Застава

Уредништву „Заставе" Бела Црква 29. децембра. Бекићева „Застава" ме назва неверним Томом што у Уљми очепах наперен бојонет жандара, кад оно сагледах бруку нотабилитетског барјактара. Ви међутим будите уверени, да ће Тома увекбитиверан. Живила Милица! Живило ново уредништво! Тома Крестић. Уредништву „Заставе* Бешка 29. дец Допустите да будем тумач оне радости, која се 3acja по лицу наших честитих ратара, кад видише „Заставу" повраћену. Уздајте се у народ, он вас неће оставити. Петар Д. Крстић. Власници „Заставе" Митровица 31. децембра. Евала ти круно наша дична, ти освети нашег старог поборника. То ти нећемо никад заборавити. Стева Бакмаз, Маша Панајотовић, ђермеков и Матић. Уредништву „Заставе“ Темишвар 2. јануара. Обрадовани, што је „Застава 11 постала опет прави народни пријатељ желимо јој из дубине душе дуги опстанак на срећу и корист српског народа. Уреднику кличемо: Истрај у раду свом и буди уверен, да си примањем „Заставе" задужио свој на род, а народ поштује своје вредне синове. У име многих темишварских грађана: Др. Милош Каракашевић, Срећко Форовић, Марко Павловић, млађи. Уредништву „Заставе“ Бела Црква 28. децембра. Поздрављамо ново задобивену, васкрслу стару „Заставу". Кличемо јој из ових клисура: Не уетупај ни стопе од права, која је први покретач покренуо. Буди стожер око кога ћемо се скупљати. Високо је разви носиоче њезин јер још има соколова у српском народу. Не дајмо се! Васа Стефановић, Лаза Бијић, Мита Милутиновић, Бокшар, Мита Савић, Мита Јовановић, С. Петровић, Коста Токин, Мита ђорђевић, Пера Поповић, Миша Крестић.

Д о п и с и.

Вел. Кикинда у очи Нове године. (Нотабилитети и наше прилике.) Откад изалази „Застава“ својим старим поштеним правцем, изазвала је велико радоваве међу маленом четом правих народних пријатеља овдашњих, те хитим, да вам јавим коју, о овдашњим приликама, које се на жалост још већма погоршале откад су нотабилитети положили у Срп. Вилагошу оружје. Нерад, што је овладао у овом гњезду српске летарђије и пре „политичког назеба“ нотабилитета, довео је у најгоре стање све меене интересе наше. Ништа се не види, до ли грамзљивост за благом, немар а поред тог силно критиковање, исмевање и ружење поштених људи и радова. Некадањи наши „челик-карактери“, тако су охладнели, да садусвојој „лојалности“ и „реалној" политици не смеју ни гласа подићи у општинском представништву у корист општу а нарочито за рад српског потиштеног елемента, који је бројем највећи. Нотабилитети се повукли у мишије рупе и ако који и помоли глас свој, то га опрезно диже, да се не би замерио ком народном непријатељу. Они немају никаквих свеза са нашим задуженим и патничким народом, шта више овај, колико је у својој беди и материјалној невољи сазнати могао клони их се. Нотабилитети народ не храбре, него заједно са пашом кикиндским Винцехидијем, покрштеним Јеврејем, сисају и цеде. Народ уелед таке ситуације клонуо није, него је огорчен у највећој мери, на своје материјалне упропастиоце. Наше певачко друштво „Гусле", живи полако под председништвом Живка Богдана. Застој имртвило онажа се у том друштву откако му је председник вајни „првак“ тај. Чланови су изгубили и воље и одушевљења откад су нотабилитети истисли еа председништва честитог г. Милана Петровића. Клика нотабилитета-адвоката, не само што не ради ништа, него подмеће ногу вредним људима, те тако и њима чини сметње. У оваким злим приликама, није чудо што ни млађи нараштај, у школама није бољи. Губи се у њему одушевљење за истином и поштењем, а улива се мађарски дух. Наши нотабилитети не старају се ни мало, да се што год изради са Рацковићевим фондом, него сви ћуте. Назарени се непрестано шире по околини, а особито у Меленцима, Куманима и другим селима диштриктеким. Ништа се не ради, а стање је жалосно и до зла бога рђаво. ф—о. У В. Бечкереку, после Божића. Писати одавде врло је заметан и траљав посао, јер у нашем друштву нема никакове појаве, о којој би вредбо било писати. Настале су таке прилике, да човек мора с разрогаченим очима ваздан да тражи и разгледа, док натрапа на што, о чему је вредно рећи коју. Могао бих ваздан ређати а ово а оно, али то би били само стари погревци; а уверен сам, да тај посао не би имао смисла, бар не у овом облику, а био би сасвим залудан, јер нам се свет навикао, да преко говора о своме злу и невољи својој прелази „на дневни ред“. У овај пар намеран сам да речем коју о појави,

