Застава

грдне, црвеие куће, пред њима стајаху кон>и уз вид привезани; мала, свечано сбучена дечвца вграху се на брежуљку, поред њвх сеђаху неколико керова и посматраху им игру. Али нада све то брујво је веки дугачак, дубок звук; од тог ввука завграло је срце Трондово, и све што је ввдео, мислво је, да се креће у хармонвји са оним звуком. И сад одједавпут уочи неку велику, уску кућу, која се сјајвим врхом небу висила. Под твм врхом, мало нвже, светлвше се стотгнама провора од сувца изгледало је, као да чвтава кућа стоји у светлом пламеву, То ће свгурво црква бвти, помисли Тровд, а овај звук свгурно из ње одјекује. У ваоколо бете силесија људи и сви су наличили једно ва другог. Он fx је одмах довео у свезу с црквом, па је због тог осећао неко стрвхопсштовање према сваком детевцету. Е, сад ћу да засвирам, помисли Тронд и прикупи снагу. Али гле чуда! Егеде ћуте. Сигурно жице не стоје добро; разгледа ix, али ништа не могаде приметити. „Онда свгурво висам добро гудалом превукас“, и сада притисне гудало уз жвце, те стаде превлачити, ал звука ни од корова. Кад в<ћ викако ве пође, а ов у место песме о цркви засвира неку другу; али звуци су му нешто крешталв, пвштали чудо и покор! Осетво је како му се ладан зној круви с чела, помислио је на паметве људе, што ту стоје; мислио је, да ће га гсмејати. Њега да исмеју; а да су га чули код куће кад засвира! Пекло га је што сад од један пут не уме ви једвог честитсг звука да провзведе. „Богу хвала, што мати вије ту, да гледа моју срамоту!* рече тгхо себи самом, али пггле мало подаље од њога стојаше ова у црном оделу и узигцаше

од њега све дзље и даље. У тај мах вине му се поглед на врх торња; уочи тамо оног прномањастог човека, што му је поклонио сгеде. ,Дај ми их натраг!" довикнуо му је он, смејао се и пружио руке а тороњ се стаде с њим заједно клатити. Тронд стисне егеде под пазуво: „не дам ти вх!* поввче, окрете се и побеже кроз људе, потеже поред кућа, преко лввада и пољаиа и трчаше, док га није умор ва земљу свалио. Дуго је тако лежао, лицем зеиљи обрнут, а када је главу подигао, видео је бескрајно небо божје, које се вад њим сводило. И опет погне глагу земљи црној. Када је и опет главу подвгао, спази егеде, вако леже мало подаље од њега. „Свему су егеде криве!“ повичедечко и подвже се, да гх размрсва, али сезауставв, те се загледи у њих. „Мвого смо пријатнвх часова заједно провели*, рече и опет позадуго ћу'Јбше. За тим дода: „Жгце ове морам отквнути, јер нвшта не вреде.* Извади нож и стаде ссћи. „Ајао“ рече кввнта кратко и суморно. Дечко стаде и даље сећи. „Ајао* рече она до ње; дечко је и ва даље секао. „Ајао“ рече и трећа брижно и жалостивно и сад је већ дошао и до четврте. Жесток га бол обузе; ту жицу, којој није смео имена да надене, није смео нресећи. Сад му дође у памет, да нису жЕце вриве, што он онда вије умео честито да засвира. У то дође и мати, лагана врова, да га одведе вући. Сада се тек уплашио! Скочи са земље те јој довикне: „Нећу мати; нећу се кући вратити, док год не одсвврам оно, што сам данас видео.“

