Застава

ЗАСТАВА

О ИЗБОРИМА.

Данас 1. јуна почињу избори земаљских посланика у Угарској. Борба око садањих избора биће врела и жива, какова већ давно не беше. Четири су струје, које данас мањом већом снагом провејавају слојеве народне. Ту је пре свега партија старих владинаца. Њене присталице немају другог програма осим воље и жеље свагдање владе угарске. Њих не руководи никаково начело они не воде никакову политичну борбу, ако овамо нећемо рачунати то, што се сваке треће године паште да помоћу владином буду по ново за посланике изабрани. (Јни полазе са вајног становишта да народ српски у Угарској није никакав Фактор, да је бројно по све мален а по поседу и интелигенцији тако слаб, да ни какву политичну борбу не може водити с успехом шта више, они мисле, да борба ова мора уродити најштетнијим посљедицама по народне интересе, јер излаже народ без довољие отпорне снаге надмоћнијој сили његових противника. По њима би ваљало измирити се са Фатумом, предати му се на милост и немилост и тек по кад кад ризиковати бојажљиви покушај, не би ли се могао постићи какав мали успех на нашем автономном пољу. По себи се разуме, да овде имамо карактерне и родољубиве присталице те струје пред очима, а не оне, којима је њихова премила личност и излазна тачка и крајња цел васколиког „политичног“ рада њиховог. Као што близанци личе једно на друго, тако на ове последње личе наши клирикалци, који су такођер запливали у изборну борбу. У политици је и њима владина воља највиши закон. Њима је управо политика девета брига. Они у њој не траже цељи, него само повољна средства да своје сепаратистичке, засебне цељи што лакше могу постићи. Они су световна политичка гарда калуђерска. Као што оно римски папа има своје Швајцарце, који му за добру плату служе готови, да за њега ратују против свију и сваког, исто тако стоје у политичној служби карловачког „православног папе“ наши клирикалци. Они имаЈу на политичном пољу да приуготовљавају повољне прилике, да крче земљиште, на коме би се покосити могле еве народно-црквене автономне слободе, како би зрела јабука народно-црквених Фондова и добара што лакше могла пасти у крило неситој калуђерштини а награда за труде изостати неће. Ова врста политичара најжалоснија је појава од свију досадањих неудаћа у мучном животу народанашег. Никада је пређе

било није. Први пут се појавила онда, : када је први изданак а садањи вођа њезин обавестио уставног министра предt седника угарског, да круна има и „право“ наименовати Србима црквеног поглавицу. Трећа је странка без именабезпрограма паибез начела. Њу сачињавају људи, који су се оцепили од српске на, родне странке, која је пређе стојала на основи бечкеречког, а данас стоји на ос( нови кикиндског програма. На челу су им И. Вучетић и М. Димитријевић. Они истина називају себе присталицама бечкеречког ’ програма, старог становишта, али то већ 3 сада узалуд чине, јер им нико више не веt РУЈ е - Сав свестан политички свет, који је 3 нову борбу нашу пажљиво пратио, уве-3 рио се, да они те старе називе употребљују само као кортешко средство, не би , ли тим лакше необавештену масу народну г при изборима задобили. Па како они поступају, тако поступају и њихови <кортеши. У Шајкашкој су прогласили свог кандидата за „Милетићева сина“. Difiicile est satyram non scribere, рекли би ту, кад та ствар не би уједно и тако жалосна била. С Милетићевим именом и бечкереч* ким програмом кортешују, усуђују се даг нас да кортешују за себе они, који су а се за време Милетићева затвора као оно Петар Христа и једног и другог одрекли, закљињући се „да ће бити лојал’ ни, па ма какове прилике наступиле.“ С Милетићевим именом и бечкеречким програмом усуђују се да кортешују за себе они, који у исти мах јавно пред целим све■ том изјављују, да је то историчко дело и Милетићево, тај бечкеречки програм поа стао беспредметан, да се преживио, да а га треба преиначити, да треба напуз стити државоправну опозицију, да треЈ ба ступити у умерену. левицу мађарског ■ клирикалца Апоњија, да у српским срезоа вима треба бирати Мађаре и помађарене а Немце за посланике. Заиста никада није а веће омањивање покушавано са именом а Милетићевим и саздањем његовим, него што а ево чине ти људи, који се називају приа сталицама старог становишта. Они су први рекли за бечкеречки про- грам да се преживео, да је беспреда метан. Српска народна странка рекла је в само толико, да он превазилази снагу нашу, е али да су сва захтевања у њему на прав, ди основана. Они су први дакле изрекли f најжешћу осуду над тим саздањем Милеi тићевим, јер кад се тај програм, као што ■ они веле, преживео, онда никакове вредности не може више имати. И при свем з том они имају смелости, да се граде при- сталицама тог програма. Што је до сад з сваком Србину свето било, што српска на-

