Застава

Наше певачко друштво „Гусле“ поред свег немара што је овладао међу већином чланова друштвених, чему је доста крив и председник вајни „првак“ др. Ж. Богдан, закључило је у својој последњој седници да на дан смрти св. Методија приреди концерат с игранком. У колико је у опште похвале вредан закључак тај, у толико има и право онај највреднији члан друштва што је устао против тога, да наше друштво и са старијим, маае више познатим песмама изађе на среду. У том погледу требало је наше друштво имати пред очима панчевачко, које нриређује духовни концерат, у ком ће се певати већином песме, које се односе на слављенике. Наши силници, који су тако гадним и тиранским средствима изиграли народ при последњим изборима представника, бацили се сад у подле денунцијације. Трифунац-Бача у изјави својој која је изашла у „Пештанском Лојду“ назва народ и противнике наших силника, људима, који су „комунистичким и омладинским духом“ задахнути. Овим се иде на то, да судије, којима је предат протест против безакоња наших силника силнике закрили. У изјави својој назива он себе и данашња представништво мамелучко п патријотским“ и т. д. Наши нотабилитети могу се и овим уверити да поред свог „колено приклонија" ни мало не ће лепше изгледати мамелуцима, ако стану самостално радити. М—лов.

Вести из места и са стране.

Прослава хиљадугодишњег помена *ћирила и Метода. Јављају нам из Руме, Сланкамена, Ирига и Госпођинаца, да ће се тамо на дан 6. априла прославити свечаном службом хиљадугодишњи помен првих славенских учитеља Ћирила и Метода. Тога fee се дана по свима тим местима говорити слово или после службе у школи предавање. Из Чуруга нам јављају, да тога дана приређује тамошње срп. цркв. певачко друштво у помен хиљадугодишњице свечану беседу. Српске читаонице у Задру и Котору спремају за тај дан забаву. * * * У Грацу te српска омладина 6. (18.) априла прославити успомену слав. апостола и светитеља Ћирила и Метода. Православну службу у тамошњој јеванђеличкој цркви служиће пречасни г. Никола Беговић прота г< рњокарловачки, а у вече ће бити банкет. * * * Збор Шајкаша жабаљског окр. среза, у погледу граничарских задруга, одржао се како нам јавља дописник Срдан у Жабљу на вел. петак. Дошли су изасланици општина Чуруга, Госпођинаца, Жабља и ђурђева. Збор није донео никакве резолуције, него је на предлог председника солге Рајића, закључио, да се набави веран текст владиног пројекта у овој ствари, даље представке оних жупанија, које своје закључке поднеше вис. влади. Ово се већ други пут купи збор, и по други пут га солгабиров осујећава. Дабогме на свој начин. Мора бити да се горе у Пешти не би допала резолуција Шајкаша.... Српско позориште под управом г. Лазе Поповића, бави се од Ускрса у Каменици. Каошто нам отуд јављају, дружина је показала лепа успеха. У недељу 31. тек. мсцапредстављаће се „Циганин“ од Сиглигетија, а у понедељак „Сеоска лола“, када ће бити уједно и опроштајна представа. Упозорујемо новосадску публику на ову околност. Галантерија калуђера Радића Пишу нам из вршачке дијецезе, да калуђер Радић тражи по 20 фор. од сваке општине, где је одржао „каноничку визитацију“, но општине одговориће му, ко га је послао, нека га и плати. Ако је Радићу, није народу до беснила, па нека подмири из свог џепа или владичиног путне трошкове, јер нико га није ни звао, нит га је ико требао. У осталом, мора се признати, да Радић није правио рђав рачун. Јер кад би му свака општина дала по 20 фор. то не само да би тиме подмирио своје лутне трошкове, него би му још и лепа свотица преостала за подмирење других његових неиспосничких потреба. Тај би рачун дакле леп био, али штета што је прављен без крчмара, без општина, те ће сиромах калуђер Радић морати бити задовољан, ако и ништа не добије. Нешто за Радића. Пишу нам из Земуна: „Од неколико дана бави се овде неки, по свом казивању веома занимљив човек. Србин је, долази из Москве, где је био на наукама. Чим је стигао амо, одмах је стао пропитивати за калуђера Радића, кога в ели, познаје као стари новац, и о коме врло чудно прича. Вели, додијало му је разметање овог калуђерског пустолова, па је рад једном за свагда да га ућутка. Средстава за то има и сувише. Но ипак ће најпре мирним путем покушати да га умири. Ради тога жели с њиме да се састане. Не буде ли отуда успеха, онда ће пустити да факта из год 1 880—1881. говоре, ал на меродавном месту. Овдашњи српски свет јако је изненафен појавом овог човека, који у сваком погледу даје и сувише јемства за својеречи те нестрпељиво очекује даљиразвој ове занимљиве, ал као што се већ у напред даје слутити, одвећ грешне ствари. Што будемо даље дознали, јавићемо вам.“

