба чудном забуном терала све нека „народно-цркве на политика,“ Старији људи памте да смо за ту политику имали чак и неки „нарОДНО-црк ве ни сабор.* Али давно је то било можда је то и поп-Панта већ заборавио. Од како немамо „народно-црквеног сабора“ ради се у нас једнако све по некој „црквено-школској политици." Ту „црквено-школску политику® изумео је наш вајни Сион у пракси је ту политику прихватио и оштроумно извео поп-Панта у свом Петровом-селу. То вам је најпростија политика на свету. У „црквено-школској политици* има свега само три начела и то сва три православна. 1- је начело: Даљ и Бело-брдо нису народно-ц рквена добра него припадају митрополиту. То начело почиње од Сиона и пружа се чак до поп-Лазе у Осеку. 2- начело: Сириг дето није народноцрквено добро, него припада бачком епископу. То начело почиње од Сиришке баре и тече чак у владичин цеп. 3- начело: Залишна парохијска сес и ј а не спада у народно-ц ркв е н и јерархијски фонд, него припада пароху. То начело почиње од Петровог-села и иде за сада још у недоглед. То је кратко, јасно и разговетно.

Сва та три начела са свим су основана на „црквено-шко лској политици.“ Јер кад је већ митрополит осуђен, да се мучи са даљским спахилуком, кад већ и бачки владика треба да ватеже са сиришком пустаром онда се поп-Панти морало кроз прсте гледати, да се и он бочи са две парохијске сесије. Тако глаголет бо— „црквено -школска политика али друкчије говори народно-црквена политика*! И ту настаје сад оно што ни ми не разумемо, а тешко да ће ико разумети заш т о се поп-Панта уклања са поља „црквено-школске политике.“ Но кад су већ настала така времена, да и тако озбиљни људи, као што је поп-Панта, постају лакомислени па се уклањају чак и са оних поља, која су „црквено-школском политиком“ корисно обрађивали е онда евала и поп-Панти. Добро ради што се уклања са два несигурна поља „црквено-школске политике* јер тим напуштањем ваљда ће се и он вратити на оно једно али сигурно поље „нарОДНО-црквене политике.“ То је поље било дуго дуго сама ледина, али је ту ледину разорала добра народна воља, засејала здрава народна свест па се надамо да ће уродити божјим благословом. Да, да, добро оно рече поп-Панта: Велика Кикинда је Вилагош, и јесте Вилагош » црквено-ш ко лс ке“ али је Ц в е т и „ народноцрквене политике." „Глас Народа.*

Збор српских бирача изборног среза бело-цркванског.

Бела Цпква, 15. априла. Као што вам у своје доба јависмо, скупише се многи овдашњи српски

бирачи и примајући кикиндски програм, образоваше месни бирачки одбор, који себи за задатак стави, да сазове за данашњи дан збор Срба бирача из овог среза и њима кикиндски програм предложи. Ради заступања и образложења кикиндског програма позвао је овај одбор г. др. Св. Касапиновића а у колико овај доћи не би могао, г. Каменка Јовановића, и обојица обећаше свој долазак. Тек што вам о томе посласмо депешу, наста агитација вршачких социјалиста, а на чело њихово ставио се вршачки „великан“, познати г. др. ђока Милосављевић. Долетеше амо, и кореше наше суграђане за тај корак њихов, и фразама њиховима о „напуштању" српских интереса, „издајству“ Српства, итд. подлегоше неки и отпочеше у последње дане против одбора агитирати. Овдашњитрговац Тоша Остојић, беше први од потписаних на телеграфском позиву, управљеном на г.г. др. Касапиновића и К. Јовановића, и ипак је он толико карактера показао, даје после тога, можда лармом вршачком наведен писао своме куму г. др. М. Политу, од кога је добио одговор, да је г. др. Полит противан кикиндском програму. Шта је даље у том писму не знамо, али према Политовој изјави у „Пестер Лојду“ даје се мислити; доста, да је Т. Остојић с тим писмом у руци агитовао сада јавно против кикиндског програма. Неки Токин и још један вршачки социјалиста одоше о ускрсу у Јасеново на заветину (црквену славу) и онако „весели“ држаше на сред пијаце јавне говоре за бечкеречки програм а против кикиндског. Ту врбоваше неке криминалне клијенте г. ђоке Милосављевића, који стоје под истрагом, као бивши општински чиновници. По ускрсу сместише вршчани свој главни табор у нашу варош. Око себе скупише све, што је вршачког порекла, неколико овдашњих трговчића, једног из Дубовца и неколико наших занатлија, који свога века никад не знадоше ни да има бечкеречког програма. У своме табору држаху непрестано конференције, а „мудри ловци“, који су научили на две столице седети, као неки наш поп, који кад треба потпоре државне, или’мало ситних новаца о избору посланика, онда је владин човек, а кад треба избора свештеничког или потпоре народне, онда је народњак; или неки „популаран“ клисурац, који је пре три године напустио бечкеречки програм, и он ће знати (а допустиће, да и ми знамо) зашто придену црвене цедуље владиног кандидата, те вичући сељанима против нас, окрете нама, његовим друговима дотадањим, леђа на биралишту самом, а сада држи да је бечкеречки програм светиња, те да кикиндски програм недаје довољно гаранције за српску народност, такви „мудри ловци“ отпочеше да у мутној води лове за свој интерес што крупније рибе. Ови хтедоше послужити вршачким усрећитељима нашег народа. те јамачно у договору с њима писаше у Панчево, да г. др. Касапиновић и г. К. Јовановић не долазе амо, јер се „окренула ситуација“. Дође и јучерашњи дан. Многи чланови нашег месног одбора са својим председником г. ђоком Милутиновићем на челу, одоше у Базјаш, да дочекају панчевачке госте. Њима се придружише на више кола и честити сељани из Врачевгаја, и при доласку лађе, поздрави председник г.г. др. Касапиновића и К. Јовановића и сви скупа одоше у Б. Цркву. Синоћ беше сазвана предконференција свију присутних бирача. Но на исту дођоше осим једнога, само присташе кикиндског програма. Неколицина противника са челик-карактером доктором ђоком из Вршца, Јашом Томићем, шкрибаном Токиним Кестом и другим крешталицама вршачким, који усрећише одавна Вршац, те се дадоше сада на донкихотски пут, да усреће и остали српски свет, који њих нити тражи, нити хоће да чује, ти држаше засебно конференцију. На предконференцији општој, приказа председ-