о којој је ипак вредно говорити, а за коју се наш овдашњи свет понајвише интересује. Мислим наше певачко друштво. Ово интересовање за наше певачко друштво изгледа тек онда да је велико, кад се упореди с интересовањем за друге послове; у истини је то интересовање малено. Показују то вабаве, које приређује певачко друштво; на тим је забавама мало света, те мало и прихода, а свак зна, да за певачко друштво, да би даље живело, није довољно само интересовање и добра воља у певача, него треба и материјалне помоћи. Ни најмање нам се не свиди тај факат, да је сва снага, сав живот нашега пеначког друштва концентрован био тако да кажем у појединцима, који су били покретна снага свему друштву. То је само знак, да поједине чланове није прожмало уверење, да је у нашим садашњим онолностима, кад нисмо кадри да створимо што боље, потребно, да се одржи бар певачко друштво. За то се дешавало, да се наше певачко друштво распадало, кад је нестало поменутих појединаца, покретних снага. Догађаји нам показују, да сваки члан певач или невачица треба да је покретна снага у друштву, ако су ради и ако мисле да је вредно да постоји, али догађаји и то говоре, да наш овдашњи свет треба јако да се интересују и води бригу о певачком друштву, јер иначе показује, да му није нужно певачко друштво. Наравна ствар, тиме престаје потреба да постоји певачко друштво. После смрти Теофана Рашковића, потпредседника нашег певачког друштва, који је тако рећи био душа певачком друштву, друштво се реорганизовало. Председник му је: др. ђонлић; потпредседник: П. Стајић, благајник: Ј. Завишић; тајник Д. Панић. Изабрани су и нови одборници. На управи су људи, који се интересују за певачко друштво, за то се надамо, да ће под новом управом певачко друштво на ново процветати. Треба само живље порадити, да се прикупи што више певача и певачица, и да се публика већма заинтересује за певачко друштво. Покажимо, да имамо бар толико снаге, да можемо одржати певачко друштво. Певачко је друштво под новом управом приредило прву вечерњу забаву трећи дан божића. Програм је био одабран и ваљано изведен. Отпевано је шест песама једна боља од друге. Та ми смо се већ навикли да слушамо од нашег певачког друшштво само лепих песама, само не би било рђаво кад би на тим забавама било мало више слушалаца. На тој је забави држао наш млади лекар, др. Паја Бота, згодан и ваљан говор „0 женском питању“. Написах ово неколико речи, да покренем наш овдашњи свет, кад неће или не може о другом чему да мисли, да мисли бар о певачком друштву. Одмах морам додати, да се код нас сад размишља о нотабилитетској трагикомедији, и да се свак, осим неколико њих, који су се држали нотабилитета као пијан плота искрено радује промени правца и уредништва Заставиног, као што вам је ваш пређашњи дописник јавио Београд, 30. децембра 1884. год. Последња изјава власнице листа. „Заставе", обрадовала нас је. Ми се радујемо, што је она појмила иувидила, погрешан пут, којим је „Застава“ у последње време пошла била. И ми смо жалостиво гледали, како „Застава“, која се толико година поносито вила за српство и православље, срну у туђину. Њу су окаљали они, који су је хтели с’ њеног пута, којим ју је стари заставник понео, скренути, али сад је и њу и тог старог заставника још више уздигла кћи тог заставника, која је показала, да је достојна, да носи име њенога славнога оца Милетића, да носи име Српкиње, Хвала ти, млада Српкињо, што осветла још више име очево, хвала ти! Наду, коју власница полаже на људе, којима је поверила даље ношење заставе, и ми за сада делимо с њом. У колико познајемо досадањи њихов рад, за човечанство и српство, ми не смемо у то сумњати, само имамо толико рећи: српство и српство, браћо, евуда на првом месту, па кад је сваки народ срећан и задовољан за се, онда се тиме остварила она велика идеја за човечанство. Остављајући да се ово наше мишљење и испуни, ми ћемо за еада да проговоримо коју о нашим овамошњим приликама. „Ој Србијо шта си дочекала да Арапи сад по теби суде.“ Овако је некада тужним гласом, узвикнуо Краљевићу Марко, кад је на „Косову“ видио чадоре Арапа зулумћара. Овако мора и сада сваки Србин, са болом у души да узвикне, над погледи на садање стање Србије. Од како је напредњачка влада узела, да управља крмом Србије, од тада народ грца под теретом дажбина. Земља је задужена до грла. Зајам за зајмом сљедује, и још их је веколико на реду. Баснословни су милијуни, који притискују Србију, а где одоше о томе напредњаци не дају рачуна. Да ли то све прогута солидна -железница, о којој свакога дана слушамо: да се овде онде насип оронио, шина покварила и т. д.? да ли се то утроши на народну просвету? да ли на наоружање народа? да ли на подизање индустрије? Не, на све то не; за железницу емо дужни; плаћаће и потомство наше; народна је просвета у најжалоснијем стању, школе и колико их има леже затворене; набавка оружја учињена је из редовног фонда за

