Застава

ЗАСТАВА

ОПШТИНСКО СТАЊЕ У ПАНЧЕВУ.

0 — Како су у нас на пољу политичне општине настале недавно друге прилике, то смо ради да у летимичном преглеДУ упознамо читалачки свет са свима Фазама, што их овдашњи Срби у муниципалном животу дојако претурише. Многи he се још сећати оне значајне борбе, што их Срби панчевачки водише за доба развојачења Крајине. Борба та водила се и касније још, и то на тако достојанствен начин, да је не само нашем свету већ и странима импоновала. Па поред све те мушке и светле борбе, беше ипак резултат то, да је противничка мањина, небирајуКи средства у борби својој, измајсторисала себи већину у предетавништву муниципалном, а како је неоправданом еуспендацијом најважнијих званичника мађистрат и онако већ био у њиховим рукама то Срби видевши, да су изцрпли сва законита средства, и да им сви напори у неједнакој борби остају безуспешни, реше се да напусте сваки даљи рад у муниципији оставивши противницима да на узурпованом пољу сами раде. Сила околности нагонила је овдашње Србе да сиђу са попришта политично-општинске борбе, у коју утрошише готово сву снагу али заман, јер код нелојалног поступка наших противника не беше изгледа ни на какав успех, шта више било је очевидно, да је борба наша ишла само у прилог противницима, чији се положај тим у власника само још већма утврђивао. Jo'ii један по готово најважнији разлог, са ког се овдашњи Срби решигае тада на тај корак, беше њихово уверење, основано на потпуном познавању локалних прилика, да ће противници, сами себи остављени, морати кроз коју годину тражити у нас заједничког рада, те да ће тада наступити доба, кад ће бити принуђени да праведне захтеве наше респектују. Срби дакле напустише муниципију још године 1877. и ограничише се на поље своје црквене општине. Ту уложише своју снагу око унапређења овог јединог уточишта свог, и рад тај беше од видне користи. Несаградише истина ни једног студенца ваљда зато, јер немају шта да перу али прибраше и уредише до 20 својих Фондова и кад ове гране на стаблу нашем стану кроз коју годину плода доносити, видеће српски свет шта је Панчево било у стању тихим и истрајним радом учинити онда, кад ee са других страна само голе фразе еипале. На брзо за Србима напусти муниципију још и неколицина од најугледнијих немачких грађана, који су овде познати били под именом „немачке Фракције 14 и који сами у многоме осуђиваху правац остале браће

своје, која под Фирмом „либералне странке“ починише доста чуда у општинском животу. Општина наша за доба ово, од како је остала у рукама наших противника, претрпела је доста у многоме погледу. Није време, ни место да чинимо рекриминације, довољно је то, да је у касније доба међу самим противницима избило то уверење, да се тим начином даље неможе и с тога су баш њихови меродовиији људи озбиљно помишљали и покушавали да се доближе немачкој Фракцији а посредно и нами. Ова немачка Фракција видевши интересе општинске на коцки, прихвати учињену јој понуду и у заједничкој конФеренцији сложи се са „либералима“, али под тим условом: да се поради на измирењу са Србима, иначе не улази ни она у акцију. Тако здружена странка, која је представник целокупног немачког грађанства овдашњег, изађе сада на сусрет Србима са позивом на поравнање. Срби прихватише тај позив у принципу, обе странке изашљу делегате, који су преговоре водили и пошто се у главноме споразумеше, донет је Формулиран закључак у виду заједничког програма, ког обостране конФеренције усвоје и потпишу. Овде доносимо у целости тај Пр о гр а м опшиинских заступника вароши Панчева углављен 7. марта 1884 1. Чување законима ујемчене општинске самоуправе. 2. Водити бригу о томе да сви органи који су на вршење закона позвани, све законе лојално и делотворно врше. 3. Сложним суделовањем унапређивати општинско благостање у свакоме правцу и по томе законитим сретствима сузбијати сваки други неоправдани интерев, који стоји у опреци са општинским благостањем. 4. Пошто благостање општине зависи од задоволења свих грађана и пошто грађани наше вароши припадају разним народностима и вероисповедима, то ће општински заступници вазда сматрати засвоју најсветију дужност, да се у свима ства рима, што се односе на народност и вероисповест, лојалним и делотворним извршењем дотичних закона оствари начело равноправноети. 5. Пошто је у смислу постојећих закона једна од најглавнијих задаћа народне школе религиозно в а спи тањ е деце и пошто се услед погрешног схватања закона од стране школских органа овој задаћи није довољна ( пажња до еада поклањала, то ће се свака на то управљена тежња конФесија у погледу њихове деце, што похађају пучке школе, у оквиру постојећих закона најтоплије потпомагати. 6. У стварима што се односе на целу

