Застава

од иајглавнијих рубрика, јер ено само је сеча већа од ње У рачуну стоји, да «е примило: Waldtaxe 22.295 ф. 81 н. Waldschaden 2.232 ф. 52 н.; друге су рубрике сзе мање. Тако се наша шума онако „испод жита“ краде. Шта мислите само 2.232 фор. 52 н. за глобу. Међутим све то још ништа не би било, али помислите најпре како „лопови* секу онако на брзу руку шуму, те већ тиме наносе грдае штете, а после и то да се од тих тек двадесети ухвати у крађи. Ми до душе врло добро знамо, да је ту са самог терена и после, што са шумом наше имовне општине граниче шуме појединех општина, чување доста отештано, али за то ипак велимо, да би се могло боље чувати. Наше шуме нису »пусто масло", па би за то највише требало пазити да се народ колико толико од ње сузбије. На сваки начин да би онда требало с друге стране гледати да народ ужива користи од шуме. Са главном сечом такође стојимо рђаво. Ту се ради онако без реда и без икакве цели. Ми знамо једно место („Попин поток“ у дивичком рајону), где се исекла шума пре неколико година, али само исекла и више ништа. Поеле се тога продавала тако само исечена и изобарана дрва појединцима и то по 40 н. од кола и то дрва, која би се могла уврстити у прву класу. Да боме да та дрва нису још извезена сва па се никад не he ни извести, него he по свој прилици остати онде на месту за спомен, да смо и ми имали некада имовну општину. Штете има на све стране. Ни смо до данас могли ни једун уговор да одржимо. За то смо стекли неколико процеса, који he нас може бити коштати неколико стотина хиљада форината. Прошлегодине одпочета је сеча на Либеражди и за извозјдрва подигнута нека жељезиица (Rollbahn). Тај нас „ролбан“ стаје до данас већ преко 50 хиљада форината а узело се да не he преко 30000 ф. коштати. Поред свега тога летос се пронашло да од исече них дрва ту нема 300 кубичних мет. хвати. Шта значи то? Просто, да дотични срески шумар хара> а што је најгоре, да му се за то ипак опрашта. Сама је администрација до зла бога рђава, а не стојимо боље ни са књиговодством. Можемо рећи да у иоле бољој црквеној општини тутори боље воде рачуне, него што се воде књиге у нашој имовној општини. 0 главној књизи нема ту нм помена, него има нека са натписом „Cassa-Journal**, и ту сеонда бележи све што под перо дође. За муке, што их после ревизијони одбор има при ревизији рачуна нека вам он прича. Међутим нека је за сада оволико доста. Скоро he бити више. »*» Ириг 2. марта. Наша добровољна дружина позориштна представљала јеу прошлу недељу „Проводацију" од дра Мвлана Савића, и то са добрим успехом, на опште задовољство многобројне публике. Мислили смо, али смо одустали од намере, да критикујемо поједине чланове наше позориштне дружине, јер вишта не постоји, што се не би дало критиковати. Наша је дружина добровељна, те све што чини, чини из сопствене побуде једино у корист своје и наше читаонице и просвете, те нам је свака представа добро дошла. Једно је што имамо овде врибележити, а то је, да се од срца радујемо, што је број наших красних Српкиња на позорници порастао, чиме су свеколике показале, да су вредне оног дичног и лепог имена српског, што га па себи носе. За сада им кличемо: живиле, а није далеко време, када ћемо им заслужна имена изнети пред српски свет, и поздравити их са цвећем и венцима, онако, као што их је и ономадне вредни читаонички председник и овдашњих школа равнајући учитељ, г. Илија Радивојевић, језгровитим поздравом