то; индустрија стоји на ниво-у примитивног доба. Дакле на све ово не, него знамо, да министри подижу палате и летњиковце, а народ ћути и стење под новим теретима и наметима. Па и ово би народ опростио напредњацима, кад би му бар име и веру очували, кад би му слободу дали. Али од свега тога ништа. Последњи удар који учинише цркви, још је дубока рана у срцу народа. 0 слободи нема ни говора. Устав, та највећа светиња, погажен, закон о штампи то је замка. у коју напредњаци гледају да лове све оне, који се усуде да путем јавности подигну свој глас, у обрану народа. Слобода збора и договора, то је мртво слово на хартији, ко би покушао да га оствари, био би жртва напредњачке тираније. Свуда у народу видиће те да се тихо шапуће; шапат овај може бити страшан; из њега се по некад развијају страховити гласови, који проламају ваздух, који заглуше уши оних који овај шапат стварају. Да бог да, да овај шапат остане шапат, али ако то не буде, онда ће напредњаци одговарати историји за све догађаје. Тешки су дани Србији, али даће Бог да народ српски и њих преживи. Осећаји туге и бола црбајући оваково стање нашега народа, не дају нам за сад да више о њему говоримо, зато ћемо други пут вратити се опет на ово. М. С. К.

Вести из места и са стране.

