Застава

ник месног одбора панчевачке госте, на што их сви присутни бирачи најрадосније поздравише. За тим узе, на молбу председника г. др. Касапиновић реч и у подужој беседи разложи постанак будимпештанске конференције; побуде које су васколике чланове те конференције руководиле кад су се сви без разлике изјаснили, да Срби не могу више на досадањи начин радити; разлоге, који су све чланове осим њих пет управљали при донашању овог новог, сада кикиндског програма; за тим је сравнио суштину бечкеречког и кикиндског врограма, и показавши тако да српски интерес према данашњим околностима довољну бригу и пажњу у кикиндском програму, налази препоручи исти бирачима. Трговац овдашњи Остојић, рече да је примио од свога кума г. др. М. Полита писмо, те да се он не слаже сада са кикиндским програмом. Порече важност и надлежност кикиндског збора, рече, како наш месни одбор није био решио питање програма итд. Пошто је у питањима месног одбора добио исправак од представника и известиоца истога, те се видило, да није истину говорио, устаде г. Каменко Јовановић, те описав слику кикиндскогзбора и бечкеречке конференције, рече: да и није тако сјајно испао кикиндски збор, поред све противне агитације Новог Сада, Сомбора и у неколико Вршца, као што је у истину сјајан био, та околност, да су на ту били сви Срби бирачи позвани, да реку отворено: примају ли или одбацују предлог будимпештанског српског збора, и ако одбацују, шта на место њега постављају, та околност сама даје кикиндском збору неоспорно право на компетенцију донашања одлука за читав народ.ЈСви они, који знадоше телеграфисати и писати, да одвраћају људе од збора тог, учинили би већи патриотизам, да су сами дошли и друге привукли на збор, те борбом разлога на збору, придонели разбистрењу појмова и унапређењу народне ствари. Др. Касапиновић говорио је о врлинама др. Полита, о знању његовом са великом похвалом, но није могао а да не рече, да великани у данима тешким не беже за банак, но излазе по дужности својој на среду народу, који их је и физичним и материјалним жртвама својима уздигао на такво знатно и видно место, са кога су у свету чувени, и на које се поред свију својих врлина иначе, без народа, не би нигда попети могли; и томе народу, и ако с тешким срцем, казују истину голу нагу, да народ не остане и даље у тами и обмани, но да увидевши свој положај сам о својој судби решити може. Др. Полит не нађе за нужно да оде ни у свој изборни срез, да тамо полажући рачун о своме раду, каже народу је ли или није за кикиндски програм, а камо ли да се обратио читавом народу једном манифестацијом, коју су му пријатељи и његови и народне ствари предлагали, те ако се не слаже, да опширно разложи и узроке, зашто се не слаже с кикиндским програмом. У место тога, он налази и за достојније и умесније да се обраћа изјавама „Српству“ и „П. Лојду“, да код праве радо ■ зналости народне, замишља радозналости уредника пештан. листа, и да тим изјавама онде, где о успеху кикинд. програма говори, каже и опет ништа не каже (један глас B Wasch mir den Pelz, mach ihn nicht nass*)> a где o нашим побудама говори, до самог потказивања граничи. Др. Полит набрао је себи лавор-венац, али ове 2 изјаве неће бити два свежа листа, с којима ће тај венац дичити моћи, но два увенула листа, који ће га само ружити. Прави патриота, коме је до истинитог народног добра стало, неће питати одкуда ово долази, но ће се сваком успеху радовати и клањати, а најмање ће стављати препоне онакве врсте, као што су у „П.-Лојдовској“ изјави. Овај је говор с неописаним одушевљењем саслушан, и на многим местима са „живео“ и „тако је“ прекидан. За тим су још неколико бирача изјавили, да је др. Политу било 'место и у Пешти и у Кикинди, јер и ако је болестан, то кад су се болесни бирачи дали за њега на гласање носити, он је дужан био према народу у одсудном часу како у Пешти, тако и у Кикинди глас свој по својој најдубљој савести подићи, и заступати отворено и мушки оно, што је држао да је најбоље; никако пак сада по свршеној ствари, где у социјалистичком „Српству“, али Не српству, и „Пешт. Лојду“, где странцима говори устајати против резултата двеју конференција, српских родољуба у Б.