лист поред званичних ствари никада не пропусти, а да у својим ступцима не греде мађаризацији и да не искали своју мржњу проту Срба. Као неки полузвапични орган, добија га, односно држи га, скоро свака полит. општина и бележник, тим пре шго су наше полит. општине тако рећи обвезане да своје штампарске послове, у издавача овога листа, Ф. Битермапа, штампарији наручују. Наравно да овај Србождер, штампар, преко године стотинама фор. од сваке општине за тисканице прими, и да се по том са српским новцем богати, дочим су наше српске штампарије тако рећи упућене на цркв. општине и приватне људе. Разуме се да би пол. општине, у којима су Срби на управи, требале своје потребе у српским штампаријама да подмиРУЈУ- Елем исти лист ~Bacska“ у својим последњим бројевима доноси неке чланке у којима описује догађаје из српскога устанка 1848. год. Ту се нанајгаднији начин изврћу факта, обара се истина и износе се таке ствари на јавност, које поштен човек на своја уста ни изрећи не може. Ту се наша браћа, оци и дедови, који се бурне 1848. год. уз свога честитога цара, за своја права борише, називају „кукавицама", „разбојницима" и „пакосним буљунама 11 , ту се домови тадашњих наших свештеника називају „разбојничким пећинама“ (rablobarlang), ту се поштење наших женскиња каља, ту се најсветији осећаји српскога народа вређају, ту нам се наши погинули и остали борци исмевају, ту се Србобран (Сентомаш) назива „буљунским гњездом". У опште овде се дражи против Срба у највећем јеку. Истих је чланака било ако се не варам до V, и сад су се свршили, место њих долази на ред друго коло „чланака“ са горњим тенденцијама. Па шта значи све ово ?! Мађари, под окриљем свога велеможног г. Тисе, могу нам претке исмевати, против нас своје сународнике дражити, и људе којих се ми с’ пијететом сећамо, погрђивати, и још не залечене ране бурне године 1848 —1849. спомињати, а се и спомен истих времена забрањује, они се прогањају и киње. Да се овако што у нашим политичким листовима пише (Bacska је неполитичав) о Мађаримапреска би парница одма ту била, ал’ њима ни бригеше, они се тога не страше; Ми иетоме листу овом приликом само гнушање изјавити можемо, и напоменути му, да је Србин и под јачим притиском остао Србин, па ако Бог милостиви да, остаће и на даље тај, остаће обилићев сој. Но пређимо на наше шајкашке ствари. Наша је влада тако добра, она је тако праведна, ова свака добра жели вемађарским народностима, она је за њинј просвету одредила грдну своту новаца из државне благајне, да се по мађарским местима зидају и отварају школе државне мађарске школе! Но хвала јој на просвети, коју ће ове школе носити у народ наш; то неће бити просвета, то ће б ити школе, училишта, у којима ће се нашој деци, нашем подмладву, улевати мађаризација у млађане им груди. Оне неће бити просветна училишта. оне ће бити мостови, пијонери мађаризације, оне ће бити нож, којим ће се српско срце из наших груди исчупати, па у њих Арпадово усадити. Колико ми је познато, оваку ће школу добити у Шајкашкој Госпођинце. Госпођинце има три школе у врло доброме стању, школска сбвезна деца стају у школ<ке вросторије па ипак г. шк. надзорник хоће да зида држ. мађ. школу, премда је она сасма излишна. Но ми се тврдо надамо, да им мађаризација у овим крајевима неће поћи за руком.