Осуђен. У Загребу је осуђен ово дана уредник „Позора“ г. Климентије Божић, због увреде части, на 7 месеци затвора. Он је први осуђен по „новом закону* о штампи, по закону, кога је бан засновао, а когаје као референт заступао на жалост и срамоту српску г. посланик ђурић. Тако ли изгледа то хваљено слободоумље?! Кад нико не хтеде од Хрвата да буде у сабору бранилац новог џелатског закона о штампи, нашао се „слободоумни 0 Србин да то учини. До сад се ми нисмо давали употребљавати за такве улоге, а од нотабилитетског доба устајемо да се боримо чак и против пороте. Далеко смо дошли. У тавници заборављен. И опет иде по новинама вест о једном несретнику, који је у пештанском затвору заборављен, те је сиротан чамио месецима сасвим невино. Новине, из којих вадимо ову вест, примећују, да од ово последњих дана то није једини случај. Дакле пређе неколико таквих случајева, а сад опет неколико. 0 мађарској правди није се никад досад лепо говорило, ал чини нам се неће богме ни од јако. Библиотеке. Највише и најбогатије библиотеке су у Немачкој. У Аустрији, Немачкој и Швајцарској има внше од 1000 библиотека, а од ових 20, које имају преко 100.000 свсзака (Овде Немци рачунају аустријске и швајцарске библиотеке у своје, што никако не иде.) Француска има 6 библиотека са преко 100.000 свезака, и осим тога још народну библиотеку, која је највећа у свету. УВеликој Британији има само 9 библиотека са преко 100.000 свезака, а Britisch Museum троши годишње 100.000 фуната стерлинга (то је око милијон форината) на умножење својих збирака. Шпанија има 30 јавних библиотека, које све заједно броје 700.000 свезака. Библиотека у Вешингтону броји 518.000 свезака и 170.000 брошира, и по величини је места на реду међу светским библиотекама, а од ње су веће ове: француска народна библиотека са 2,500.000 свезака, Deitish Museum са 1,500.000 свезака, петроградска са 1,000.000 свезака, минхенска са 900.000 и берлинска са 750.000 свезака.

Народна просвета

(Школа. Књижевност. Уметност. Повориште.)' Учитељско удружење. Известан број личности чини породицу; ове општину . . . срез . . . жупанију . . . државу. Основа је дакле личност. Благостање државе зависи.одсуме образовања појединих личности. То је факт, о коме данас ни један писац политичне економије не сумња, био он иначе ма које боје. Педагози ти зграбише ту истину, и разглабаше је према ономе, како је коме било у ћефу, или, како је који разумео. Сви хоће да образују личност, али се то образовање простире највише на службу богу и држави. Али грешан човек дошао је до свести, да му овај као што се вели привремени живот, не служи само као спрема за вечни, но и на то: да овде на земљи створи себи човечиј положај, да осигура себи могуће уживање и задовољство, разуме се моралом оправдано. Према томе, модерна политична економија узима други правац измирује личност са друштвом, и пружа педагогији нов темељ за подизање тврде зграде а то је: Слобода. Слобода је сасвим прецизован политички појав. И ма да се млоги труди, да је, према свом партијском становишту, преставе као појам релативне природе, они у том успети неће. Слободан човек! Слободно друштво! Веза, која између њих постоји природна је, није усиљена. Воља појединаца је уједно воља друштва. То је плод могућег моралног и интелектуалног савршенства. Сви народи спеше тој истини, сваки својим начином. А то је са свим природ-