родна странка хоће као аманет за боља : времена да сачува, то они с једне стране < осуђују као нешто, што се преживело, а j с друге стране употребљују за кортешко < средство у своме интересу. Ако и овакав f поступак успеха задобије, онда ће то бити i најжалоснији знак политичке несвести оних, који му подлегну. Да су ти људи у ј истини остали поред бечкеречког програ- i ма на старом становишту, ми би им се i заиста до земље поклонили. као што се и j Мађари клањају оној њиховој мањини, која ; стоји на земљишту од год. 1848. Но ову ’ опсену, коју чине са бечкеречким програ- i мом та господа, мора сваки осудити. Као једина народна партија стоји ван ових Фракција и странака Српска народна странка, која је усвојила кикиндски програм. Разрачунавши се са приликама, са којима се сваки зрео политичар разрачунати мора, она је, оставивши бечкеречки програм за боља времена, језгру његову унела у кикиндски програм, желећи да око њега сав народ српски искупи. Садржина тог народног програма довољно је до сад објасњена. Признајући др- . жави, што јој као грађани њени признати морамо, захтевамо ми, да се народу нашем обезбеди његова српска народност и вера православна. За та два аманета наша го- ' това је Српска народна странка да се бори свом снагом својом а у нади, да ће у редове њене ступити сваки Србин, који народу своме добра жели. А да ли је кикиндски програм добар, то нећемо да пресудимо ми, али, не допу' штамо ни да пресуде они, који су се од народне странке оцепили. То су пресудили < најнадлежнији људи, пресудили су родољуби из Црне Горе и Србије, у које се ни један поштен Србин посумњати не може. 1 Пресуду смо њихову у нашем листу до■ нели, њоме је кикиндски програм потпуно i одобрен, а то је знак, да тај програм одоs брава све Српство осим наших владинаца, : клирикалаца и некадањих пасивиста, који > данас сачињавају партију без имена и про■ грама. Тако су групиране странке у нас. На■ род сада приступа избору, да своју реч • изрече. > Пред нашим очима јасно стоје све, по, вољне и неповољне чињенице, које ће на ■ ову народну реч упливисати. И зато се [ не устручавамо изрећи, да насуспеси Српске народне странке неће изненадити, као што нас ни порази њени неће уздрмати. Вични тешкој борби за права народа нашег, сматраћемо ми у једном ил другом поразу само знак, да тим већом снагом треба да прионемо и истрајемо око оног

задатка, што га је сав образован српски свет одобрио. Нада у бољу будућност народа нашег и самопоуздање родољубивих синова његових, те две врлине, које нам доста снаге дадохпе, да петнаест година издржимо у борби за ствари неизведиве, даће нам тим више снаге, да истрајемо у борби, којој се тај приговор учинити не може. Верујући у њих ми мирно очекујемо резултат изборне борбе са непоколебимом отважношћу, да на основу кикиндског програма отпочети рад свом снагом наставимо, био садањи резултат избора повољан или не.

АСПАСИЈА.