Поснато ће бити штов. читаоцима из мојих дописа, да је наређепа истрага за у реду обављени избор чурушког општ. бележника. Истрагу је водио сенћански солга г. Матковић, кум кандидата пропале страпке Вучерићеве. Ток истраге непознат нам је, али ако се овај избор уништи, онда за цело нема правде на свету. Но и у овом случају дични Чуружави ће осветлати свој српски образ, те изабрати поново за свога бележника г. Ст. Ковачевића. Расписан je стечај за лечничко место у Госпођинци и ђурђеву. Г. Срби лечници компетујте. Срдан. Карловци. (ђаци и грађани. Римске покладе. Камење за Бранков споменик.) Држимо, да неће бити згорега рећи коју о приликама, у којима се овдашњи фаци налазе, јер о том се код нас мало говори. Пуна је истине народна реч: „на млађима свет остаје", па кад је тако, онда треба народу да је прва брига, да свој млађи нараштај што боље образује. А како ћемо то постићи? То ћемо постићи тим, ако се млафи док су још на наукама и док се спремају за врсне борце на културном и политичном пољу свог народа крећу у таковој околини, од које могу користи имати, на коју се могу угледати, шта више и доцније њеним правцем поћи. Ваљана и свесна околина тим је од веће важности у оном месту, у ком је наш средњи једна од две гимназије па и највиши завод богословија те куда се скупио српски млађи нараштај као око извора, из ког ће црпети науку за свој рад у животу. Цело грађанство тог места треба ако жели народу добра да је васпитач младих Српчића, да им је место родитеља, који их послаше овамо, да се образују и буду на дику и понос не само њима и народу у опће, већ ја бар тако мислим на највећу дику специјално баш оном месту и грађанству, где проведоше дане младости и науке. Но да видимо је ли тако у Карловцима? Зацело је сваки пошао у Карловце са највећим одушевљењем, да се ту на извору овостраног Српства задоји чистим српским осећајима и развије своје умне сваге. Сваки се надао а особито онај, који је пре већ у ком другом месту био на наукама да ће ту наћи ону исту нежност и предусретљивост, какову је уживао у свом родном месту или где је већ пре учио. Надао се, да ће наћи у варловачком грађанству заступнике својих удаљених родитеља наћи узор, на који ће се моћи угледати и према њему свој рзд и владање удешавати. Но на жалост сваки се тај баш о противном уверио. Већина њих дошли су овамо као дечаци, у том најсудбсноснијем дсбу, кад се треба највећом збиљом, одансшћу и опрезнсгоћу латити посла око васпитања. Па шта су нашли у Карлогцима? Мал не свака боља кућа која се бар држи да је такова стиди се да узме ђака у стан, дакле је присиљен, да тражи које куда станове. Сгоје најлепше године, које су уједно најодлучније по васпитање, проведе у таковим становима, гдега нема ко ва дсбро упутити. Знам. да ће ми многи на то приметити, да то трЦави не чине с тога, што су карловачки ђсци већвм делом сиротиња. Ја не поричем то, али уједно питам те, зар они мисле, да се од ђака обогате? Погледаде по другим варошима, па ћете видети, да су ђаци по најбољим кућама, ма да ти грађани знаду, да се неће много од ђака користити. Па кад већ то не чине јер им интсреси не допуштају то бар не би требало, да пред њим затварају своје куће, јер и тим, долазећи у боље куће, мсже човек много нау-

чити. Само у честитој кући и под будним надзором могуће је ваљано васпитање, а од тог зависи много и његово напредовање у школи. 11a и на част све школско, ма у којој мери, знање, кад пије човек ваљано кућевно образован. Као такав нема приступа у боља друштва, па ако по каткад и има, од које му користи, кад се не зна у њему кретати. Ступајући у додир са ваљаним друштвом млад човек добија сасвим други појам о свету, а уједно ту износи на меру своје знање и искуством га допуњује. Карловачки ђак налази се у таком положају, у ком му је скоро сасвим немогуће ваљано васпитан>е. Он је презрен од грађанства од ког би бар нешто могао ваљаног попримити, искључен малне из сваког бољег друштва осим оних, где је нуждан као играч и увесељивач упућен је дакле сам на себе. По природи сваки млад човек тежи за весељем, пошто је то карловачком ђаку на бољим местима закраћено, то се мора завлачити, те које куда и без надзора преко мере уживау оном, што мује закраћено на бољим местима у границама. Ако запитамо ког грађана зашто се туђи од ђака а он ће: ко би с њима, кад су оваки и онаки! А да ли су томе ђаци криви? Никако. Да се грађанство није понело, већ га лепо предусретало и претходило му честитим примером, зацело би бољи били и они, који живе под њиховим утиском. Но човек не сме све ни да верује, јер хоћемо ли да оправдамо своје пр зирно понашање према коме, то морамо тога и ружити. Е па добро, кад би узели, да су ђаци такови, каковима их грађани описују и држе, то они тим сами себи потписују сведоџбу, јер нико не може ни помислити, а камо ли тврдити, да је оно дете дошло овамо покварено, већ сваки ће пре посумњати а и с правом тврдити, да се томе у Карловцима научило, дакле од грађанства међу којим живи и на које се угледа. Жалосно је кад наступи тако расположење у грађанству и само је у том стању могуће, да оно равнодушно, шта више смејући се гледи, где се на најбезобразнији начин оскврњавају нејсветије народне успсмене, које смо до сада навикли да гледамо у најлепшем облику представљене, а само у Карлогцима у гадном, као што сезбио римским покладама. Швабе су наиме представљале у машкарадама Југовиће и српског гуслара. Само онде, где је пољуљана свест и народан понос, може да се збуде такова шта. Мсжда ће когод рећи: то јебила шала. Али не треба да дамо ни да се ко шали са нашом светињом, а и свака шала пола истине. Јсш да речемо коју о камену за Бранков спо меник, што је стигао из Србије и још се и данас на дунавској обали налази, иокрсту на Бранковом гробу. Злобна рука оштетила је 4 камена на Дунаву тако, да се овакови неће мсћи употребити одбивши секиром углачане углове, а натвисна крсту сасвим оштетила. Узрок овоме канда ће бити народносна несношљивост. Ово износимо само за то на јавност, да види остали српски свет, шта се може у Карловцима догодити. Стража.

