Застава, 05. 02. 1886., стр. 2

српског народа милостиво узме у обзир.ј Најзад говорник са патосом доказује, да суСрби врло добри патриоти и да су у свако доба готови, да се за највиши престо и своју љубљену домовину жртвују, па моли владу и сабор, да тај израз патриотеког мишљења српског народа на повољно знање узму. У овом Iовору г. Сабовљевића износи се на видик не само читаво ништавило кикиндског програма, шего и клеветничка прчрода тог програма, што на поелетку никакво чудо није, кад се сетимо, ко му је при рођењу у Будимпешти бабица био и ко му је при крштењу кумовао. Ми овим не мислимо, да бедимо г. Сабовљевића. што је у сабору дао израза свом патриотском чуству, шта више, ми му то у заслугу уписујемо, али с којим правом смеде он тврдити, да присталице бечкеречког програма неке зближење са Мађарима и да се њихово политичко делаљене оснива на закону ? Та г. Сабовљевић сам је стајао у редовима српско-народне слободоумне странке, па мора знати, да су ти глаеови о непатриотичности и стајању те странке на незаконитом земљишту не основани и неистинити. Или мисли г. Сабовљевић по својој дубокој политичкој мудрости, да fce се тако пре постићи спо разум и збратимљење са мађарским народом, ако само један Србин устане и у мађареком сабору беди своје сународнике непатриотством и некаквим противзаконитим држањем ? Ако је то мислио, онда је његов говор био излипан, јер ту племениту задаћу врше два позната новосадска листа, а г. Сабовљевићу тешко да ће годити, да се с таким друштвом ст ви у један ред. Међутим још бисмо заборавили можда на све то, само кад би било изгледа, да је давашња влада вољна, да бар остварењем кикиндског програма задовољи у неколико српски народ, т. ј. да излечи повреде наше автономије и да постојећи закон о народностима не буде више мртво слово већ жива истина. А да ли за то има изгледа, то ето сад хоћемо да докажемо.

Стари Бечкеречанин.

да je свако од њих попио по тридесет чашица, градоначеониково лице на мах изгуби љубазан изглед. Имао је да плати деведесет чашица, а свака је коштала по десет новчића. „Ово је баш „депутирска“ цена, примети полугласно газда-Вића. Пре подне им је за тим прошло у разговору и тумарању по Пешти. Око подне дошао је градоначеоник од министра и јавио је свим „депутирцима" радосну вест, да ће их његова ексе евција сутра у десет сати примити. Данас му је немогуће, јер се сад баш држи важаи министарски савет, но толико му је ипак дао разумети, да ће се свакако примити кандидатуре, кад је то баш тако ватрена жеља укупвог становништва у вароши *. После тога се ручало и пило нешто, а наши ратари за тим одоше у своју собу да мало прилегну. Око шест сати после подне упутили су се у шетњу по Пешти. Тумарали су којекуда, а увек су пазили, да не изгубе пут, откуда су дошли, те да се могу сретно и вратити. Сва тројица су јако ожеднили. Није друкчије, него морају потражити какву биртију. Као „депутирци“ не могу ући у којекакву, већ то мора бити фина биртија, као што се и приличи за њихов чин. Шта ће рећи сутра министар, кад дочује, да су „депутирци* били у каквом ћумезу ? За то морају бирати место, куда ће отићи ва чашу вина, а био се почео већ мрак спуштати, па су се журили, да за времена пронађу згодно место. Брзо су нашли лепу гостионицу и уђоше унутра. Гостионичар, келнери и гости гледаху их зачуђено, али судећи по њиховим чизмама, ловом кожуху. плавстном прслуку и новим чак-

ширама од сукна држаху их за сеоске кнезове тамо из доњих српских крајева, те су уједно по томе и то држали, да њиховом господству неће сметати, ако и такви људи у гистиони буду. Међу тим наши „депутирци“ нису се освртали, шта ко мисли, и како их ко погледа, већ засеше за један сто и поручише паприкаша и вина. Вино им се после љутог паприкаша јако допаде, те ударише љуто пити Келнер није могао да се наноси литара, а око десет сати рећи ће Пера Вићи: „Дед’ ти, Вићо, удеси ону песму, што је ти онако лепо певаш Није право да се овако мртво веселимо. Нек се зна, кад су „депутирци • из * у Пешту дошли! “ „Тако је!“ потврђивао је Јоца. „Ти отпочни, Вићо, а ја ћу ти помагати.* Вића се испочетка као мало снебивао, али кад навалише и остала двојица ва њега вином и речима, а он се одапре, па из свега гласа отпоче: „Да сам газда да земље имадем”. Гостиона све јечи од Вићиног гласа, а у песму и Јоца упада са својим гласом, те настаде још већа ларма. Пера не пева, али мумла и точи вино у чаше и преко чаша на чаршав. Остали се гости сви забезекнуше, какви је то скандал у један мах настао, а гостионичар и сви келнери полетише „депутирском“ столу, да утишају певаче. Јест’, ал „депутирци“ ни да чују за мир! Пера вели, да им нико неможе забранити, да се за своје новце не веселе и псвају у крчми, па позива Вићу да даље пева и то сад тропар веговог свеца оца Николаја. Вића пева, Јоца