отаџбину угарску, у колико ове спадају у законити делокруг општине, има се уз најстрожије и најсавесније вршење постојећих закона у духу пра в о г домољубља поступити. Овај програм обухвата све оно чему, као грађани ове вароши, као држављани и као чланови народа нашег тежити морамо. Нема ни једног основаног захтева српеког који неби пристао у оквир овог програма и уверени емо да ће сваки разборити Србин признати, да је Форма ова, у којој се и наши и државни интереси у склад доводе, једино коректна. То беше пакт, који доликује уставним грађанима и на који је могао сваки Србин с образом пристати. На основу овог пакта обаве се општински избори за допуну и Срби уђоше поново у акцију. Од тог доба Срби учествују у представништву и појединим одборима и изгледа да је општински живот кренуо на боље. Извесно је, да код оваког лојалног заједничког рада мора бити напретка. Штета је само што се и код оваког стања налази људи, којима није стало до напретка општинског, већ до сврјих прљавих цељи. Ти људи под маском мађарских патриота подривају ову једва дочекану слогу, јер виде да код оваког нормалног стања за њих нема места, те ни прилике, које би у личне сврхе експлоатисати могли. С тога употребише сва средства, не би ли само опет пређашње стање изазвали. Латише се и денунцијације, тог најмилијег оружја прљавих душа, те клеветају по мађарским листовима овдашње немачко грађанство да се здружило са омладином и да је „либералну странку“ и мађистрат продало Србима. А како том приликом и наше домољубље сумњиче, то се може мислити. Усљед тих клевета и сваковрених смутња од стране тих тобоже лојалних патриота појави се мњење у варошких представника, да би ваљало са међусобним поравнањем нчшим баш отворено и званично изаћи, и с тога поникне с немачке стране предлог да се сазове ванредна скупштина вар. представништва, на којој би се то поравнање од 7. марта у званичној Форми изнело. У ту цељ беше прошлог четвртка муниципална екупштина. На дневном реду ' беше поменути програм, изнет у Форми предлога десеторице. Поштоје скупштина овај предлог једногласно усвојила, ушао је овај програм у општински записник и тим је постао још значајнији. Ово треба да је најсвечанији одговор на све клевете, које се од неког доба по страним листовима у овој ствари просипаху. Уједно ваља ово да послужи и нашем свету за објашњење, какав положај ј