Атентати. Из Брисла, престолнице Белгије јав•љају, да је 16. тек. м. неки човек ,напао на кола, у којима се возио наш престолонасљедник Рудолф. Кажу, да је тај човек луд. Викаоје: Христе боже, Маријо и полупао је прозоре на колима. Њега су одмах ухватили и оковали. Из Шпаније опет јављају, да су ушли у траг атентату, кога су њих петорица хтели да изврше против краљеве породице. Да ли је то истина, или се полицији Мадридекој прохтело да се прослави, видиће се. Убијство, о ком смо у прошлом броју говорили, а које су Чангови из Хертелендфалве код Нанчева извршили над Васом Једуљом, хоће пештанско-чивутске новине силом не да забашуре, али да оправдају. „Пешт. Лојд“ се срди, што се о томе говори тако много, па вели да би најбоље било, да се још неко време ћути, јер ко зна, може бити, према оном што се пре некако сумња такође на Чангове није обистинила, да ли су ови и сада криви. Па не само то, него исти лист хоће већ сада да знаде, да ствар није тако јасна, као што се о њој говори, већ да има ту заплетених ствари, по којима Чангови нису баш најкривљији. Боже мој, шта би све тај и други пештанско-јеврејски листови говорили и писали, да се нешто обратно десило ?!

На „изјаву“ г. Јакова Игњатовића.

Мој подлистак о српским Циганима, што је изишао у 31. броју „Заставе", дао је повода г. Јакову Игњатовићу, да у 24 броју „Нашега Доба“ од своје стране неколико речи рекне, па сматрам за своју дужност, да на те речи укратко ал и разговетно одговорим. Ја сам у споменутом подлистку рекао, да је Цигане описао и Ј. Игњатовић, али врло једнострано. Да та моја тврдња стоји, то се најбоље може видити баш из саме „изјаве“ г. Игњатовића, јер он и ту вели, да их је описао како они децу краду, како их богаљевима праве и воде по вашарима, како живе романтично, бедујински по чергама, путују из једног места у друго и т. д. То је све тако, али има Цигана и то много, који су се измешали са Србима, Мађарима и Румунима, па према том постали или Срби или Мађари, или Румуни ти Цигани живе као и остали ратари, имају своју кућу и земљу, обраЦују своје или туђе винограде, једном речи, живе истим животом као и други ратари и све више губе цигански тип и циганску нарав, и баш за то сам ја у мом подлистку и рекао, да је г. Игњатовић једнострасо описао Цигане. Он је описао само чергаре, а не Цигане, који су се цивилизовали, припитомили, оставили номадски живот и претопили се преха локалним приликама или у Србе, или у Мађвре, или у Румуне. С тога сам ја рекао, да ie Ј. Игњатовић једнострано цртао, т. ј. описао је само чергаре, а није се обазро и на друге санароднике њихове. Г. Ј. Игњатовић вели у својој „изјави", да није крви циганске, па нисам ни ја. Не знам, да ли су и моји претци били „ктитори и приложници“, али из причања знам, да је мој дед и вао варошки сенатор појао ех privata diligentia за певницом, но ја то нерачунам у своју заслугу, као што изгледа, да г. Јаша Игњатоввћ <оби преписује у заслугу што су Игњатовићеви били „ктитри и проложници и закладе установили“. Г. Игњатовић наводи даље, шта је он све до сада написао и том приликом вели, да ја тешво за све његове радове знам. Ја му на то одговарам, да сам не само сва његова књижевна дела прочитао, него знам боље и од самог њега, где је које дело изашло. Тако н. пр. г. Игњатовић вели, да је његов роман „Трпен спасен“ изишао у „Отацбини“, а то ве стоји, него је почео изилазити у Бечкој „Србадији". И не само то, несамодасам његова дела читао, него сам био и тако слободан, па сам чак и критиковао у „Српству“ његовроман „Стари и нови мајстори“. Али од старијих књижевника не може се захтевати, да праше рад младоста је ако кажем, да нисам ни ја новајлија на књижевном пољу, а вад бих ја хтео наређати њему, као што је он мени, шта сам све до сад написао, изишао би леп низ ориђиналних и преведених приповедака, критика и политичких и књижевних расправа, које засебно изданих, које расејаних по разним часописима. Но то мени ни на врај памети не пада, а пије баш нужно било, да и г. И гњатовић износи списак својих досадањих радова, јер су исти читавом Српству познати. Али друго је нешто, рад чега се г. Игњатовић окомио на мене, а то друго нешто, то је, што сам ја у мом подлистку рекао, да је г. Игњатовић честит (ваљан) романсије, али нечестит (недобар) Србин. Ја бих први био, који би ту опору реч радо и весело опозвао, кад бих само то могао, али на жалост, ја то не могу учинити, јер се противи мом уверењу и фактима, која ни сам г. Игњатовић не може оборити. А ево ме и да докажем. Ја се нећу позивати на чланке, које је г. Игњатовић у шесдесетим годинама у „Дневнику" публицирао (видите, ми млафи и то знамо) и који се у склад ње могу довести са данашњим политичким правцем човека, који у најновијој својој изјави вели: „ја сам ваше те политике обарао, јер сам их држао по народ српски опасне"; ја ћу се позвати само на најновији политички рад г. Игњатовића, а можда је судбина тако хтела, да и ту његова и моја личност дођу у додир. Кад је Герман Апђелић наименован био за патријарха и кад је угарска влгда по други пут од-