поздравио и у име публике им се захвалио, а уз то их лепим цвећем даривао. Како прве тако и ове друге представе публика се много многобројио одазвала, тако, да су сви сталежи јако били заступљени, нико, а ма нико од интелигенције није изостао, сем што наш римокатолик-начелник не налази за вредно и достојно српско-иришко позориште посећавати не налази за вредно дати прилог на сврху онога места, од кога и живи, или барем од кога вуче и корист. Има још „само* две до три уважене личности, које наше позориште не nocehyjy, не поправе ли се, било посетом, било дсбровољним прилогом, предаћемо им имена јавности, нек се јавно види, како онај, који од народа живи, nehe ни једне хлепте народу ни за народ да жртвује. У доидућу недељу, али није сигурно, представљаће се „др. Робин и два крста“ комад је врло добар и занимљив, те се с тога и надати обичној многобројној посети види ћемо! У Шајкашкој почетком марта (Шта је са шајкашком штедиовицом? Разно.) У једном од мојих прошлих дописа, обрекао сам, да hy јавити резултат скупштине, будуhe „Шајкашке штедионице“, те с’ тога и узимам перо, да своју реч одржим. ђенерална скупштина одржала се 1-ог фебруара т. г. у Тителу, било је туприсутних достаТитељана, но из унутрашњости Шајкашке, посета је била, тако рећи, слаба. Свесни Чуружани и ако нису дошли сви, ипак зх је доста било заједно са пуномо!lијима одеутних. Већање поче. Присутни акци.онари, напосе из унутрашњости, беху приправни, да ни стопе ве вопусте, но да заступају своје

оправдано мишљење, да се штедионица „Српскошајкашком 11 назове, да управни језик буде српски, да у управу уђу већим делом Срби и јт. д. Но извешће привременог одбора гласило је, да ни половина упи«аних акцијонара није одговорило својим обвезама у плаћању, те се, из тога разлога, предлаже да се ова скупштина, с’ обзиром на мален број присутних, не упусти у дона:пање мериторних закључака, но да се друга скупштина на јесен т. г. сазове, докле би требали да акцијонари, уплате обавезну ввоту. Присутни примише овај предлог, те с тога није ни дошло у дискусију питање, о називу и управном језику штедионице. Свакако је чудноваго, да се није више акцијонара уписало, и како ниеу већ уписани акцијонари својим дужностима одговорили. ми држимо, да he томе бити узрок тај, чпто се наш Шајкаш преплашио, видећи међ сазивачима др. Нађа, Гаснера и остале тителске Мађаре, па је помишљао да није вредно да Србин улаже новце у њихове руке, но ово не треба да нас плаши, но на против треба да што више акција покупујемо, те да својим надмоћијем гласова утучемо на лој високопарне планове извесних кругова. Сада нам не остаје ништа друго, већ да до јесени исплатимо акције, и да се о будућој скупштини, својски заузмемо, да нам предлог продре. Елем ћемо тек о јесени дознати, да ли he бити штедионице или не? Но још једну реч. Ако би нас зла коб задесила, па да се штедионица ни о јесени не оснује, зашто не би имућна новосадска „Српсва задруга за помагање и штедњу“ отворила филијалу у Шајкашкој, тетимепружила нашем Шајкашу прилике, да дође до брзог и јефтиног кредита, зар то не би било корисније, нег улагање у стране заводе? Но збиља! да свршим. Скорим hy да путујем, својим приватним послом по тителском срезу, те hy вам много што шта јавити. И у Шајкашкој се почиње кретање да се прослави хиљадугодишњица славенских апостола и будилаца св. Метода и ћирила. Но о томе други пут. Срдан.

Вести из места и са стране.