Вести из места и са стране.

Псверење Новосађана министру Тиси. Ево се ближи све већма и већма дан, кад ће да се прослави десетсгодитњица Тисине владавине. Тај дан хоће да прослави он, а има и рашта; тај дан хоће да прославе велики жупани, а можда ће и они знати зашто. Но и представници Новога Сада се покренуше, да му на тај дан изреку поверење. У тој цељи била је данас 14 тек. месепа, скупштина овдашњих варошких нредставника. Кад је предлог о поверењу изнешен на среду, подиже се из средине српских представника један од уважених чланова народне слободоумне странке те протестоваше против тога. „Ми Срби, Немци, па исве остале немађарске народности", рече он, „били смо за ово десет година Тисипе владавине гоњени, унижени. Тим смо заједени ми, а тиме је учињено и мађарском народу срамота пред светом. То убија Мађарима добар глас, то их жигоше, те с тога немају ни они узрока, да Тиси изричу поверење. У материјалном и економском погледу је ова земљазавреме последњих десет година уназађена, доведена је до на праг саме пропасти. Па нашто да се захваљујемо?“ . . Ал не, нећемо да се шалимо. .. . јер није нико тако говорио. Новосадско заступство је једногласно усвојило повереницу министру Тиси. Срби нису дошли на седницу, изузимајући г. г. ђ. Вукичевића, Тоне Хаџића и још двојице. Госп. ђ. Вукичевић је викнуо: Живио Тиса а г. Тона Хаџић је саставио повереницу. Мислите да ми због тога кривимо ту господј? Боже сачувај. Та и они су могли не доћи на ту седницу, али су дсшли, јер имадоше куражи да признаду јавно пред светсм своје начело. Ми се са тим њиховим начелом не слажемо, али да не дођоше на поприште но да извукоше леђа, онда би их тек с правом могли осудити. Из Вршца нам пишу: П У недељу 10. о. м.приспео је у нашу варош наш нови велики жупан. 0 њеЈу не мсжсмо за сад јсш ништа казати.јер ћемо га прво морати на делу видети, но вредно је споменути два српска говорника, који су га поздравили. При бакљади поздрави га Јошка Јорговић отприлике овако : „Ваше високородије! Премудра влада није могла боље дело учинити, него што је вас за жупана ове варсши наименовала. Будите чумач код високе" ту говорник застаде, замуца, на-