бацила устав, што јој је друга вршачка омладинска скупштина поднела на потврду онда су у „Застави“ изашла под псеудонимом „Владимир" два моја чланка: „Нови патријарх глас из омладине“ и „Угарска влада и српска омладина". За оба ова чланка држао је г. Игњатовић, да их је наш Милетић написао и на оба је у свом „Недељном Листу“ одговорио, па је том приликом српско-народну слободоумну странку и омладину свог рођеног народа денунцирао, као да је једна и друга нелојална, као да иду мађарској држави о глави, у кратко, чинио је оно, што би само могао чинити плаћени журналиста и продана душа. И ето, зашто сам ја у мом подлистку „Српски Цигани" назвао г. Игњатовића нечеститим Србином. Не стоји пак то, да чим је неко честит ваљан романсије, да мора уједно бити честит ваљан човек и Србин. Може неко време женијалан бити, па да је опет слабог или никаквог карактера. Ја Јакова Игњатовића као српског књижевника ценим и поштујем, али човека, који оцрњује омладину свог рођеног народа, не могу назвати честитим Србином, па ма колико му признавао честитост као романсијеру и у опште као књижевни у. Толико сам имао одговорити на „изјаву“ г. Игњатовића, а што ме том приликом уредник „Нашега Доба“ напада и што ме у својој срдњи назива „дететом са улице“, које се „у грешном несташлуку баца блатом на оседелог' књижевника“ то ме баш нимало не дира. То ме једино подсећа на оног свињара, који се расрдио на своје село и није хтео три дана одлазити у село, па кад се срео са својим познаником на излизу, а он га запита: „Шта вели село, што се ја срдим?“ „А зар се ти срдиш ?“ одговори му познаник. 0 том у селу нико ништа ни не зна, а баш и да знају, не би се на то нико обзирао“. У својој примедби има уредник „Нашега Доба“ једино у том право, што је одиста дошло такво време, да млађи не поштују старије, који су вером преврнули, али то није никакво безакоње, већ је са свим у свом реду. Вршац 18. марта 1885.

Лаза Нанчић.

Народна привреда.