0 Бранковом споменику. Из Карловаца пише нам наш дописник бр. 15. ово: „Beh од неког доба проносе се по јавним листовима гласови о немару карловачког одбора, који рукује са подизањем споменика Бранковог на гробу му. По тим вестима изгледа, да је карловачки одбор тако нехатан, да чак не води бригу ни о ка мењу, које је из свију крајева српства амо стигло. С тога хоћу у хатар истине ово да вам саопштим. Камење, које је амо слато а да се употреби за подизање споменика на Бранковом гробу, стигло је мање више у исквареном стању, стигло је окрњено. То камење је истоварено Beh под позну јесен на дуиавској обали у Карловцима, те се с тога није могло одмах пренети на место свог опредељења, т. ј. на Бранков вис. Кад су ове зиме мразеви тако стегли били, да се са транспортовањем камења могло отпочети, пренето је сво лакше и мање камење на Бранков вис, а 2 —3 најтежа и највећа камена остала су и даље на обали дунавској, те да се пренесу, кад време и путеви то допусте. Дакле није истина, да је камење, које је приспело у Карловце за Бранков споменик, пропало, није истина, да је оно у таковој опасности, да he га Дунав прогутаги, а што је најглавније, није истина, да је карловачки одбор тако нехатан да о том камењу бригу не води. Оволико сам нашао за вужно да вам о тој ствари јавим, а скорим he и сам одбор донези опширног обавештаја о стању тог камења, даље о добу, кад he се са подизањем споменика отпочети, а подHehe јавности и трошковвик о преносу камења на сам Бранков вис, из кога ћете најбоље видети, да је то пренашање са ужасним тешкоћама скопчано било, а кад се о томе уверите, namhe и сумња противу одбора, да је нехатан и немаран био и да није онај труд око те ствари улсжио, ког такова ствар по природи својој изискује. Четиристогодишњица Црне Горе. У септембру месецу тек. год. прославиће се на Цетињу и по осталим црногорским крајевима четиристогодишњица оснивања Црне Горе. Прослава he бити, према црногорским приликама, величанствена; припреме се већ чине за тај дан. Очекује се на 8.000 гостију из свмју славенских земаља. На дан прославе биће евечано отварање „Зетског дома“, а тада he прославити и кнез Никола двадесетпетогодишњицу свога брака. Друга новинарска парница противу „Србобрана“. Загребачко кр. државно одветништво подигло је против уредника „Србобрана" новинарску парницу због критиковања загребачке реалке. Уредник је у тој ствари већ саслушан. Ова је парница плод једног новинарског закона, кога су на жалост и срамоту српску, српски посланици троједничког сабора прстурили у сабору. Бележимо, нек се зна и нек се не заборави, да је главни заступник тог новинарског џесватства, тог новог закона о штампи, био г. посланик ђурић. Из Вогња нам пишу: „У нашем месту се догодило нешто нечувено. Шишатовачки калуђер Пантелејмон Јеврић и свештеник шашиначки Нико-

лић љуто се повадише и у мал’ не побише пре месец дана због богослужења и агминистрираља Ствар је у овом : Његова Наименованост Герман казао је усмено поменутом калу!)еру, да иде у наше место, да администрира на место покојног пароха нашег, те с тога да дође амо на Сретење, да одслужи слуђкбу. II он дође, да учини своје, ал’ ево ти из суседног села Шашинаца свештеника Николића, који рече, да је он добио телеграфским путем од Његове Наименованости налог, да администрира и да он служи службу на Сретење. На то се стадоше њих двојица свађати и ваљда би те свашта између њих догодило, да није народ од њих поштенији био. Народ их је развадио и некако помирио, те најпосле одслужише олужбу. После службе стаде народ пред црквом у два реда, се испљује обојицу онако по заслузи, јер за њихово гадно понашање нису боље ни заслужили. Тај догађај показује довољно, какви су наши свештеници, а оеобито, калуђери, који су у последње доба већ превршили меру, и како уме Наименованост у један и исти мах једном обећати, а другом телеграфисати. Еј, тешко нама по таким „пастирима!“ Знак времена. У „Бечким земљорадничким новинама 1 ' изашао је пре неког времена оглас, по ком се тражио надстојник на једном добру у Аустрији. Исте новине дознају сада, да је међу осталима ковачима и другим занатлијама, који су то место тражили био и један римокатолички поп. Из Вел. Кикинде јављају нам, да тамошња политичка општина чини преговоре са мађ. владом, да се у Кикинди подигне земљорадничка школа. Ми против таквих школа немамо ништа, шта више волели би, да се у свакој нашој повећој вароши по једна таква школа подигне. За сад се вели, да ће предавачки језик бити мађарски и српски, за сада, велимо, каже се тако, а после биће зацело само мађарски језик. Имамо ми за то вазда примера. Па онда, ми мислимо, да мађ. влада треба најмање да иде за тим, да и у таким школама натурује мађарски језик; нека то чини тамо, где је сам мађ. живаљ, али овде код нас не би требала на полутанству да ради. Ми хоћемо свесни и трезвени земљорадника, а не мађ. чиновника. Срби Кикинђани! Узмите се добро на ум пре, него што и један новчић приложите!

