Застава, 05. 02. 1886., стр. 1

ЗАСТАВА

СЛОВЕНСТВО И ГЕРМАНСТВО.

Немаца има много на броју, а откад се Немачка ујединила, од то доба представља Германство велику моћ. Уз то је наука, књижевност и немачка индустрија јака, те то државној моћи придодаје још и велику моралну моћ. Но поред свег тога Немци ипак губе свугде земљишта и претапају се у друге народности. Елсас и Лотаринг је већ поФранцужен, у Тиролској отима талијански живаљ све више маха, у Русији пак прелазе Немци у Русе, а у Угарској у Мађаре. Немац, кад нема силу и власт у рукама, има ту способност, да се уме прилагодити свим приликама и претопити у сваку народност. На то не треба нмко да га тера, нико да га присиљује, јер he он то сам својевољно учинити. Но исти скромни и прилагодљиви Немац са свим је друкчији, кад има силу и власт у својим рукама. За то нам као сведок и необориви доказ може послужити сам Бизмарк и његова најновија политика врема Пољацима. У великој и „уједињеној * Германији живи чист овејан Немац, осим двеста хиљада лужичких Срба, нешто Чеха и преко два милијуна Пољака. Ове хоће Нељци да понемче. Та тежња за понемчавањем Пољака није поникла тек данас, већ постоји још од оног доба, кад су Пољску поделили међу собом Русија, Пруска и Аустрија. Али све те тежње пруске владе разбиле се о жилавост и националну свест пољског народа Немцима може то криво бити, особито кад узму у обзир, да њихови санародници у другим крајевима прелазе у Французе, Талијане, Русе и Мађаре, а међу тим у Немце неће нико, па ни под јармљени Пољаци, али на том би требало и остати, т. ј. нека им је то криво и нека жале, што Немац сам не поштује и не љуби своју народност, него је првом приликом оставља и изневерује, па нека према том пораде, да у нихове санароднике улију што више народне жилавости и љубави према свом племену, а за освајање других народности смели би употребљавати само културна и морална средства. Него то је оно, што „културном" Герману не го, и, кад има силу и власт у рукама, те се с тога бацио у великој Немачкој свом бруталношћу својом, да збри ше псљски живаљ у источним пруским покрајинама. О тој намери пруске владе сам је Бизмарк у пруском сабору отворено говорио,

као онај, који је слабијем клекао на груди, па му вели: „ил живот, или мој роб до века.* Бизмарк чак тако далеко иде, да је рекао, да одличним Пољацима треба одузети њихова добра и протерати их из земље, као што су протерали Пољаке родом из Русије и Галиције. То није ништа друго, него као оно, кад су београдске дахије решиле, да поубијају еве отреситије и одличније Србе. Но на те је речи Бизмарку одговорио пољски посланик Скобељевски поносно и јуначки: „Ми никад нећемо допустити, да нас протерате из земље, где су гробови наших предака!'* А Бизмарк чак и то рече, да би Пољакињама требало забранити, да се удају, јер оне највећма шире пољску националну идеју. Борба се та у пруском сабору свршила тиме, што је већина изрекла, да се слаже са Бизмарковом насилном политиком према Пољацима и сад усљед тога предстоје нове бруталности и насиља пруске владе и пруске полиције. Али то још није тако важно, као што је важан чин, да су посланици „немачког клуба“ у аустријском државном већу решили, да честитају Бизмарку на његовом говору у пруском сабору и да изрекну, да одобравају и да се слажу са његовом насилном политиком. Не чини ништа, што се чес'lитка та задржала и није се отправила, не чини вишта, што се умеренији немачки посланици „ужасавају“ од те честитке, а овамо је у срцу и души одобравају главно је то, да немачки посланици у аустријском државном већу одобравају насилну Бизмаркову политику и дивљачки по ступак пруске владе према Пољацима. То другим речима значи, да је Германство устало против Словенства, то значи, да аустријски Немци хоће да се здруже са Немцима у Немачкој, те да погазе и униште Словенство на европском северозападу, дакле Пољаке, Чехе и лужичке Србе, а на југоистоку за тим Словенце, Србе и Хрвате. То је прави смисао ове честитке „немачког клуба“. То је последњи и прави смер шовенистичких Немаца у Аустрији и бруталне државне силе у Пруској. Но то може још тим плодом уродити, да се у невољи браћа зближе, те he нестати оно познато словенско растројство. Зближиће се Пољак и Чех; у општој опасности здружиће се брат с братом, склопиће искрено и вечно пријатељство. Словенство ће се онда мушки одупрети нападу, а кад једном осигура свој нацио-