(Земљорадња. Индустрија и занатлијство. Финансија. Саобраћајна средства.) Да измериш без кантара колко је тешко свинче. Пољоделски учитељ Вагнер нашао је начин, uo коме се тежина свиња може наћи и без кантара. При куповању и продавању дебели свиња, увек мора да су касапи у добити. Честим клањем и морењем свиња, тако извеџбају око, да ће се врло т< шко преварити и које свинче прецевити. Друкчије стоји са продавцима, који реткодолазе у прилику, да утучено свинче на кантару мере; а у мало њих је удесна кантара, за мерење жива свинчета. Продавци се могу овако сигурно помоћи. Нека измере јаквм ванапсм дужину кичме (управо од темена па до корена од репа) па нека забележе ту дужкну у цоловима. За тем нека измере обим свинчета бгш иза предњих ногу, али века пазе, да канап иде са сввм усиравно, па за тим нека те бројеве вомнсже. Брсј, који тако добвје, нева подели са 11, ако је свинче зрело, сасвим угојено, са 12 ако је у пола угојено, а са 13 ако је само подмешево. Број, који дсбије из делена, казаће му колико је фуната меса у свинчету. Следећи пример нека ствар још бсље разјасни: ДЈЖива мичме нека је 59 цоли, а обвм иза предњих ногу 40 цоли. Помножењем ти бројева добијемо 59X40=2360. Ако је свинче зрело, т. ј. сасвим угојено, те се бројка има подолити са 11, то ћемо добити 2480 : 11=223, те свинче то вма 223 фунте меса, које купац треба да плати. Одбијање расквоцани кокошака од лежења. За то има више вачина, који мање више хасне. Неви везују тавој кокошци омут на леђа, да се труди, да то необично бреме стресе и у томе на квоцање и лежење заборави. Други замачу таке кокошке у ладну воду, још други их затварају у мрачне подруме под сита за три пуна дана, где морају још да посте и т. д. Сви ти начини граниче о право ЕЕњење, а може да’ буде и без тога и то још сигурнвје. Расквоцане кокошке треба оставити два три дана да мирно леже, да се излеже и одморе. После тога треба таке кокошке на какво видно и ваздушво место затворити, где је патос или калдрма, да немају где гњезда исчепркати, и где је седала, да се могу на њих пењати. Таким кокошкама треба још додати у друштво једног доброг, младог и ватреног петла, уз то их треба добро хранити, па ће за који дан на квоцање заборавити. Кад престану квоцати, ваља их пустити на слободу, па ће свака за 8 дана пронети. „Сад.“

Трговина.

= Нови Сад, 30. марта. Руси поразили Афгане штићенике Инглеске. Узрујаше се берзе на све стране; на бечкој и пештанској изгубише многи папири B—.lo ф. од дојакошње вредности. Овладао страх по целом данашњем Израјиљу. Настало време за озбиљну трговину, спекулација са папири несигурна. Напротив житарска радња отпочиње све чвршћим правцем, цене се сваком зрну знатно повисиле. Шеница и зоб све по сигурнији изглед имају и надаље напредак са ценом. На нашој се пијаци од два дана овамо, шеница са 30—40 н., зоб са 40—50 н. ценом повисила. Кукуруз се држи уз изглед на своју

повишицу. Шеница и зоб журно се купује, на каквоћу не гледа се строго. Данас је храни цена ова: Шеница, добра роба 7 ф. 80—90 н.; средња 7 ф. 50—60 н.; лакша 7‘—7’2o н. Наполица се радо куцује по 6’—6’2o н. Зоб, 6'50 —60 н. Кукуруз 5’60—70 н. од 100 кгр. Јечма од дужег времена нема на пијаци. Брашно. Продаја знатна; многе поруке стижу из Босне и Троједнице. Цене су „белом“ са 20.; „црном“ са 30 н. ових дана повмшене. Данас бележи: 0. 1. 2. 3. 4. 5. 6. ф. ~ rF 16’40. 15'80. 15’20. 14’80. 14’ 13 40. 7. 8. BУ 3 . 8 s / 4 . 9 ф. 12’40. 11’40. 10'40. B’4o. 7’40. са мекињама I. 9 ф.; 11. 8 ф. Грис ситан и крупан 17 ф. 40 н.; ординар 15 ф. 80 н. Мекиње ситне 4 ф. 20 н.; крупне 4 ф. од 100 клгр. Осим мекиња све са џаком, постављено у кућу, на железн. и на паробродску станицу. Производи наших бостанџија пасуљ, кромпир, лук и т. д. при крају недеље имадоше живљу продају. Ту је вољних купаца, цене напредују. Плаћа се пасуљ бели крупан 7’50—80 н.; пасуљица 8’50—60; жута 7’50—80 н. Лук црни 6 —7 н. Арпаџик (ова је роба на измаку) 32—40 ф. од 100 кгр. Кромпир 20 —22 ф. од 1000 килограма. Маст и сланина средњи промет, цене без промене. Вино се одпочиње више да тражи. Цена белом лањском 13—16 н.; шилер 15—22 н.; црно 28 —32 н. Старо бело 20—24 н.; шилер 18—26 н.; црно 32 —40 н. Ракија комовица чиста роба 18 —24 н.; шљивовица лањска 25 —32 н.; стара шљивовица 40 —50 н. од 1 литре. *