-Пешти, и великог народног збора у Кикинди. И тако видимо др. Полита у друштву, са „Турским Народом 0 и социјалистама. Честитамо му на таквој алијансији. На то председник закључи дебату и упита, да ли скупљени бирачи прихваћају кикиндски програм. Сви осим „кума“ Остојића повикаше да пристају. За тим се сложи конференција, да сутракандидује пароха П. Болгарића из Долова за председника збору, а г. А. Васића за перовођу„Кум“ Остојић био је кандидацији противан и желио је да збор одрешене руке има. Ово тек данас доби своје разјашњење. По томе закључи председник ову предконференЦију. Тек што се разиђосмо, пуче глас: оде Јоле Марковић и „кум“ Остојић у конференцију вршачких социјалиста. Данас за 9 сахата беху бирачи на збор сазвани. Још пре 8 почеше се скупљати, а лармаузбуни све мирне и трезвене људе. Питаху један другога,

r шта је то: то лармају Вршчани, беше одговор. Хајi демо мало по дворани, колико се сигурно од вршачi ких јунака проћи може. Ту видимо прво Јашу То- мића, Кесту Леру, неког Влаха, шкрибана Токина, 5 уз њих неке „ентеше" белоцркванске, приказане моi ралисте из Јасенова и многе голобраде момке (управ i дечурлију), не бираче, из тог села, код је „та- та лотру“ вршачки први човек, са чега га и љубе сви ’ Власи јавно на улицама у руку. Па шта говоре? • Они хоће бечкеречки програм, кога нигда не вр, шише на дому, они хоће већа права за Српство, - док на дому за родољубље сматрају, да за Немца - гласају, они хоће да говоре на збору, ма да је овај само за бираче нашег среза сазван; они напослет) ку „великодушно" попуштају, да само ђока Милоi сављевић говори, јер су од његове моћи уверени, 5 да ће он спасти бечкеречки програм, па кад једр. • Касапиновић као небирач ту, треба и он,јер је он , „достојан*, да држи вагу овоме (!); кад им се разi јасни, да су г. г. др. Касапиновић и К. Јовановић ! умољени да дођу од мештанског одбора, а они га • нису позвали, рекоше неки, да и они позивеимају. , али да су их „на дому заборавили." Чланови одбоi ра видећи овај турбулентни елемент, саветоваше се i што да чине, и закључише, дати ђоки Мисосавље, вићу реч, ако он сам заиште, или ако когододби■ рача то предложи. Тај се закључак одмах приопшти ■ присташима ђокиним. Мислило се, да ће им бити ■ срце на мери, јер ће чути свога великог говорника. i важне разлоге и побуде, са којих ваља остати код ■ бечкеречког програма. Но ларма трајаше једнако. У 9 сахата заузеше часницисвоја места; пред: седник мешт. одбора разложи рад тога одбора, и прикаже гг. др. Касапиновића и К. Јовановића као госте, које је мештан. одбор умолио, да буду верни i тумачи кикиндског програма. На бирачима је, да рјеку прихваћају ли кикиндски програм или не. Напослетку поздрави све с добродошлицом. Затим позва скупштину да бира себи председника. Већина повиче „живео Болгарић“, а мањина В живео Јоле Марковић“. Већина викаше и 2 и 3 ред, али напослетку ућута, но мањина нв ћути. Она као помамна хуче и буче, што јој грло само допушта. Председник звони, покушава да виче, али се његов глас губи. Др. Касапиновић покуша до речи доћи, и мањина се смири. Он рече, да ако будемо непрестано викали, живео овај, живео онај, да нигда нећемо доћи до рада, са кога ваља народ да жпви. Треба да бирате председника, јер без њега нема збора, а по ствар је свеједно би о овај или онај председник. Али ларма опет започе. На позив озi биљних људи, којима је до части и образа у истини стало, одважи се с тешком муком др. ђока Милосављевић, да опомене мањину на достојанство . збора, али у место да је заложио својуј спагу код тих гадних лармаџија, код којих је популаран, он је само вента ради говорио, те је прошао као и сви други говорници. И „кум“ Остојић је тако поступио. На то устаде парох Болгарић да у корист Јо- . ла Марковића благодари, само да се ред постави, али лармаџије вичу и деру се, како поштен човек ни замислити не може. Ми смо били очевидци многих скупштина, српских и страних, али оваковог чуда не видесмо нигде. Смело