нални опстанак, онда ће с другим културним народима, па разуме се ч са Немцима радити на том, да се човечанство уздиже све на виши ступањ културе, и политичке слободе и материјалног благостања. Словенство је данас будно и нико и ништа га више не може прегазити и задржати у националном развитку и културном напретку. Д Ф-

КИКИНДСКИ ПРОГРАМ И НАРОДНОСНО ПИТАЊЕ НА УГАРСКОМ САБОРУ.

11. Ми нећемо да тврдимо, да госп. Миша Сабовљевић, никако не љуби свој народ. Само свако мора признити, да врло чудновато стоји са досљедношћу и здравим политичким с}ђењем г. Сабовљевића. Још кад је био чисто владин човек, па приликом једне буџетске дебате говорио о неправдама и незаконитостима, што државна власт према Србима чини, а овамо при завршетку свог говора ипак рече, да одобрава влади буџет, дакле средства, да и даље чини неправде и незаконитости према Србима још онда је изгледао политички положај г. Сабовљевића врло неприродан. Поред тога тада је влада поднела сабору закон, којим се увађа мађарски језик у народне школе. Сви Срби посланици из владине странке, па овима и г. Са бовљевић, устали су против тог закона, али овај се ипак усвојио. Сваки досљедан политичар, који је донде припадао владиној странци а био начелно противан донашању таквог закона, сваки такав политичар иступио би из те странке, јер се ко си са његовим убеђењем и његовом љубављу према свом народу, да и даље остане у тој странци. Осим г. Сабовљевића, остали Срби посланици из владине странке нису хтели да знају за то прво начело политичког морала. Али ни г. Сабовљевић није дуго остао досљедан. Било својом вољом, или пак што су тада такве прилике биле, тек он је Фактично био иступио из владине странке, а кад је дошло до нових саборских избора, био је у Кикинди кандидат српско-народне слободоумне странке. При избору у Кикинди је пао, али свој јаван рад за тим је наставин као посланик

на српско-народном сабору и то као члан српско-народне слободоумне странке. За тим је све до будимпештанске и кикиндске конФеренције ћутао и радио своје приватне послове, а за тим уједаред ступи на јавнсст као председник кикиндског збора и као посланички кандидат новосковане нотабилитетске странке, те поче заједнички радити с оним истим дром Н. Максимовићем, за кога он сам рече, да њега Сабовљевића не би ни мало зачудило, кад би у званичним новинама читао, да је Тиса Максимовића наименовао за великог жупана. Г. Сабовљевић рекао је то на годину дана пре кикиндског збора, а сигурно је знао, да Тиса неће ком тек забадава израдити, да га наименују за великог жупана, па ипак је са Максимовићем заједно отпочео такозвану „помирљиву" акцију. И сад после таквог политичког рада, налази се г. Сабовљевић и опет у владиној странци, али од осталих чланова те странке разликује се ипак у толико, што је он уједно и присталица кикинског врограма, па као такав устао је приликом специјалне расправе о буџету мини Стра просвете и држао је у угарском сабору своју познату беседу. Његова се беседа може поделити на три главна дела. Из првог дела његове беседе може се извести да седосадања политика овостраног српског народа није кретала у кругу закона, да није била патриотична и да по томе није ишла на измирење и збратимљење са мађарским народом. У другом делу тврди говорник, да је већина овостраних Срба са том непатриотском политиком прекршила, те се створила услед тога нова странка са такозваним кикиндским програмом, која странка стоји потпуно на земљишту закона и хоће своје политичко делање да доведе у склад, не само са великом већином мађареких држављана, већ и са политичким држањем српеких посланика на хрватском сабору, па да се тако у своје време споразумно са Мађарима и у корист наше отаџбине реши и опасно источно питање. У трећем делу говорник сам признаје, да i‘e данашњи закон о народностима мртво слово на мртвој хартији и да су од стране државне власти законом ујемчена српска народна црквена автономија и кул турни интереси српског народа љуто повређени. те на основу кикиндског програма моли, да висока влада права иинтересе

