Застава

862. год. после Христа, дођоше посланици моравског ввеза Ратислава у Цариград, те представише цару Михајлу стање моравских Слевега. „Покрштеви смо“, рекоше, „али ве разумемо хришћанство. Талијани, Грци и Немци говоре вам о богу својим јевиком, а ми смо људи прости, па не разумемо“. Михвјло се одмах реши, да им пошље ћирила. Међутим је ћирило схватио сву сзбиљвост свога полсжаја. Наука се без слова и гњиге, не може сталво утврдити, хришћанство би угинуло без тога, а Слсвени нису имали ви слова. И ћирило поче да гради вз темсља; он узе да ствара славенска слова; јер се са феничвим и старогрчким словвма нису могле писати све славенске речи. И овде сад долази питање, о коме се научари још и давас препвру: Каква је слова изумео ћирил? Да ли старославенску ћирилицу ? Изгледа да није. Глаголска писмена, таковвана глаголица, којом су писани стари славенски рукописи, старвја је од ћирилице. Са глаголгцом се могу исвисати све славенске речи, а ако је истива, да Славеви пре ћирила нису имали слова, а то се и ве може доказати, овда је ћирило изумео и саставио глаголицу. Слова из глаголице је упростио и усавршио можда Метод, можда тек Методови ученици. Усавршену глаголицу називамо ми ћирилвцом. Па и такозвава ћирилица је у току векова усавршена, Русви цар Петар усавршио је црквену ћврилицу, и с том се давас пишу руске нњиге. Ту руску ћирилицу упростио и усавршио је код вас Срба Вук Карацвћ. Такозвава старо-славеиска ћврилица, руска ћврилвцB, Вукова ћирилвцв, све је то усавршавање ћирилових слова, али прва славевска слова која је ћирил изумео, назгао је он глаголским словима, глзголицом. Тек његови књвжевви апостоли, који су та писмева усавршили, назвали су вх по њнховом ћирилу, оцу, ћирилвцом.

ћирил је саставио славенска слова од 862 до 863 год, Али је његова заслуга још већа. Он је почео твм словима да пише вњиге; те је према томе увео славенсии језик у ред књижеввих језика; он је први славенски вњижевник. Славенски језик, којим је пвсао ћирил, био је јужнс-славенски. У осталом се у оно доба славевски језици разликовгху врло мало једно од друго; славевсви ее вароди у оно доба тек почеше одгајати од огштег славенског језика. ћврил је нвјпре превео јевавђеље, па овда службу. Освм тих својвх књига узео је са собом у Моравску и свога брата Метода. Књиге и Метод били су најбољи проповедвици хришћанства. Но да се задржимо на просветном раду ћирила и Метода. ћирил је израдио осим мвогвх преведених црквевих вњига још и славенску граматику; Метод је превео св. писмо. Кад је ћирил издисзо 869. у 42. години живота свога, говораше Методу: „Брате мсј; ми оба бесмо као два вола у јврму. Ја ево педам ва бразди. Ти још остајеш. Звам да веома волеш самоћу манастврску, ели не остзвљај рад, којим ћеш се пре спасти, него у мзвастиру." И Метод је истрајао. Он је радио пуних 16 годива после ћирилв, отворио је у Моравској читаву школу, а кад је издисао 6. априла 885. у Велеграду, ствјаху ва 200 учевика около њега. Ти су учевици Методови равнели по славевском свету славенску вњигу и хришћанство. * * * ћирил и Метод борили се дуго и истрајно; јер славевској речи беху црквена врата затворена. Римске свештевике и патријархе, који су исповедали, да се служба може служити само на грчком, латтнском и јеврејском језвку, вазвао је ћирил: тројазичницима или пилатовцима. (Пвлат је ва Хрвстовом врсту у

та три језика дао исписати име и „преступ“ Христов.) „Зар сувце не светли на све; зарвишане пада на све и зар нем&мо сви права да удишемо ваздух и разумемо Христову реч?“ говорио је ћврил папи у Риму, бранећи славенски језик. ћирил и Метод одупирали се некојимримским папама, а вису се освртали на њихове забране, да ве служе више варварским т. ј. славенским језиком. У три маха стизаху те вабране из Рима но ни ћирил ни Метод се не освртаху ва њвх. Метод је због тога у времену од 871—874 год. две и по године тавновао. Чак и после његове смрти бзцио је папа Стеван IV. проклетство на њега и на славенске књиге те су књиге и спаљивали, али их је прихватио славенски народ и предавао их је млађим и млађим нараштајима. * * ћирил а још више Метод проповедали су хришћанство у Бугарској Моравској, Чешкој, Илирији, Панонији, једном речи мал да не свуда, где су Славени живили. Остало су учинили њихови апостоли. ћирил и Метод били су у том проповедању поштени. Многе немачке и римске владике и свештевици беху у оно доба почели да глобе народ, бајеги отпуштајући му грехове за велике ногце, па дозвољавајаћи чак и рушење брака, и т. д. ћирил и Метод су устајали против тога, па их зато и омрзнуше.... Ако би хтели да оцењујемо ћирила и Метода по вероисповести, онда морамо рећи, да су били вравославни. Њгхово вјерују гласило је:.... „и во јединаго Духа свјатаго от јединаго Бога Оца исходјашчаго*. Они су дакле веровали, да Дух Свети происходи само од Бога Оца, дочим је римска цркга почела већ тада а и доцније учити, да Дух свети происходи од оца и сина. ћирил и Метод били су православви и зато, што су свом силом стајали уз'