смемо тврдити, да овакве скупштине, где се мањина, па још небирача, тако неуљудно j влада, у српским аналима нема. За овакву почаст, коју нашем скромном месту нанеше Вршчани, има, мо моралном виновнику, др. Милосављевићу да , захвалимо. Кад не могаше у добру, он хоће у злу ' да се велича. Зато окупи око себе сав елемент, од кога би се сваки други крстио. Варошки капетан као изаслани комесар политичне власти, стајао је усплахирен; није знао, шта и како да ради. Пону- ' дио је местном одбору да лармаџије, који ни тако нису бирачи растера, но одбор по савету дра Касапиновића не прими ову понуду, него га замоли да збор распусти. На то капетан устаде и изјави, да он са нереда овога мора збор да распусти. На ове речи умукоше лармаџије као заливени и разиђоше се куд који. После тога почеше Вршчани ликовати. Постигоше цељ. Није њима до говора ђ. Милосављевића стало I ' било; знали су они, да је њихова клика мала и јадна, па видећи своју пропаст грозну, хтедоше осујетити редован ток збора, да тако не може званич’ но да се констатује, да је наш белоцрквански изборни срез, који је данас највећи у Угарској и чисто српски, свом душом стао на земљиште кикиндског програма, који му је једини и омогућио овај први и велики збор, каквог наше место видело није; који му једино даје гаранције, да ће Српство у овоме нашем срезу стати једном на своје самосталне ноге, те да га неће више код толиких „великана 0 и „карактера 0 вршачких, водити као до сада на изборе 7 солга са свима жандарима и плајашима, и да неће више бирати као'на последња 2 народна сабора у горњим селима, на домаку Вршца, онога за посланика, кога солга заповеди. Но нек питају оне бивше граничаре, који се згадише на такво понашање „културних 0 варошана, па ће чути, да су само зато мирни остали, што их је г. др. Касапиновић световао, да против лармаџија никакву силу не употребе. Зато нека не драже те мирне и скромне људе, јер може русваја други пут бити, па у место презрења, што га сада Вршчанима поклонише, могу по несрећи знаке другог чега получити. „Кум“ Остојић је дакле знао, шта ,се скувалоу

- кујни, у којој има кумовљевог масла, кад је на пред- конференцији онако о избору председника говорио. Сви честити бирачи из свију заступљених села , дођоше једно за другим у собу панчевачких го- стију, да изјаве своје жаљење на овом немилом ) догађају; сви осудише из дна душе поступак соци- јалиста вршачких и вође им др. Милосављевића, i увераваху г. др. Св. Касапиновића о њиховом осо? битом уважавању, и изразише, да читав изборни - срез ј стоји чврсто уз кикиндски програм, те моле, , да г. др. Касапиновић дође на новизбор, који i ће се у средишту изборног среза у Уљми, 29. ј априла држати, те да тамо разложи тај програм. Пошто је г. др. Касапиновић обећао, да ће - њима за љубав доћи и тамо, то бирачи из свију , присутних 22 места написаше позив на бираче за . тај нови збор, и тај позив потписаше 22 пуномоћi ника, из сваког места по један. Овај позив је дат • у штампу и разаслаће се на све стране ово дана. i На овоме збору било је 500—600 бирача, ван i вршачке клике са јасеновачким голуждравцима, и друге публпке. Да смо ми белоцркванци предвиђали ово, мо! рали бисмо одабрати место друго за скуп, где би’ публика могла одељена бити. Но ово искуство нек ■ послужи за правац мештан. одбору у Уљми, да тамо : само они бирачи приступа добију, који су из i нашег изборног среза, ане пустолови са свију страна, i јер они, који у вршачким броширама измишљају и ; вичу на тобожње букаче кикиндске, беху сами у истини букачи, а право гостинско злоупотребише, ■ да нас у рођеној кући смету и пред светом осра[ моте. Такви динамит-елементи, којима је начело „ру» шити постојеће стање“, немогу права на наше го[ стољубље имати; ми их ни као публику нећемојер i се не знају ни учтиво понашати. Панчевачки се гости опростише од нас, апредседник и известилац месног одбора и множина се■ оских бирача испратише их колима до Базјаша. i А сада до виђења на новом збору у Уљми, 29. I априла. Живео др. Св. Касапиновић Живела свест на» родна! r

НОВИ Сад, 17. априла.