ЛИСТАК. ДЕПУТИРЦИ.

Сабор се распустио, те се отпочела изборва борба. Кавдитати ничу као печурке, а кортепlи су у велико отпочели свој посао. На улици, у кафавама и гостионама, на забавама, ва пијаци и у дућавама, свугде се живо npeтреса важно питаве: кога да бирачи поставе за свог кавдидата, односно кога да изаберу за свог посланика? По селима муте солге и нотароши, а по варошима дозивају градоначеоници и друго званично особље поједине угледвије људе к ссби и гледају, да их за себе, односно завладиве кавдидате задобију. Ко пак има каквих обвеза према варогпи или је иваче зависан, или дугује што у штедионици ил ком другом новчаном заводу, тај је сиромах природан „владин човек.“ Средства се не бирају, већ је свако добро, које води цељи. Но не ради се само речима, већ и новцима и пићем. Пиво и вино вемилице се троши пред взбор и у току самог избора. У току од три годиве, то су једини дани, када и бирачи добијају што од владе и државе. За тим да богме да морају скупо платити потрошено пиће, али ва то приликом избора ретко ко и помишља, али ће за то доцније тим већма осетити. Разуме се, да је и у вароши * настала избсрва борба, те се свугде претреса питање о кандидату. Градовачеоник јс са својим људима пронашао, да би најбоље по варош било, кад би изабрали за свог посланика кога од господе министара. Та се мисао јако допала. Није шала: да варош * заступа министар! Пробитачност је тога очевидва. Варош ће онда добити ђимнасију, дсбвће суд, војску и бог те пита шта све још. А то ће очевидно по варош велика корист бити. Јер овда ће одах живље почети радити дућани, касапвице, гостионе, ципелари и т. д. а ставови ће у приватвим кућама поскупити, дакле хасниће и сопственици кућа. С тога су се многи бирачи одмах и одушевили за гридоначеоникову мисао и његовог кандидата. 0 начелу нема више ни разговора, већ свако полази са гледишта својих добрих ил рђавих рачуна. Ти рачуни сјединили су српску, немачку и мађарску „интелигенцију*, те сад ни о чем другом нису зборили, него да оде у Будимпешту велика депутација и да министру (углавили су већ и којем, али ја га овде именовати нећу, а и није нужно. Само могу то рећи, да је то одавно било. Има томе већ више од десетак годива, дакле кад је данашњи министар председник још опозиционарац био.) понуди кавдидатуру за варош *. У тој цели одржао се и збор, који је дабогме то закључио, што је господин градоначеоник са својим друштвом још унапред утаначио. Депутација мора бити импозантна, да би његовој екселенцији импоновала, а да би мивистар зацело држао, да је та депутација одиста израз целе вароши, за то če градоначеоник старао, да и којег српског ратара задобије, да у српском ратарском оделу оде горе у Пешту. Тада ће се министар потпуно уверити, да га цела варош хоће за посланика, те ће се онда милостиво одазвати народном гласу. Дуго се градеоначеоник мучио, док му нај-