ИЗВЕШТАЈ КOМИСИЈOНСКЕ РАДЊЕ

Стевана Костовића у Будим-Пешти од 28. марта (9. априла) 1885. Храна. Усљед политичног једнако затегнутог положаја у иноземству, чврстог је расположења наш житарски рад. У Лондону поправило се жито ове недеље са 1 шилингом, а и Америка доноси виша бележења, те разуме се, да је то било од уплива по нашу пијацу и поправило цене. Да ли ће се пак моћи и одржати садање цене то зависи од политичних догађаја и сд извештаја о стању усева у домовини и иноземству. Ове недеље било је у свима крајевима кише, која је добро чинила,'усевима Кукуруз се слабо донаша због чега се и цене чврсто одржале, а мај, јуни термин такође се поправио са неколико новчића. Раж је мало ослабила у цени. Зоб је непромењено чврста и даје се добро продати свака каквоћа робе. Продунти. Шљиве се пазаре по непромењеним ценама и продало се робе од 1883. год. по ф. 4’50 и ф. 4*75 по 56 клгр. даље узанс за октобар-новембар српски по ф. 9 f / e — lo. босански по ф. 10’25 и босанске робе од 100 комада за октобар, новембар по ф. 1Г25. Пекмез први славонски пазариван је по ф. 17’25—17’50 а лошија роба даје се тешко продати. Мед је непромењено лабав у цени. Маст бележи ф. 53’50—54. Сланина варошка роба ф. 46—47, сеоска ф. 44—46. Вариву је прођа незнатна по слабо одржаним ценама. * У Сиску 4. априла. (Пословни извештај Шипуша и друга.) Шеница. Усљед повишених цена на меродавним пијацама натегнуле су исте и код нас, наши млинари који су за своју потребу помање партије повлачивали, прилагодили су се повишеним ценама, те су попречно полак провениенца 15 —25 новч. вишу цену плаћати морали, ми именујемо данас: фину стару банатску врсту 8 ф. 85 н. до 9 ф., нову банатску врсту 8 ф. 50 —75 н., панчевачку врсту 7 ф. 50—75 н., хрватску врсту 7 ф. 75 н. до 8 ф., босанску врсту 6 ф. 75 н. до 7 ф. 25 н. Кукуруз. Провози из Панчева и Баната још су увек малени, па почим и у овој струци цене на меродавним нијвцама иатежу, учврстиле су се исте и код нас, данас именује се нов здрав банатски кукуруз 5 ф. 90 н. до 6 ф., хрватски и боi сански 5 ф. 80 —90 н. Зоб потегнула је такођер, попут осталих врсти хране, у цени, па почем се исти код нас добро потражује, а провози напрам томе малени, повисиле су се цене код нас у кратко време знатно, данас получује лепа здрава босанска зоб 6 ф. 45—50 н., те имаде изгледа, да ће се ове цене учврстити а можда и повисити. Вода за путовање најбоља, помало опада. * Течај златног и сребрног новца на пешт. берзи. (од 29. тек. месеца.) Дукати 5’85 Наполеондори (20 франака) 9’90 Немачке марке 0’62

С и т н и ц е.

Земља женсниња. Познати путник Хиго Ценер назива тим именом републику Парагвај, и то не баш без права ; по свршетку међусобне војне, кад је диктатор Лопес изазнао становништво у дивљу пустињу из које је после постала република Парагвај, тада је од двеста хиљада изнурених и у крпе одевених изгнаника било здравих мушкиња само десет хиљада. Женски елеменат јако је освојио. Хиго Ценер прича, да је он, прелазећи преко реке Панаме у Парагвај, приметио да је већина путника било женскиње, према којему се послуга на лађи понашала са великим уважењем и стављала им на расположење слободне кајите; То су биле Парагвајанке, које су ишле својим трговачким пословима, јер је у Парагвају сва трговина у женским рукама. У осталом у њиховим је рукама не само трговина, већ и сви занати и производња. Путник вели, да су Парагванке врло лепе и грациозне али да су врло просте у говоруј; оне ни мало се не стешњавајући говоре и тако рећи од којих би се европске женскиње ужаснуле и поцрвениле до ушију. По улицама парагвајских вароши непрестано среташ женскиње само у кошуљи и краткој рекли, ал увек босе. И поред тога оне увек имају у рукама лепезу. носе прстење, минђуше и златан чешаљ у коси, Парагвајско мушкиње не занима се скоро ничим и проводи живот бесполичећи.