равноправност слввенског јевика, а римска црква ту самосталност и давас воће да призва. * * * Римски папа Стеван IV. бацио је проклетство на Метода. То је у неколико појмљиво за она времена. Међутим орган Његове Небираности, „Турски Народ“ даНас, још после хиљаду година, мрачи спомен ћирила и Метода. Он једнако тврди да ћирил и Метод нису заслужни службе своје, јер нису од наше цркве признати за свеце. То је дрско изметање истине. ћирил и Метод спомињу °се као свеци чак у најстаријим славенским споменицима, тако на пр. у „остромировом јевавђељу" ЕO Ј е је нвђено у Русији а преписано од ђаконаГрморија у Новгороду 1056—57. год. после Христа. У старим црквеним књигама налазимо на службе, тропаре и кондаке св. ћирилу и Методу, па зар да нису свеци? Дабогме Његова Небираност вије их посветила, а не може се наћи ни дан, кад су посвећени. А иод куд се то ваћи, кад најстарија славенска црквева књига, већ говори о њима као о свецима. А кажите нвм напослетку: који је синод пссветио св. Саву? Па опет је св. Сава светаД код нас, и ми њега не двмо богме ни за десет других светаца. Али разумемо од куд је тоГерман неће; власт му је у рукамапа мвсли: може и збацивати свеце во вољи. И кад он не признаје ћирила и Метод» ва свеце, зар ми њега да признамо за патријарха? Ал доста о томе: Наше ће општине унити 6. априла своју дужност, па кад Ц едo православно Славенство од Русије до Цр вв Горе признаје ћирила и Метода за свеце, баш их признајемо и ми. 6. април је близу, па нам је жао што не можемо чекати да их Гермав Анђелић наново посвети. Ј. Т.

Политички преглед

Анексија Босне и Херцеговине. Будапештанска кореспонденција доноси вест, да наш посланик Калице преговара са турском владом око тога, да Аустро-Угарска коначно присједини себи Босну и Херцеговину. „Б. t.“ вели, да су такви преговори вођени и лане, но остадоше без успеха. Међутим се надају, да ће ове године Турска сигурно пристати. Хајде добро Турска, ал друге силе? Па онда зар Турска може као стоку да поклања нар о д е ком је њојзи воља ? Горњи дом. 28. тек. м. претресао је одбор угарског сабора реформу горњег дома у оном облику, у коме је та реформа измењена од самог горњег дома. После подуже расправе усвојила је већина одборска те измене, што значи, поклонила се мишљењу горњег дома. Неки владини посланици закукаше и овом приликом, што неће званично ући у горњи дом и један Чивутин. Но министар-председник Тиса умиривао их је, обећавши да ће се узети на Чивутима обзир при наименовању. Чивути ће дакле свакако ући у горњи дом, дал законом или наименовањем, то је напослетку разлика само у форми. Сукоб између Руса и Авгана У централној Азији дошло је 18. тек. м. између Руса и Авгана код реке К у шк до јачег и крвавог сукоба. Генерал Комаров, који заповеда руском војском на авганској граници, известио је своју владу, да су се Авгани понашали толико изазивајући, да их је он морао напасти. Авгана је било 4000 војника и 8 топова. По извештају Комарова погинуло је Авгана 500 људи, а од Руса је погинуо један офисир, три су офисира рањена, десет је војника мртво, а 29 их је рањено. Авгани су одступили и напустили варош Пенџде, изгубили су све своје топове, две заставе и читав логор. После свршене борбе, повукли су се Руси опет преко реке Кушк у своје позиције. Лондонски „Тајмс* доноси од свог дописника извештај, који је сасвим сличан са извештајем Комаровљевим. Енглески офисири гледали су ту борбу и повукли су се заједно с Авганима натраг. Гледстон је изјавио у доњој кући, да су се преговори између Русије и Енглеске у погледу Авганске границе последњих дана поправили, али је на жалост дошло између Руса и Авганаца до крвавог сукоба. Гледстон мисли, да тај сукоб нису Руси хотимично изазвали а искреност Русије доказује и то, што су се они повукли и опет на своја стара места. Мир измвђу Француске и Кине Из Паризајављају, да је кинески двор пристао на мир, који је између француских и кинеских заповедника утврђен 11 тек. м. [Тако ће се једаред већ свршити и тај рат, који Француској није служио ни мало на част.