на посљедица историјског развитка. Све „напредује“ па и школа. Она је у своја недра. примала до сад сва могућа начела. Морала је! Власт заповеда, она слуша! Тако је доспела од варварског мучења до модерног. Пре се срицало, а други предмети учили још недотупавнијом методом. Данас се поред усавршених метода увело сијасетпредмета у школу. Учитељи раде 36 сахата недељно. Деца изнурена, јадна „Неће бити соколова ока!“... Тако је свуда, па и код нас. . Пробудили се! Ко? Учитељи! Не! Власт! .... Хоће школу да подвргну ревизији! Хигијена виче: деца су претоварена умном радњом. Скамије чудовишта! То убија здравље, вољу.... Да се томе доскочи, увешће се ручни послови, који ће се наизменце са умним предузимати. Учитељи ће учити свиларство, пчеларство, плетење котарица, столарство и т. д. још стотину други заната На тај начин учитељи ће бити у добитку. Уручиће им се можда 50 часова недељно и 300 фор. плате. Сомборски псалмопевац довикује: „Маните се повишице! Људи су неблагодарни! Бог који... . наградиће вас тамо на небу! Спремајте се за вечно спасење! Тешко грешнику“ !! Сваки искрен родољуб мора, ма и с болом, признати, да наша школа овака, каква је, не може одговорити задатку, кога је сама поставила. Она је с обзиром на српско уверење, српску историју, српске традиције управо анахронизам! Па према томе мора га испунити уверење, да ју ваља поправити. То нам је још једино поље, на ком можемо рећи: своји смо. Снага појединаца, малена је! Нужна је снага целог народа. Али, та снага, престављена у нашем народном сабору.троши се око поповских водица! На школу нема времена! На пролеће, у.... недоглед. Мислите наша је школа остављена сама себи. Није! Она још живи у свести српских учитеља. Њпма ваља помоћи. Они ће је повести напред! У учитељству има снаге, воље и знања за тај посао. Они су то показали. Имали су независне своје листове, и у њима пропагирали најнапреднија начела педагошка. Хтели су помоћи и школи и народу. Уплив учитељски на школу, хтели су обезбедити пројектираном учитељском задругом. Развитак школи новерили би опет њој. Кулминациона тачка тих листова, била је задруга. Остала би питања решила она сама. То је било и сувише, а да не привуче на себе пажњу свију. Од једанпут се сложише и калуђер и конзервативац па чак и неки „либералци“, у чијој се души почело, већ да ствара нотабилитетство. . . . Зло тако близу, а нико ни осетио није. Пропаст народе! „Анархисте, безбожњаци, подривају темељ аутономији“ викали су и да су и горе што измислити знали, рекли би. Они не могоше разумети као зашто, да учитељство нч воле њих ? Они су створили учитељству угледа (?!); дисциплинарна правила, минимум од 300 фор., па и тај нпје свугди спровела. Еле општа опасност, све је за час ујединила. Саветоваше се! Лист ваља угушити, јер развраћа, безбожан је, не поштује Нику Максимовића, хоћу рећи, власти Угушише га! Сетиће се свако, којим начином... Васкресао је „школски лист.“ Сви га видите! Светли! Ја немам ни воље ни времена, да вам га показујем! Потрудите се сами! Па шта онда? Овако раскомадано, не може учитељство сачувати школу, тај аманет св. Саве, и насљедника српских гусала. Нужно је уједињење УједињеноЦучитељство, ваља да даје правац школи. Сва снага, сво знање, сва воља, која је у учитељству. смештена ваља да прегне озбиљно око оснивања учитељске задруге. У том нас нико помоћи неће. Наше власти се чују онда, кад учитеље гоне! Управитсљи нас киње. Референти имају важнија посла. Бачки н. пр. мора да прими и друго звање. Школски надзор у две дијецезе, не може да окупира целог човек*. А дивни дарови штета да пропадају! . . . Свака се наказа над учитељем размеће: ја сам власт . . старатељ „Concor.dia рагуае res crescunt diseordia magnae dilabnntur“. Уздајмо ce једино у ce! Праведна ствар мора једном победити. Оно би најзгодније било, да се има независан учитељски лист. Али док то не узможе бити, сигурно ће нам се дати места у ком другом листу. Развитак наше школе условљава заДРУгу. И задруга је прва о чему се морамо бринути.

Народна привреда.

(Земљорадн.а. Индустрија и ванатлијство. Трговина. Финансија Саобраћајна средства.) Б е р з а. Све то више и више избија на површину, да су берзијанске радње штетне и опасне, и пеоправдана спекулација великих богаташа све то чешће штети трзавице у трговачком и финансијском свету, па често и материјални пад безброј породица.