Од г.г. ђоке П. Поповића и А. Васића 1 из Беле Цркве добили смо ово писмо: Штованом уредништву „Заставе* тт Нови Сад. Пошто се ва 15. (28.) април ов. год. у Белој Цркви саввана конФеренција Срба бирача бело' цркванског ивборног срева, због нереда, који су неколицина неповваних и овом ереву неприпада, јућих бирача овде иваввали и свако саветовање немогућим учинили, усљед чега је и вбор од стране ' власти раопуштен бити морао одржати није могла то је решено, да се ва 29. април (11.) мај) о. г. савове у Уљми конФеренција Срба бирача белоцркванског ивборног срева и поштовано уредништво овим се умољава дг приложени повив •/. у „Застави" штампати даде, ва чију тачност и веран препис ми одговарамо.. Б. Црква 16. (28.) априла 1884, С поштовањем ђока П. ПоповиК. А. Васић. Позив, који се у том писму спомиње, штампан је на челу листа. Позив, што га на челу листа доносимо и извештај о догађајима на белоцркванском збору дају верну слику наше „опозиције", а уједно одкривају иправеизворе, из којих данашња социјалистичка агитација под образином вел. бечкеречког програма своју „кураж“ за инсценирање политичких саблазни црпи. Ми ћемо, ако за нужно нађемо, чим нам време допусти, у те изворе мало дубље загледати. У прошлу недељу имали смо прилике да прочитамо брзојав, што га је један од коловођа у белоцркванском шкандаду својим новим савезницима овамо послао. Ту се вели: 1 Да је огромна већина белоцркванског збора примила бечкеречки програм, да је др. Касапиновић са збора утекао и да је комесар збор распустио. Усљед тога настаде френе ' тичко ликовање у пасивистичком логору, које им не даде маха ни да се запитају: Па кад је огромна већина бвчкеречки програм усвојила и тиме свој рад доконала, адр. Касапиновић утекао, те је тако и опозиције нестало зашто да онда председник збор не закључи и бираче мирно не распусти, i него да их мора комесар растеривати? i Да су само на тај судар компетенције пред- седникове са компетенцијом комесаровом поми! слили, они би за цело на вељи уштрб своје радости морали увидити и то, да је вршачки 1 „редактор* при саставу тог брзојава забораi вио на српску пословицу, која вели; у лажи 1 је плитко дно. 1 Г. М. Д —ћ бацио се у чланку свом, што га је „Српско Коло“ од недеље донело, » на сентименталност. Видећи да онај вређајући , тон, кога се до сада придржавао, ништа не ; помаже, хоће сада сентименталном афузијом да докаже, да пасивисте „бране права и по» нос народни и да стоје још на старом стано[ вишту“. Да ли се овако шта може само и ■ замишљати, а камо ли доказати, то смо ’ до сад довољно показали н е св о ј и м, него речима самог творца бечкеречког проr грама. Исто тако труди се г. М. Д —ћ

да докаже, да су се наше социјалисте покајале, те да су своја социјалистичка начела напустили. Верује ли г. М. Д —ћ заиста у ту своју тврдњу? Дао би бог да у њу с правом поверовати може, онда би јој се и ми зарадовали, јер по наше социјалисте лежао би у томе изве'.тан окрет на нешто боље од оног, чиме се они, као што и сам г. М. Д —ћ вели, заносише. Ни нами је мало чудно да то покајање не снађе наше социјалисте ни пре, ни после, него баш онда, када се наш народ решио, да се са бечкеречког програма сиђе на становиште, које је реалније. Па које зато, које пак с тога, што на кикиндској конференцији, где г. М. Д —ћа не беше, имадосмо прилике од наших социјалиста и опет чути, да они ни са самим бечкеречким програмом нису задовољни не можемо никако у то њихово покајање тако брзо да поверујемо, као они, који их данас требају. —Г. М. Д—ћ пребацује нам и то, што смо г. дру Политу замерили, што је онакову изјаву дао. Нас ће у томе утешити одобравање тог нашег поступка, које нам са свију страна стиже. Али смо слободни запитати г. М. Д —ћа, да ли се сећа, како је он са неколицином својих другова године 1871. у „Застави“ на дра Полита напао, па ако се сећа, нека нам каже, држи ли он, да су он и његови другови имали право, што су то онда са дром Политом, „свагдањим привржеником и поборником те „Заставе" учинили?