Народна просвета.

Школа. Кн>ижевиост.— Уметност. Позоритпте.) Поболшање учитељског стања. i. Питање је ово застарело скроз и скроз већ отрцано. Претресајући га учитељство је о њега већ пера своја отупило. С тога ће на први поглед можда многи роћи: па ошто и опет око њега бакћати? Зар не беше доста? И сам тако велим; премда друкчије мислим. Нека се само прочитају ови редови до краја; нека се сви обзири у њима узму бодро на око ја сам уверен да ћу имати приврженика, који he самном заједно исто тако друкчије мислити и судити., Човек се роди и мора да живи. Али живот тај његов зависи од неких услова. Ако се ти услови испуне као што треба, живот ће му бити трајан и успешан; у противном случају пропаст му је брза и неизбежна. Услови су ти средства, којима се животне потребе човекове подмирују. Да ли та накнада пружа раднику довољно средстава, да све животне потребе своје потпуно задовољити може? То су данас горућа питања у радничком свету. Ја их овде не мислим развијати, јер би нас то далеко одвело. Али упозорујем свакога, нека погледи у масу данашњих радника, ту ће наћи жива коментара. Колико их је изнемогло у раду а осташе гладни; колико их је сатарило живот свој у раду а осташе голи и боси, колико их је пресвисло у раду и породице им осташе без куће и кућишта на подсмех и ругобу другоме, да се потуцају од немила до недрага; колико их је?! грозно је и помислити. Па видите, то се опет не увиђа. Најтежи радник највећма је презрен, гажен и протериван; најтежи радник у место сажалења(служи данас на подсмех и титрање свима и свакоме. Је ли то плод модерне цивилизеције ?! Према овоме да пођем сад даље. Од учитељства основних нар. школа тражи се данас много и сувише. То је толико пута већ доказана иетина. Свако друго занимање има свога битног основа на коме се темељи и развија, а има и застој докле му рад допире. Међу тим, занимање учитеља осн. школе обухваћа све то и нема своје границе видокруг му је безграничан. Овде разумем поделу рада у данашњем буржоазном свету. Јер док богослов остаје богослов; природњак овтаје природњак; филолог остаје филолог и т. д. и т. д. док се сви ти специјално занимају и струку своју обделавају од учитеља осн. школе тражи се у једно исто време, за један дан, у неколико часова, да буде све: и богослов и природњак, и филолог и све и сва; чак и неки занатлија. Једном речи, учитељ мора да буде универзалиста; а то ће рећи: свега и свачега мајстор. А запитамо ли се сад, како томе исисавању радне снаге учитељеве одговара накнада, као материјално средство, којим он своје животне потребе

уређује и обезбеђује видићемо грдну песразмеру и капиталистичку шпекулацију. Данашње је начело : радника ваља што већма исисавати, али му ни пошто не дати да потпуно обезбеди ужитак свој, јер ће се узнети, погордити, те he експлоататори отуд штете имати. При томе је искључено још и питање о корисном и некорисном раду; на то се не пази ни мало. Правило то служи данас и при одређивању накнаде за учитељев рад. И ако се узима рад учитељев као користан, то ништа не смета да му се накнадао предели несразмерно мања од каквог некорисног рада. Знате, ако се учитељу ужитак потпуно обезбеди погордиће се и погосподити, пак ће занемарити рад свој. Него, накнада ваља да му је што могуће мања, нека вегетира само да не мре. У данашњем буржоазном свету, многа занимања корисна и некорисна доносе својим факторима пристојног ужитка и сигурно обезбеђење живота; нека шта више стварају их огромним капиталистама. Учитељ пак основне школе, као универзалиста дакле за стотину радова, има одређени свој минимум, ког обични надничари почетници, као преписивачи по разним канцеларијама заслужују. Још свакоме од других занимања узакоњено је поболшање на разне начине. Код учитеља оеновне школе нема од тога ни трага. То је остављено просто случају, или вољи једног ил другог тела, које носи на себи обележје модерне власти данашње. Да је ово истина ево очита доказа. Уредбе за срп. нар. школе стр. 23. §. 