РОМАН ИЗ ЖИВОТА СТАРИХ ЈЕЛИНА. lIАПНСАО РОБЕРТ ХАМЕРЛИПГ. (Наставак 6.) „Само кад не би безобзирно неговањс лепоте,“ одврати Перикле, „умекшало, разнежило, женскима начипило душе у људи!* ,Жеискима?“ повиче Милићанка: „ви сте Атињани сувише мало нежни и женски. Зар их нема толико међу вама, што би да вам државу удеее сасвим по таввом и суровом наччпу Спарћава? Неправо је, рећи, да ленота л>уде упропашћује. Лепота чини грађане веселима, задовољнима, погодљивим, приправним на жртве, кадрим, да се одушеве. Чему човек више да завиди, него сретном народу, коме се на сгетковине стичу људи изблиза и издалека? Нека мргодног, суровог Спарћанина омрзне цео свет: Атина ће задобијати срца, као нева, миром помазана и цвећем овенчава!“ „Ти дакле мислиш," рече Перикле, „дошло је већ време, да бацимо из руку мач те да зачнено неговати и хранити лепоту и све вештине у миру?“ „Допутташ ли ми,' да изречем, Перикле/ речо туђинка, „каде је по моме маењу време, да се ствара леио?“ ,Говори!“ одврати Перикле. „Време, да се ствара велвко и лепо*, рече Милићанка, „дошло је онда, бар ја тако

мислим кад се нађе људи, који су позвани, да стварају велико и лепо! Сад имате Фидију и остале мајсторе: хоћете ли чекати, да скрштених руку остаре те им зар нећете дати прилике, да изведу мисли своје? Лако ћете наћи злата да плаћате лепо, али нећете свагда наћи људи, да изведу лепо!“ На те се речи у свом колу зачу јасно и , опште одобравање. Има логледа, има речи, које падпу на душу i човечију као муња, што сажиже. Периклову j је душу у исти мах згодио такав поглед и . таква реч. Пали-поглед тај сезнуо је из најчаровпијег i ока, пали-речца та сашла је са пајчаровнијвх . угапа. Перикле је знао, да је снаге у речи; i алп га је сила погледа прострујила слаткам в жаром. Из тога је жара више, но што је знао j и сам, изашао преображен. i Око му стаде јасније севати, те Перикле : пред-а-се понови речи туђинчине: i „Време, да се ствара велико и лепо, дошло је онда, кад се нађе, који су кадри, да га > створеИ „Морам признати", настави, „реч i је та белодана и уверљива. Бољег заступника • није могло наћи оно, што нам је свима на срцу. Ја мислим, уверила си и мене и све, који су овде. '■ Међутим, не би ти то баш од по муке било, , лепа туђинко, да није то, што си рекла, већ дремало на дну срдаца наших Али хоћеш ли ми дозволити, да не признам, е сам баш сасвим ) до ноге потучен ? Хоћеш ли, да се изравнаш i самном пријатељски ? Ја држим, трудвћемо се,

да одржимо Атину снажну и моћну у рату, као што јесте; али имаш ти право, не смемо дуже са плашљивачких обзира оклевати, да радимо оно, чему је ето дошло време, јер се, као што нам ти напомег.у, нашло људи, који се никад више неће вратити, кад једаред оду*! Лепотици овој реци: хвала, Фидија, ако је нестало сумње моје те заветујем, да ћу отворити преграде и теби и твојима, што им, као што Алкамен рече, длето изгори у рукама од нестрпљења; поћићете онда, као одушевљена војска у бој, да васпоставите порушено и да оснујете лепше, величанственије, о чему сте дуго спевали. Видите, није мало урађено, да се наша Атина учврсти. Крај на пристаништу с нова је водигнут и удешен, средњи зид већ скоро готов. Одавна ми је већ у глави, да саградим пространо хрвалиште за атинску омладину, а рад сам и глазби и песништву да дигнем достојно скровиште. Са господственим пак храмовима у славу богова и са величанственим киповима крунисаћемо као што ваља то дело обнављања, што се доле на Пиреју започело.“ Кад то рече Перикле, заори се радостан клик са редова образника и осталих скупљених ту људи. „Као да нас опомињу, дижу се горостасни стубови храма,“ настави Перикле, „што га је зачео Писистрат градити Олимпском Зевсу. Откад паде владалац тај, нико да је руке метнуо више на храм. Не би ли било право, најпре довршити тај храм?“ „Ајак!* повиче живо народњак Ефијалт. „То