заузеше овдашњи Срби на политично-општинском пољу. У извесним круговима постало је већ модерно задирати за Панчево и сумњичити нас сваком приликом. Ко јавне ствари и положај свој у народу злоупотребљује за личне цељи, тај чини гадан злочин, али и онај, који тако лако и сваки час другоме такав злочин подметати може, показује тим најбоље мерило своје моралне вредности. Срби панчевачки показали су у своје доба како се уму борити. Српски је свет у доета прилика то и признао. Срби панчевачки имали су светлих дана али су имали и мучних, но с поносом пуним могу рећи, да се ни у мучним данима нису понизили већ знадоше очувати образ и понос свој У њиховим редовима није нигда корупција наступила, те и у пасивности беху компактни а лични интереси никад и ни којом приликом не избијаху, па баш са таког мушког држања и дочекаше да им противници изађу на сусрет са поравнањем онаквим, које је заиста светло и ког се немају стидети. Пунктирано је све оно, што води општем народном добру, а неучинише нагодбе попут друге браће, где најбитније тачке осигуравају неколико званичничких места. Таке нагодбе у личним цељима може бити да се дају уврстити у програм других, али их Панчевци у своме програму немају. Још нам ваља упозорити на једну чудну околност. Док овдашње шовинисте беде Немце, да су се с нами удружили у цељи непатриотичној, и док на нас пружају прст као на државоопасан елеменат, дотле „Стармали“ са братом му земунским проскрибирају нас с друге стране. Ово тек неће бити само зато да смо криви, што смо живи, него ће бити пре с тога, што нисмо сретни да знамо правила „политичног отменог света*, по којима могу вешти политичари за себе и своје љубити се с Хиршом и молити Бенде-а, а за народ играти „бечкеречко коло“ и правити стармале вицеве. Сматрали смо за дужност изнети у кратким потезима слику овдашњих политичноопштинских одношаја, те нека сада српски свет објективно суди о држању овдашњих Срба, и нека види, колико је нискости у неких жалосних српских „журналиста,“ којм за онакав програм веле, даје то „написмено“ влади мађарској, да ће Срби с њоме држати. Тако то бива кад се не тражи објективна обавештаја са извора, него се злурадо пеца и лови по клеветничком блату. Увиђавније српске патриоте знаће оценити, е да ли је наше држање коректно и да ли смо се огрешили о интересе српског народа, а забринутом песнику српском, што *по „Стармалом“ јадикује за пропалом срп-

АСПАСИЈА

РОБЕРТ ХАМЕРЛИНГ.

(Наставаж 49.) Па иде, да уради, што се заветовала, и да жртвује право жввога ча право мртвога. У сзбиљв<ј, узвгшеној псалмодији претреса кор смели дух човечвји и вакаве му, што ва вебо јургшају па овда опет оплавују беду Лавдаввда, ‘) што иде с сца ва свва ево ти ва то Емова, рсђева сива Креовтова, моли, да помвлују вегу али се владелгц јсгунасто дјжи закона нева има још доста, ж и друга се аива даје узорати - оде овда вереbik, у очајBн>у, а изрекао је кобву реч па сад се у вору плсмевитвх стараца Тивлата запега ова пссма, што је спевава била овс га жврвог ДBга, вад су Перивле и Аспасија боравили у руживЕм зегајима песввка Ссфокла ва Кифисовој обали: „Ероте, први нам јуначе“ А сад у имнијском рвзговору са кором започиње жалосво јадиковање и кукење ћерке Идиподове, која је осуђева, да жива сиђе у камсвЕлу ксстурвгцу у суце двра дугачка триводвјс 2 ) ва ва томе се врхувцу жалосне судбе сввко око у далеком кругу Атвњава слу*) Лавдак је био отац Лају, деда Идиподу. ’) Песма-туговаика.

шалвца пуни суза на Данају подсећа кор стараца, гледајући за момом, како оде да погинс; и Данаја векад, kso сад Антвгона „изгуби дана сјај у згради камевој® ево онда Тиресије, старога врача, што нвкад не промаши, сзбиљпо коре јогунвцу-краља, желећи га тронути, па најпосле му небесви богови прекрхају јогунасту ћуд наједаред га спопадне грозна слутња те се окаве владалачксг свог јогунлука већ и кор стаде клицати радосну имну и прививати весељака бога Дијониса чудно звони весели усклик после жалоснога опела Bли брво и одзвони и навово се разлегне опело већ је Автвгова у каменитој костурввци сама себе убила а Емон је обгрлио мртво њено тело, вож себи сјурио у грудв па отишео с њоме доле у ад. Па сад ето ти Еврвдике, жеве јадвсга краља Креовта. Из уста гласвикогих чује вест, како се у смрти спсјили њен свн и ћерка Идиподова. Кад је мајка чула, да јој је син псгивуо, пресвисла је од туге. Чудновато је слушеоце узбудвла самртничка ова вест из уста гласвиковвх Чудво је зазвучало и ових неколико речи из уста краљвце на самрти. Нвје се чуло, ви да двше ко међу силним слушаоцима, кад се завршила сјајна трагедија. Драма је одјевнула величавствевим завршним акордом у стрсфи,пlто велича разборитост. Софоклова је трагедија три љубавне везе и три самртне судбе сплела једно у друго а силво