70. наређују, да се плата учитељу опредељује „по местним околностима“ са минимумом од 300 фор. а вр. 0 поболшању дакле нема ни спомена. Па ни други §. §. не садрже у себи могућност иизгледна поболшање. Таково се шта дабогме није ни могло узаконити. Трвбало је остати доследним оним кобним речима: „по местним околностима*. Дакле што није случај за друге, то је за учитеља основне школеод кога се највише тражи тлачења радне снаге. Љему се опредељује плата не по заслузи и с обзиром на производни рад, него „по местним околностима". То је одиста јединственост. У томе је и еам ВКРешкрипт (Одсек 111. 0 српским школама) са евојим фамозним §. 11. скоро бољи био. А што се поболшања тиче без сумње надмаша „У--редбе“. Својим 14. §. давао је наду на поболшање бар сваких десет година, јер одређена беше десетогодишња повишица. А данас учитељство нема никакве наде. Док се другима узакоњују квинквенали и деценијали, као сигурно поболшање ужитка, учитељ мора да иде од Понција до Пилата да моли, да му се само мрвица једна удели. Очевидно просјачење и понижење најблагодарнијег радника. Па шта мислите, како пролази учитељство са тим својим модерним просјачењем? Другима и то просјачење иде олако, јер се брзо умилостиве срца људска. Али просјачење нар. учитеља наилази на сиње стврднуто камење срдаца људских. Јер „Нема ува да би јаде чуло, Нема срца да би сажалило, Нема душе да с’ одзове души, Нема људи да избаве људе!...“ Свуд и на све стране наилази учитељство на чврсто камење. Још „свесни" и „разборити 11 преставници општине, кад виде то просјачење мило им је; поносе се чисто што има неко да их мољака. То их осоколи већма, да се успну на висину, те цене еебе више свега. И такови се покажу најжешћи противници поболшању. Тако дакле пролази учитељство са својим просјачењем. Та околност, која отештава тако поболшање материјалног етања учитељства нашег, не може имати никако благодетних посљедица. Јер и највреднији радник, кад види, да му се труд не исплаћу. је и да не може своје животне потребе да подмири, мора после многих напора да клоне; батали све и преда се вечитом немару. Зар то није случај и код учитељстВа нашег? Те још како. Многа је вредна снага томе терету подлегла. А шта отуд проистиче ? Томе дају одговор „Дисциплинарна npaвила“ за срп. нар. учитеље. Очевидно дакле судба сваког другог најмучнијег радника. Онога до послетка гоне и у апс предају а учитељ невин страда и до послетка буде лишен што му живот одржава. Обојица дакле страдају са обести других. Али да, то је знате модерна параграфска правда! У другом чланку прећи ћу на скорашњи пример један наше општине, како се поболшава плата учитељима. У Фелдварцу, Слободан. Association generalcdes etudiants des facultes et ecoles superieures. Иницијативом госп. Евжена Буро-а студента медицине на париском универзитету живо се ради на томе, да се оснује друштво под именом „опште удружење ђака факултета и виших школа“ у циљу „узајамног духовног зближења, упознавања и заједничкога рада на прогресу наука, књижевности и вештина" на континенту. Иоред тога, члановима свију ђачких друштава, која буду стајала у вези са главним одбором у Паризу где буду ишли да наставе своје студије указиваће се свака могућа олакшица како у путовању тако и у месту бављева. Статути овога удружења већ су готови и од париске префектуре одобрени разаслати су свима универзитетима и вишим школама на континенту. „Побратимство" дружина ђака београдске велике