му помаже, а Пера се свађа са гостионичарем и келнерима, те се створио одиста прави скандал. Три „депутирца“ дигли су целу гостиону на главу. Реч по реч, а ларма све већа. Вића и Јоца престали су певати тропар, па се и они умешали у свађу, а гостионичару не преостаде друго, него да избаци ~депутирце“ на поље. Али то није лако било. „Депутирци“ беху до душе већ јако напити, али су још могли добро владати песницама и држати се на ногама. Гостионичар, „хаускнехт“, „бирбурш“ и читава војска келнера показали су се слаби, да истерају три ратарска „депутирца* напоље. Неки од војске повукли су се са бојишта као рањеници, а „депутирци“ завитлаше сад и столицама, па би триста чуда било од њихових нападача и свију гостију да у том на гостионичарев позив не рупи унутра чета полицајаца. Ови су стишали бој, па за тим, пошто је Пера платио вечеру и пиће, отпрате их у полицију. Ту су их задржали и затворили. Сутра дан чекао је градоначеоник нестрпељиво у хотелу на долазак ратарских „депутираца“, али ових ни од корова као да су у црну земљу пропали. Десет сати већ је ударило, па депутација није могла више чекати, него седоше на кола и одоше министру на аудијенцију и без српских ратара. Ови су пак преноћили у бувари и тек око једанаест сати пре подне позвао их је капетан себи. Ту му рекоше ко су и шта су и зашто су дошли у Пешту; такођер су му испричали узрок јучерањег скандала, т. ј. у колико су се могли на све појединости сетити, а капетан, с обзиром, што су министарски „депутирци® и што су јако напити били, казни свакога .због нарушавања јавног мира са пет форипата глобе.

„Депутирци" платише глобу, а капетан их отпусти. „Депутирци“ су дуго тумарали по Пешти, док су свој хотел нашли, а кад су тамо приспели, беше већ један сат после подне. У хотелу нису ни питали за остале чланове депутације, које је министар задржао, да код њега ручају, већ узеше своје ствари и одоше управо на жељезницу. „А каже ми моја Сока: Море, Перо, окани се ћорава посла! Не мешај се са господом. Ајак, ја је не хтедох послушати. Тако ми и треба!“ „Никад више у Пешту \ а одговорише друга два „депутирца" у један глас. За тим после неког доба отвори се благајна, па „депутирци“ извадише карте и одоше жељезницом кући. Кад се права депутација вратила из Пеште и кад се отпочело кортешовање за министра, наши „депутирци“ нису хтели више ни да чују за владиног кандидата. „Мени је још мој баба говорпо, казао је газда-Пера градоначеонику, „да ми Срби треба са Србином да држимо, па хоћу да га и послушам. Ми Срби ратари не знамо за вашег министра, али знамо за нашег српског посланика, те ћемо за њега и гласати.“ А кад је дошло до избора, министар је пао, iep је већину гласова добио српско-народни кандидат. Од тог доба је дотични градоначеоник више пута разним министрима водио депутације из своје вароши, али више никад није собом повао српске ратаре. Nl, М-

Заплети на истоку.

Од демонстрације с флотом противу Грчке као да неће бити ништа. Флота која је требала демонстрацију да изврши није се још сва ни састала. 22 јевропске оклопнице требали су да стоје у критгком заливу приправне, но тај број није постигнут. Фравцуска је одбила учешће, а руске лађе које су требале да оду на своје место определења, остале су у Смирни. * * ♦ Као што смо и пре јавили руско јавно мишљење одлучно осуђује бугарско-турску погодбу. То чине сада и бугарофилске „Н о в о с ти“ руски полузванични лист у чивутским рукама. ,Новости“ држе да се том погодбом Бугари намерво отуђују од Русије. Русија не може допустити да војска Бугарске, коју је она осло бодила буде потчињена султану. „Новој’е Времја“ енергично, али тактично и политич-