зад није пошло за руком, да тројицу од газда ратара задобије за своју намеру, да пођу са осталим „депутирцима* у Пешту. Свакојако их је наговарао, док их није прекрхао. Рекао им је, да се око тога ради, да се код министра испослује слободна паша, даље да може свако слободно пећи ракију кад хоће, а да нема за то никоме ништа плаћати и у опште да се смање потрошци и пореза. Још им је уз то додао онако пријатељски, да ће им се и синови ослободити од солдачине. На ту су удицу наишла тројица од газда-ратара, те једног дана с остилом господом „депутирцима* седоше на железницу и одоше у Пешту. Пред вече су стигли у Пешту. Депутација је преноћила у једном од првих хотела, а сутра ће градоначеоник отићи пред подне код министра, да се распита, кад изволева примити изасланике вароши *. Сутра дан чим је свануло, ратари „депутирци“ беху већ на ногама, те сиђоше доле у кафану, да попију коју чашу ракије. „Баш ми је жао, што не понесох собом ону моју тикву, а сад би смо имали пре вруштука љуте ракије коју сам сам својом руком од киселице испекао*, рече газда-Пера „Бре ту би смо још путем смирили*, примети газда-Вића. „Хаха!“ смејао се трећи, газда-Јоца. У том уђоше и у кафану. Мало су се чудновато осећали, кад опазише ону великолепност у намештају. Волели би, да су ушли у какву просту крчму. Ту би се осећали већма да су код куће, али шта ће? Згледали се, па свако је у себи мислио: „овако мора бити! Та ми смо депутирци!“ те седоше за један мраморни сто. Келнер их запита, шта заповедају.

„Та дај сваком по полић ракије“, рече онако немарно газда-Пера, а келнер одмах за тим донесе на послужавнику три чашице шљивовице и три чаше воде. „Видите ли, браћо, како је поштен овај Шваба!“ рече својим друговима тихо газда-Вића. „Неће он сам да тура воду у ракију, па да вара свет, него као вели: ево ти божје пиће, па ако хоћеш да га пијеш чистог, пиј из чашице, а ако хоћеш да га мешаш са водурином, мешај га сам. Ја само чисто пиће продајем. “ „То је лепо“, дода газда-Пера. „Али ја нисам рекао, да нам донесе овакве напрстке. “ „Опрости му“, рече газда-Јоца. „Видиш и сам, да не разуме добро српски.“ Искапише ракију, стресоше се и сви је похвалише, а газда-Вића дозове опет келнера. Рече му, зар нема веће мере? Да богме да имамо, одговори му келнер. „Е па онда донеси нам, бирташу!" заповеди Пера Келнер донесе читаву литру, стави је на сто рече им, да ће при плаћању свако казати, колико је чашица имао ко. Келнер је знао, да су ови ратари „депутирци“, па се није бојао, да ће га оштетити. Ратари пак чашицу по чашицу, па богме смирише читаву литру и већ су у велико начели и другу, кад је градоначеоник из своје собе сишао доле укавану да вруштукује. Одушевљено су поздравили градоначеоника, а он се с њима пријатељски руковао, но даље нису хтели пити, већ дозову келнера да плате. Градоначеоник то није хтео допустити, већ рече, да ће он платити. Ратари се том нису противили, али кад на келнерово нитање рекоше,

„ЗАСТАВА" ивлави редовно: ередом, петком и недељом на целом табаку а уторником на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарску на целу годину 14 ф. н. на по године 7 ф. н. на четврт године 3 ф. 50 н. на 1 месец 1«. 20 н. За Србију (у сребру) на годину 35 дин. на пола године 17’/ 2 дин. на четврт године 9 динара.

БРOЈ 19 - у Новом Саду у среду 5. (17.) Фебруара 1886. ГОДИНА XXI.

ОГЛАСИ рачуиају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситвих слова, »а жиг се нлаћа по 30 новч. еваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАћЕНА ПИСМА не примају се РУКОПИСИ не враћају се иатраг. Поједини бројеви стају 10 новч.