је и сважно потресла душе слушаоца Јелина. Тако лепо јсш нвкад вије била ублажева строга мрачна овбиљност трагичве вештине још . никад није таио узвгшево изговорево било оно, што је човечанско. Али и то јсш никад није богме било, да је у трагичном делу толико дивних песама очарало слушаоце; атичка позсрвица јсш није била видила приказа, који би био тако армовијсви до најмање маленскости савршен, тако вештачки и сјајно ввје још викада изашао кор пред сакупљене Атињане. Кад је тај Ивовиков кор отишао с позорнвце те се свршила драмсва утавмвца те годиге, двгао се сав варод ва тако бурно стао повлзђигати Иповвву, да су судије без саветсвгња одмвх овога часа прогласили песника Автигоне в његмога корига за победисце у трагедији; всрод је оство био ва окупу, жељно очекујући, да чује, ко ће бвти одликован. Ссфокле и Ипшив изашли су по сбичају ва поеорвгцу, да ј(ш вред счгма варода свави за ссбе прими псбедви вевгц из руку судијв. Не може се опвсати радост Ипоникова и повос његов, ве може се огисати ви срџба ни огорчсње Пирилампа и његоввх присталвца. Кад је Перикле изашао ва врата вапоље вв позоришта видио је наједаред у руљи Теодоту покрај себе. Лепо се њево лице за један мах обрвуло њему, намамљујући га вајизразитијгм погледима, вајзначајнијим осмејком на

устих. У исти му мах тутне исписан листак у руку. Перикле прочита листак. Садржај је био: „Ако желиш да сазваш што за Софоклаи Аспасију, а ти дођи до Теодоте! Роб ће те једав дочекати у тремвику толоса па ће те скривеним путем на стражња врата довести мојој кући.“ Пре но што је Перикле могао промислити, дп ли да се одвове псзиву вашао се наједаред у гомили првјатеља Ссфовлових, који су око овога стојали и честитали му. Кад је песвик смотрио Перикла, опрости се од пријатеља па му пође на сусрет. Ма да је Перикле био зловољан и замишљен, ипак и са своје страве честита победиоцу. „Хвала ти“, рече Ссфокле, „али ме немој пресуђивати као пријатељ, вего као оцењивач,* Једва се Перикле кадар био отрести овога, што му је у томе тренутку више, него све друго, обузело душу, једва је могао рећи Софоклу: „Знаш ли, шта ми се чудно свидило у твојој трагедији? Зачудио сам се и ја а и многи још други твоји слушаоци, што си крај крвних веза, које су Јелинима од вајкада биле у свакој прилици свете, овога пута у трагедији изнео а везе веревичке љубави те им дао исто право, исту мс.ћ, исту самртну збиљу. Новина ми та живо з&бавља дух па још не знам рећи, да ли имаш сасвим право. “ (Наставиће се.)

„ЗАСТАВА“ ивлази редовно: ередом, петком, недељом, на целом табаку, н уторником ua uo табава. ЦЕНА ЈЕ ОВА 8а А у стро-У гарску ’» целу годипу 14 ф. а. аа по године 7 ф, _ в, иа четврт године 8 6O ■а 1 месец 1 ф. 20 в. За Србију (у сребруЈ иа годину 86 див. на пола године 17’/, див на чегврт године 9 динара

БРОЈ 186. у Новом Саду у петак 30. новембра (12. децембра) 1884. ГОДИНА XIX

ОГДАСИ рвчунају се по 6 иовч. од ceav арсте оваких ситпих шова, за жаг се uxaV ао 80 новч. свави пут. ДОПИСИ шал>у се уредништву, а претплато и огдаси администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају ое. РУКОПИСИ ие враћају се ватраг Поједиви бројеви стају 10 новч.