“ Г. М. Д —ћ тужи и над „расцепом* у српској народној странци. Ми не би рекли да је тај расцеп баш тако страховит. Што су се неколицина Новосађана и Сомбораца, које из личних побуда, које због пасивитета од ње одцепили, то је свакако немила ствар по њих, али никако не и такова, која би свестан народ наш до расцепа довести могла. Што се пак социјалиста тиче, ти у народну странку нису никад ни снадали, нити народна странка такове елементе треба. Гди лежи дакле опасност? Да ли у томе, што та гг. мисле у народу за себе порадити? Нека изволе, свакоме је слободно себи странку стварати, но ми смо уверени, да свестан народ српски неће поћи за онима, који се цепају због тог, што пасивитет неће да се усвоји. Ко хоће расцеп да избегне, нека озбиљно прионе и поради око остварења кикиндског програма, па кад се то остварење постигне, нека буде уверен, да ће га народ већма благосиљати него оне, који би хтели да напустимо рад, који је користан и могућан, па да јадикујемо за умишљеним губитком нечега, што никада имали нисмо. За сад оволико, jep неке неисправности, које се у том чланку налазе, имамо још кад да исправимо, пошто се само нас тичу.

Политички преглед.

0 положају у Троједници пишу „Пол. Кор.“ из Будимпеште: »Поводом тим, што ће се троједнички сабор наскоро састати, почело је јавно мњење у Троједници поново да се бави политиком владе угарске према овој земљи. Пут те политике је по природи саме ствари врло јасно обележен. Влада ће своје уставне дужности све дотла испуњавати, докле се то буде слагало с услови опстанка саме земље. Ако се ово усљед држања већине сабора троједничког не би дало остварити ако би се н. пр. осујетило одобрење земаљског прорачуна. онда ће влада морати сама, без суделовања сабора, постарати се за извршење те задаће, јер је старање око редовног течаја управе прва Н најглавнија дужност њена. Не може се речи, да има основане наде, да ће већина сабора троједничког разборитијим путем поћи, ако и постоје неки знаци, који за ово говоре; али то се може као извесно рећи, да се влада решила своје дужности најтачније вршити, уставним средствима и начином уставним; не буде ли то могуће, влада ће обићи и уставна средства и начин уставни. Влада је обратила своју позорности на кретање „славонске странке “ Влада сматра ову странку здравом нојавом, јер види да иста одбацује терање високе политике и тежи за тим, да се потребама земље на законитом темељу задоста учини. Будућностће показати, хоће ли ова странка успеха имати; у интересу Троједнице било би свакако, кад би странка та победу одржала.“ Из ових речи може се закључити, да је влада угарска решила евентуално сабор троједнички распустити и неко време без сабора и овим одобреног прорачуна владати. Да тако владање ни Троједници ни Угарској не би користи донело, то није потребе доказивати; не давно минули догађаји посведочили су то сувише јасно. Надати се, да меродавни фактори једне и друге земље ову чињеницу јнеће из вида изгубити, иначе сва одговорност на њих пада односно на ону странку, која се санирању постојећих тешкоћа намерно противила буде. Извршни одбор народне странке сабора троједничког обнародоваће као што јављају „Уг. Пошти“ из Загреба за кратко време проглас, којим ће изјавити, да ће народна странка и на даље остати на законитом земљишту, и да ће се заузимати за очување и исправку односно усавршење такозване нагоде. Уједно очитоваће народна странка и то да ће свом енергијом и свим законитим средствима побијати и спречавати сваки изгред екстремне опозиције, којим би се достојанству народном и сабор-