но, напада на исту погодбу, оно вели да се Бугари варају, да ће се тиме ослободити свачијег уплива са стране. „Русија не сме дозволити, да се са њеним жртвама подсмевају на тај начин, којекакви дошљаци са стране“ ... тако завршује исти лист. У последње време опажа се да је Русија изишла из своје пасивносту, то се види из њезиних корака да се мир међу Србијом и Бугарском што пре закључи. Руски посланик Нелидов предао је порти ноту, да при преговорима о миру не увлачи у дис кусију одредбе берлинског уговора. * * * Гроф Кевенхилер стигао је из Београда у Беч, где је дуже време конферисао са Калнокијем. То је исто чинио и Гарашанин у Београду са Светомирем Николајевићем, који је некад припадао радикалној странци. * * * „Хавасова Агенција“ дознаје да се прва тачка услова мира односи на дефинитивни мир. За другу тачку о одређењу граница тражио је Мијатовић да изасланици предаду предлоге, на ови су изјавили да чекају инструкције.

Политички преглед.

Угарски сабор у седници од петка 12. о. м. наставио је расправу прорачунског просветног одељка. Сонтаг говори о државној припомоћи која се издаје лутеранској цркви. Тиса вели да је та припомоћ довољва. Код припомоћи од 100,000 фор. за православну цркву чуди се Бабеш, како се та припомоћ на место свога определења шаље. Новац се предаје чиновницима, а ови после издају припомоћи слепим влади им присталицама. Трефор одговара да се припомоћи свију вероисповести шаљу по чиновнвцима. У седници од субате 1. (13.) о. мес. усвојен је у целости прорачун ски просветни одељак, после чега се расправљао предлог о постављању овогодишњих војничких новака (рекрута). По њему требала би се позвати четврта клаеа у 323 асевтна среза. Послапик Тали вели, да се четврта класа за то позива, што број ставоввЕштва опада. Ов се чуди одкуда то. Домобрански мивистар, Фејервари одговара, да је то с тога што су они година, када су овогодишњи новаци, рођени, владале епидемичке болести. Отуда то бројно опадање. После Сапаријевог одговора на једну интерпелацвју седница је закључена. Предлог немачког клуба у аустријском сабору. Башибозучке мере гвозденог канцелара Бизмарка против Пољака, наишли су на одобравање код аустријских Немаца. Они су у адресама и силним брзојавним поздравима дали одушке својим пангерманским осећајима. Но није остало само на томе. Позавидили су енерђији Бизмарковој, те хоће и они да изврше Бизмаркове мере и ако у мањем облику. Немачки клуб поднео је аустријском царевинском већу предлог, да се права и слобода ненемачких народности сузи. У предлогу се тражи да у целој Аустрији буде званични државни јазик само немачки. Овим је предлогом поново подстакнуто народносно питање и у аустријском сабору Без сваке је сумње да ће предлог немачког саборског клуба претрпити пораз, ал’ да ће се њиме пооштрити раздор и трвење ме-

ђу народностима то је извесно. Ако је то била једина цељ овога предлога, онда за даље посљедице стиже одговорпост само немачки клуб.

Српско народно позориште.