Расцеп у бугарском министарству.

Кад је пре 6 недеља ушао у врило бугарског министарства г. Сукнаров, дотадањи председник скупштинсви, и постао мивистром увутрашњих послсва, ми смо се исврено обрадовали. Искрено су се обрадовали сви они, који су г. Сукнарова и његов рад познавали. У томе очекивању, није нас г. Сукваров обмавуо. Ов

је ивдао одма по ступању на владу познати распис на чиновништво, који смо раснис и ми у своје време прештампали у „Застави*. Одма смо приметили, да тим расписом почиње ново доба у Бугарској, доба правде и слободе. Но испало је друкчије. Ми тада још нисмо знали, да тај распис није био званичан, управо да данашњи министар-председник бугарски није га хтео пустити у званичне новине. Њему је ивгледало, да је тај распис „претеран“. Отуда пониче спор. Владини листови, а нарочито »Трновска Конституција* узеше на заповест министрапредседника нападати Сукнарова. То је побудило Сукнарова, да се у једној окружници упућеној на звања и своје пријатеље од тих нападаја брани. То је увећало расцеп, који се не може друкче свршити, но да Сукнаров иступи из круга данашње бугарске владе. Сукнаров, који ужива велико поверење у народу и међу посланицима, нвје дуго хтео да ступи у данашњи кабинет. Он је хтео још мало да чека, и да као председник скупштински учини, што се учинити може, али га напослетку ипак намолише да ступи у министарство. Није испало као што треба. Међутим смо ми тврдо увереви, да је најближа будућност Сукнаровљева. Ево доносимо у изводу Сукнаровљеву окружницу упућеву на његове пријатеље: „Драги пријатељи. Као што сте могли видети из последњих бројева „Трновске Конституције“, ја сам постао предмет систематсвих напада. Ја у овом случају остављам на страну све опозвционе листове, који подједнако поступају и говоре против мене, што у осталом никоме не може бити чудно. Па какви су узроци тим нападима? Вама је, драги пријатељи, врло добро познато, у ваквим околвостима и о каквим условима сам се примио да уђем у кабинет Каравеловљев као министар унутрашњих дела. Ви знате, да сам ја јавно свима пријатељима обзванио, да ће моја цељ бити одржање устава, замена неуставних закона уставнима и устројство спштина, Ја сам као руковод(ће начело у администрацији поставио: закон, способност, поштење и вредноћу. Ја дакле тражим од чиновника под мојом управом, да пре свега раде строго у границама постојећвх закона и да се нико не упутта ви у вакве агитације било sa било против владе и да само у том случају могу да рачунају на моје подржавање и награду. С тим условима примио сам управу министарства увутрашњвх дела, којом сам примио на себе одговорвост и према закону и према народу. По мом мишљењу тре бало би земљом управљати тако, да вас ни најумвији противвици не могу осудити, нити да нас укоре највеће патриоте. Као што рекох горе, ја сам ушао у кабинет с условом, да у својем рвду будем независан и да се нико не меша у моје мивистарство (јер ја одговарам за моја дела), да се трвовски устав поштује као светгња и закони мојега мивистарства да се доводе у сугласност са уставсм, чивоввгци да служе државу по saкону, у служби да се не трпе познати против-