би се звалл, овековечити славу непријатељу слободе народне. Нек тиран доврши, што је тиран започео! Слободни народ Атињава пушта, да споменик Писистратов остане недочет, у знак, да богови не благосиљају дела деспотска!“ „Чули сте, шта вели народњак Ефијалт,“ рече Перикле, „а кад сте чули Ефијалта, тосте чули васцели народ Атињава. На Акропољу је горе прастари храм Ерехтеја') и богиње, граду заштитнице, Атине, пола разорен, тек за нужду само после Персијске војне поправљен и удешен за службу боговима.* „Тамо се гњезде совуљаге!“ повиче слободњак Каликрат. „Старе су и тавне тамо просторије у храму, стари су и тавни и свештеници па и саме је богове тамо ојела стара и тавна плесан. „А оно ћемо храм наново дићи, да буде светао и сјајан!" рече Перикле. „Онда ће Фидија бити осуђен, даседискрштених руку,“ одврати Каликрат. „Ти знаш, викада се не сме скинути и <другим заменити прастари кип Атине Полијаде 2 ) у храму Ерехтејеву, кип онај од дрвета, што је спао с неба никгд се не сме променути у незграпности својој, иего се на њ непрестано мећу само нове крпе!* „Е па онда нека живе стари свештеници са старим својим боговима у старим храмови‘) Прастари вдадар атински; увео култус Паладе Атипе -и завео Панатинејске светковипе. 2 ) Заштигница граду.

Изборно кретање.

В. Кикинда, 11. јупа. Др. Н. Максимовић посланички кандидат срнске народне страке турско-бечејског среза у друштву са Павлом пл. Еремићем чланом средишњег одбора пропутовао 9. и 10. јуна сва главна места среза и свугде одушевљено дочекан. 9. јуна око 11 сати посетио Карлово и Беодру. Пред Карловом изашло пред њега до 150 бирача на 50 кола и уз пуцање прангија свечано допраћен одсео у општинској кући. Овде у пространом дгорвшту пред силним народом развио свој програм у говору, који је трајао читав сат. Овај говор учинио неопиеан утисак, многи се заплакали од радости. За тим отпраћен силним народом отишао у Беодру и тамо је у подужем мађарском и српском говору разложио свој програм, који је примљен са највећим одушевљењем. После подне око 4 сата отишао је у Т. Бечеј. Најодличнији бирачи турско-бечејски и врањевачки изашли пред њега са бандеријом и па једно 50 кола. Улазак у Т. Бечеј био је нрави тријумф. Уз свирку ватрогасне банде, неколико гајдаша и тамбураша праћен хиљадама народа дошао је па трг код српске цркве и овде је др. Максимовић развио свој програм тако рећи пред целим ставовништвом вароши најпре на мађарском а за тим ка српском језику. Оба говора прекидана су честим бурним одобравањем, а кад је др. Максимовић свршио своје говоре, усклицима „Живио“ не би краја. За тим је Максимовић са Еремићем сео на кола, у која су упрегнута била четир бељца, па праћен хиљадама народа уз непрестано клицање „живио“ отишао је у Врањево. И овде је био дочек сјајан и ср- . дачан, како само Срби Србина дочекати могу. У Врањеву говорио Максимовић преко једног сата. Говор му је био од толиког утиска, да су Врањевчани листом изјавили се, да ће сви до једног на њега гласати. Из Врањева отишло се опет у Т. Бечеј на ноћиште. Др. Максимовић и Еремић одсели су у гостољубивој кући опште уваженог трговца тамошњег Јоце Малетића. Овде су долазили све

„BАСТАВА* аплзи рвдавб*: еродож, петвом, кчдељои, на целом rsбаху, а уторниаом на по табажа ЦЕЕГА ЈЕ ОВА ва Ауетро-Угарсзу ea цолу годвпу 14 ф. и, па по 7 t' im ° па четврт ф. 60 в ' на 1 месеи . . • . 1 ф. 20 п. За СрбвЈУ (У сре Ору) па годнну 86 дин. па пола године 17,, дкн на четврт голине 9 липара.

БРОЈ 83. у Новом Саду у петак 1. (13.) јуна 1884. ГОДИНА XIX.

ОГЛАСИ рачуиају се по 6 повч. од свахе врсте оваких ситних слова, за жет се плаћа по 30 новч. сзаки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплат* п огласи адмивистрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАКЕНА ПИСМА не примају се. РУКОПИСИ не враћају се патраг. Поједини бројеви стају 10 повч.