У четвртак, 30. јануара, приказало нам је наше нар. позориште, први пут у Новом Саду: „Градиња и син му Немања“. Историјска трагедија у 5 чинова, од Мите Поповића. Има позоришних дела, која се са драмским правилима тако рећи гушају, па опет заузимају угледно место на позорници. И Шекспир је писао таква дела а и Лазе Костића „Максим Црнојевић“ спада у ту врсту. Г. Мита Поповић нема можда ни један позоришни комад, који би задовољио педантна критичара, но поред свег тог, неко његово комађе одржаће се дуго на позорници, па ће изазивати и допадање. Но „Градиња и син му Немања“ је најлошији комад г. Поповића. У њему има неколико дивних сцена, али оне нису кадре да спасу целину. Двоје је, што нарочито замерамо овом комаду. Писац нам износи у Ирини неког женског Дон Карлоса. Т. ј. Дон Карло љуби маћију, овде љуба маћија сина Немању. Може да има тога у свету. Само је та мапа тако ретка и гадна, да је није требало износити. То је нешто у што не треба дирати, а песник је изнео то „нешто“ сувише реалистички. Па хајде још читати али гледати то је мучно. Међутим, да је песник извео, како српска краљица (Гркиња) шурује са грчким доглавницима, да јој је дао више политичку боју, комад би био од већег заплета, веће силе, радња би имала целине, и то би цео комад јако опоравило. Друга главна мана је, што се Немања губи пред девојком, Звезданом. Звездава највише ради, она показује Немањи пут она отвари очи Градињи. Међутим Немања је требао вз самог себе да вађе пута, он је требао да „отвори очи“ Градињи, па онда би се могла и глума с првом назвати „Градвња и син му Немања.“ Разуме се, да је писац крстио комад: „Звездана“, ни то ве би промевило ствар. Историјска личност као пио је Немања, он који је умео да начиви епоху у српској историји, он који је разбио уплив туђинштине на српском двору, он који је ујединио раскомадане делове српства, он је био цео човек. Њему је требало дати већу, самосталвију улогу. Звездана се мора изгубити пред њим. Комад има као што већ рекосмо лепих сцена. Но да је Ирина вацртава као политичка интриганка, и да је Немања самосталвији и вреднији, комад би сигурно продрво. Г. М. Поповић дао је био то своје дело „Матици“ на оцену, па га је повукао натраг, да га поправи. Ми не звамо како га је поправио, тек наше нар. позориште игра тај комад у старом облику, а над таквим „Градињом и Немањом“ прекрјао је и сам писац штап. Глумљење је испало у средњу руку. Још нисмо ради да говоримо о појединим глумцима, само напомињемо г. С. Лукин-Лазића, који је гостовао у улози Никифора. Улога та није велика, па није сувише ни типична, али је г. Лазић учинио од ње доста. Он је млад глумац, и може бити с успехом ког је постигао задовољан. —ша.

. У суботу 1. о. м. приређен је концерат 'г. Душана ЈанковиЂа уз суделовање некојпх Iчланова позоришне дружине. Незнамо коме у првом реду имамо да благодаримо, што се овај концерат у Новоме Саду одржао, али биће д & је сва заслуга управе, јер тога вечера смо се уверили, да би чланови нашег народног позоришта требали много више пажње да обраћају на певање, много више да негују глас, а при тоц бар нешто да уче и да се веџбају. Изгледа нам као да је прошло време док се то чинило, јер многи пођоше у натраг. Има глумаца и глу. мица, који су пре пет и више година двапут лепше певали него данас. Па куда то води? Јер н. пр онај терцет Што смо на оваке мисли дошли, то је због контраста између певања г. Душава Јанковића и осталих. Он је самоук певач, али при том врло вредан. Глас му је чист, јасан, миран а има висину, као у каквог старог, извештаченог певача Да је била дворана удеснија за певање, јамачно би све присутне очарао његов пријатан и сигуран глас. Па поред свега тога, он је умео да занесе публику, јер је иза сваког самопева био изазван и принуђен још једну ван програма да отпева. Ми смо место четири сола чули осам. И хвала му на том, јер нам је тиме удвостручио уживање. Поред две три оперске арије допале су се далеко боље српске композиције Јосифа Маринковића, паиме „Под пенџери-те а и „Растанак“. Још нека је хвала г. Петрику на његовој лепој гласовирској пратњи нашега самоука-вештака. Мир. * * * У суботу 1. фсбруара, после концерта, морали смо гледати веку немачку, безобразну и до крајности глупу, „шаљвву игру“: „Тражи Св васпитач.“ Што је много, много је. Не знаш чему ћеш већма да се чудиш: ил оном безобразлуку, ил оним вевероватним, пеприродним карактерима, или управи која још једпако допушта, да се тај комад представља. Поред свих осталих мана, морал је у том комаду овај: „Повери своје имање, част своје жене, невиност своје кћери, образовање свог сина, човеку, који је бекрија, карташ, распикућа, лакомислен и који се ваљао у глибу разврата па ћеш добро проћи.“ Дабогме да се публика смејала, дабогме да има људи који веле: „Шта ћеш више од шаљиве игре?!“ Е ал ако је тако, онда ми велимо ово: Нек стане неко при отвореној бини на главу, ил нек се преврће, публика ће се још већма у први мах, смејати. Кад се прибере дабогме да ће се једити на тај смеј, ал то се десило и при овој шаљивој игри. Јоштриоваке шаљиве игреипозориштегуби право дасезове:школа народна.“ Ово смо сасвим озбиљно рекли. —ша.

О првој српској трговачкој заједници у Сомбору.

Од како је п 3астава“ свестраније отпочела пратити наше трговачко биће, од то доба појављивали су се поједини чланци трговачкога духа; одноено ови су смерали, да изнесу на видик поједине на е мане и сваки је мање више показивао искрене жеље, да послужи својој субраћи на невољи, како би