ници трн. устава или који би радили против законитости и реда. Ко је дубље погледао у те моје услове, тај је одмах могао да види, да сам ја предвиђао да ће се наћи кога, који ће тражити да решава и да распоређује у мом министарству, а ја да сам одговоран пред нар. скупштином; тај је могао да види још да сам предвидео, да ће опстанак трн. устава бити у питању; тај је могао видети да ја тражим, да чиновници буду народне слуге, да се покоравају законима и да се награђују према способности, поштењу и вредноћи. При првом мом покушају да изнесем гледиште и начела, што ће ме руководити у управи поверенога мога министарства, дошао сам у сукоб с министром председником, који се успротивио мојему циркулару и није дозволио да се изнесе у званичним новинама. Жалостан је факт за нашу партију, што Каравелов неће да зна за моје постављене услове. Још је жалосније, што се тај сукоб није ограничио само на кабинет, већ је узео шире размере. Каравелов га је употребио као средство, даме напада преко органа наше партије и да докзже, да он упрагља свима министарствима, а дотични министри да само носе одговорност. То је учинило, да је постало још теже да се горепоменути заплети реше у корист трн. устава и слободе бугарскога народа. Ко је загледао дубље да види све што се ради, ко је посвећен у тајне партијске, тај неће у души осећати мира и уплашвће се од перспектвве, која показује, да нас капризно поступање Каравелова, њггова ветрпљивост и својевоља воде новим заплетима и новим неизгесностима а можда и чему горем. Деси ли се да се решава између Каравелова и наше партије, којој је трн. устав светиња, ја ћу изабрати последњи, у који верујем вао у символ вере, која стоји на свима личностима партије наше. Сматрао сам за своју дужност да свима биројима наше партије јавим то, као и свима мојим политичким пријатељима да знају, како да се понашају и како да суде о правом стању ствари и шта имају да очекују од њега. Ја сам био и остаћу на страни трновскога устава и устаћу против свију оних, који излажу опасности и устав и земљу. Ваше искрено и отворево мвшљење о свему горе поменутом, као што сам казао и у мом циркулару, биће од мене од велике важности; за то, молим вас, не закасните са што бржим одговором. Ваш и т. д. Ссфија, 13 марта 1885,

Н. Сукнаров

Д О П И С И.

Вршац после ускрса. (Беседа певачког друштва.) Другог дана ускрса, када се осветио Бранков студенац и око истог приредила народна светковина, била је у вече у дворани код „енглеске краљице“ беседа с игранком. Наши нотабилитети у својој срдитој немоћи говораху, да то неће бити беседа него „локозам“, какве су у старија времена занатлије и њихови момци прирећивали, у

: истини пак испала је ова беседа лепша и достојанственија но икада. Дворана је дупком пуна била како већ од неколико година била није, а љени су били сви сталежи, као што то и приличи за праве народне забаве. На беседу је дошао и сам вршачки градоначеоник, (Није никаква особита чест. Та зар се не досећате, да је то сад пред магистратске изборе. Ур.) пасад нашим нотабилитетима не преостаје друго шта, него да оду у аиархисте или у нихилисте, јер у место да су својим иступањем и својим денунцијацијама против певачког друштва ово ослабили и упропастили, као што им намера беше, а они су му још уздигли углед и оснажили га, што се необориво доказало приликом освећења Бранковог студепца и у вече на самој беседи. Тамо публике преко пет хиљада, а овде пак пространа дворана дупком пуна заиста с овим успехом може наше певачко друштво потпуно задовољно бити. Народ је с њиме, а што нотабилитети у својој срдитој немоћи говоре и раде, на то се не треба ни обзирати. Они су своје у Вршцу свршили, а ко губи, манимо му право, да се срди. Таква срдња не може ником ништа наудити. Беседа је испала сјајно. Певачви кор је сада много јачи, него што је пре био, а све je појесе извео на опште задовољство. Нарочиго се допао четверопев „Спаваш ли злато моје“, те су га певачи морали услед бурног изазивања поново отпевати. Остале појесе у кору извели су певачи како ваља и с тога су заслужили опште признање, које им је публика у потпуној мери и одала. Мало Српче Никола ђурић одекламовао је „Поток суза“ од М. Трбића, па j'e милина било гледати озбиљно лице овог ћачета а будућег српског грађанина. Мали Ника је извршио своју задаћу изврсно, а кад буде он дорастао до мушке снаге, ваљда онда српска деца неће више имати разлога, да декламују поток суза него ће ударити у весело клицање, јер ваљда ће онда многонапаћени народ српски сретанпостати, па ни деца им неће бирати тако жалосне теме. Сада „поток суза“ одговара нашем жалосном стању потпуно. Осим певања и декламовање, било је и говора на овој беседи. Говорио је Л. НанчиК о певачким друштвима и њиховом културном упливу на народ. Говорника је при почетку и при свршетку говора поздравила публика. Тиме се завршио први део беседе, а за тим се са колом уз гајдаша отпочело весело играње. Беше милина погледати наше дичне Српкиње и Србекако играју коло. Све се то братски ухватило у коло, па је човеку срце у грудима морало радосно заиграти, кад је видео такав леп призор, тако право српско весеље! Паузе пак између једне и друге игре испуњавали су певачи у гостинској соби са певањем народних и других песама, те j’e тако весеље потпуно било. Једном речи, беседа је текла врло весело и трајала је до беле зоре. Вел Кикинда, нрви дан Ускрса. (Прослава ћирила и Метода. Наши мрачњаци.) Кад се усљед иницијативе цењене „Заставе’ почела крећати многа српска места, да и против воље Његове Небираности прославе нрве народне Јучитеље словенске, па кад је и Панчево закључило |да приреди духовни концерат, онда се није чудити што се и Кикинда дигла, да прославом словенских апостола даде од себе гласа живота.