стави: „премудра влада .., ваше високородије" . . за тим се са свим збуни и немогаде даље наставити. Друго је говорник познати Стојачковићев кортер В. Ј. Гренчарски. Овај је жупана у седници варошког представпиштва поздравио. Говор је био лепо написао, одстраг му је шапутао Арон Андрејевић али кадупочетку свога говора дође до речи „прађедовска вера“, бог га је помео;језик му се за непце привезао, сви се представници чудновато згледаше, шаптало је такођер умукао, те говорник није могао дуго свој говор наставити. Најзад после дуже паузе заврши са неколико испрекиданих несмислених речи, те сад од стида неће ни с ким ни да говори. При банкету, који је у почаст жупану приређен био, није био ни један опозиционарац. Ту је вођа вршачких мађарона, др. Куктај, онако накресан, као што је обично, почоо иаздрављати. Рекао је, како опозиција гравира према ванземству, Срби Србији а Немци Немачкој, спомињао је непрестано 48. годину и т. д. Велики се жупан врло добро владао, кад је пијани Куктаји против опозиције говорио, па кад је Куктаји у своме пијанству почео и плакати, онда виде жупан с ким има посла, устаде и оде, а ручак није ни довршио. Куктаји остаде плакајући и пијући и даље, а остали се гости такођер разиђоше, само је на жалост један Србин представник с њим остао. II тако се свршила та инсталација.“ Женска добротворна задруга у Шајкашкој. Пишу нам из Шајкашке: У ствари оснивања „Женске добротворне задруге за Шајкашку“ био је договор у Госпођинци на Сретеније. Лрисуствовало је до 15 особа, па и неколико мушкиња. Решено је, да се набаве статути женске задруге Српкиња Новосаткиња и да се други договор сазове, на коме би се дошло до закључка. Ми и овом приликом нарочито молимо врснога тамошњег вероисп. учитеља г. Миту Пејића, да у споразуму са осталим првацима, са својим упливом пораде, да до »Задруге“ дође. Треба да Госпођинце почне, а остала су места готова. Госпођинце је свакад почин ало, па нека и сад. Ми се бар надамо, да ће ово и оправдати поверење. Из села Николинаца поред Вршца јавља нам један пријатељ нашега листа за овај грозан случај: „У суботу 9. фебруара у јутру око два сата запалила се слама и тулузина у кујни код ратара Белче. Газда и жена му спавали су на пољу, а стара мати газдина, ћерка од 18 година са још четворо нејаке деце спавали су у соби. Кад је ватра букнула, баба је избегла, а за собом је оставила отворена врата, што из кујне воде у собу. Дим покуља унутра у собу, на несрсћу поред тога дуваојејош јак источни ветар, а прозори са капцима беху затворени. Људи се забунили око гашења ватре, а кад се сетише деце у соби и после неколико минута јурнуше увутра, а они изнесоше троје мртвих, који су се угушили од двма и беху опечени од ватре. Девојка од 18 година и још једно дете беху још живи, али не беше наде, да ће у животу и остати. Послало се одма у Карлсдорф по лекара, који је таки и дошао, али поред свег труда не могаде их спасти. У суботу у вече у 8 сати издахнуше сбојица. Кућа је спашена. Није ништа изгорело, само оно, што је у кујни било, Ужасно је пак што пет живота пропаше. Такођер је жалосно и ужасно било видети, кад је спровод ишао. Пет сандука на поред, пет мртваца из једне куће! Грозно!..“

У спомен Саве Текелије.

Новп Сад 26. фебр. Јуче је био у дворани „Матице Српске" састанак Текелијиних питомаца, који живе у Новом Саду. Цел састанку овом, који је имао на себи вид приватног договора пријатељског, беше та, како да се одазову Текелијни питомци из Н. Сада позиву надзорништва Текелијног завода из Будим-Пеште, што га је на њих управило у погледу подизања пантеона у дворани Текелијног завода. Пре свега морамо истини за љубав приметити то, да нас је врло немило изненадило, кад од толико њих бившпх питомаца Текелијних што стапују у овој вароши, једва могосмо њих деветоро до десеторо набројати на састанку том. Шта је узрок тако слабом одзиву, знаће најбољеони, који не беху присутни, али ће нам дозволити, да и та околност довољно карактерише наше друштвене прилике. Пошто из самога позива на прилагање око подизања пантеона, није поближе обележен смер а тако исто и начин, како да се мисао та оживотвори, природно је било, да се повела реч о томе, да ли да се Текелијни питомци из Новог Сада корпоративно одазову томе позиву или посебице и да ли да чине прилоге у новцу или у сликама. При крају тога договора устаде један од млађих питомаца Текелијних, који је недавно имао прилике разабрати се поближе о тој идеји са извора самог, те отприлике овако разложи збору мисао о подизању пантеона. Мисао ту покренуо је надзорник Текелијног завода г. Ст. В. Поповић о лањској светосавскоупрослави у заводу Текелијном у Будимпешти, као жељу самога Саве Текелије, којој је дао израза у свом завештајном писму, па ју је надзорништво Текелијног завода, као најзгоднији форум зај то, узело на себе да ју и оствари. Смер подизању пантеона је врло скромна. Мисли се дворана Текелијног завода украсити са дваестином слика наших књижевних првака и добро-