Застава

ЗАСТАВА

ПОКУШАЈ УБИЈСТВА ПРОТИВ РУСКОГ ЦАРА.

Ово дана просули су Чивути по целој Европи глае, да су се неки руеки завереници спремали били да убију руског цара. Но заверенике су похватали, и тако је та етвар прошла на празно. Оваку су вест пронели, као што рекоемо, руски противници. Но у самом Петрограду не знају ништа о томе; ру ски глаеови веле, да то није истина. Данач! се много о томе говори те једни верују једнима, други другима. Што се нас тиче, ми ту вест не верујемо, јер позна јемо чивутеке новине. Али што су те новине проиели такав глас, то је врло значајно. То сведочи најбоље, да Русија води данас такву политику, која је до крајности противна еловенским непријатељима и да Русија зацело нешто крупно спрема. Да докажемо то поближе. Многи се секају, како су чивутске новине писале пре 7 8 година о садањем краљу Милану. Исмевали су га; називали га свакојаким, грдили га најгоре. То је било онда, кад је Србија била српска; онда, кад се Србија бринула о свом напретку а не о туђим. Но мало доцније, кад је краљ Милан променуо правац, те почео да ради овако као што ради данас, сад га Чивути целог света хвале и узносе, бришу оно, што су пре прљали, па да од краља Милана нема бољег, паметнијег ваљанијег владара. То јасно доказује, да је краљ Милан добар, али не за Србију но за друге. Кад погледамо како данас противници Русије пишу о Руеији и руском цару, одмех ћемо видити колико је сати. Јер што год се Русија већма креће за словенске ствари, тим је већма нападају. Није било тако давно кад еу новине немачке царевине, почеле разносити глзсове, како је руски цар убио у једу неког свог коморника, а пуцао на посланика Виљона и ранио га. Те су вести просипали донде по свету, док се није доказало, да то није тако. А из тог је било јаено свакоме, да је Немачка имала узрока да се буни про тив руске политике. Накратко после оне прве лажне вести, пронела је немачка штампа другу лаж. Тврдила је, да је руски цар пореметио памећу. То је било онда, кад се видило, да се Руеија већ решила на рат. А том ве шћу хтели су догазати бајаги то, да је руска политика претерана, непаметна итд. Но и та вест показала се врло брзо каој

лажна. Јер је руски цар прегледао војску, ј ишао у цркву и тим се приликама пока-> зивао читавом свету. Кад је и та друга вест поцепана, онда се досетише Енглези нечем трећему. Они сад измиелише, да је против руског цара пронађена завера, па онда додају, да су ту заверу покревуле панслависте за то, да руског цара нагоне, нека поведе рат. Ми можда не би ни сад писали о оваким лагаријама, као што ни пре нисмо писали. Али ова злоба, ова пакост Енглееке и Немачке против Русије доказује, да су одношаји између Русије и њених противника еве гори и гори. Те вести јасно доказују, да споразум између појединих великих еила није добар, и да се бадава не оштре бајонети по Европи. Русија данас ћути и то ћутање највећма стргши њене противнике. Јер да само ћути, то би било друго, али она ћути и оружа се. Но то ћутање не може дуго трајати, и Руеија мора екоро проговорити. А како ће проговорити то нам еведочи злоба и подметање против Русије, то нам еведочи понашање руских против ника. Нов.

Писмо из Русије.

Петроград, 27. фебуара. Покољ у Рушчуку, Силистрији и стрељање бугарских сФицира отворио је очи чак и пријатељима бугарске владе и сви су уверени, да та влада није више за живот и опстанак. Неда се ничим доказати да су стрељани и погинули бугарски офицври били руски пријатељи и да су по наговору Руеије радили, кад је сваком известно, да су они још до скора највећи приврженици данашње владе били. А што су они протвв бугареке владе устали, и борбу отпочели, то долази отуда, што су они као родољуби увидили, да овако, како је данас, не ваља, и да се све силом обарати мора. Ти људи нису починили ве. леиздају над домовином, него су покушали, да избаве отеџбину од пропасти. Ти људи заслужили су због тога понајмање да их стрељају, него они, који су их стрељали требали су на њиховом месту бити. Догађај у Рушчуку, изненадио је и збунио све бугарске приврженике. Поступање бугарског иамееништва неда се оправдати, па ма колико говориле чивутске новине, како је у свему Русија умешана. Зна | се извесно, да бугарски бегунци као рус-

’Ки пријатељи у томе не учествоваше и да Је све из војске произашло. Зна се и то, како још важнији и већи догађаји у Бугарској предстоје, и да ће, док се гора заодене листом, свуда по Бугарској међусобна борба наступити, а то мора ожалоетити сваког пријатеља Бугарске. Од јуче се говори, да ће Русија предложити да разне силе поседну Бугарску, и да ће она европске државе позвати, да ve у томе сложе. Ако се то оствари, онда тај корак данашњој бугарској влади неће по вољи бити, јер ће се пре свега захтевати, да се данашњи силници оборе, и да се привремена влада под комесарством образује, док се нови књаз изабере и у земљу доведе. Сад је питање које ће се државе сагласити да своју војску у Бугарску пошаљу, јер је то теретно по државе! Енглези, Французи, Талијанци па и Немци, неће се на то сагласити. Остала би Руеија, и Аустрија да то учине. Но сумња се да ће Аустрија за то вољу имати јер се на западу друге ствари спремају. и вел Iки догађаји нису далеко Ни Русија није још до сад за поседнуће Бугарске одважна била, и право се не зна: да ли ће и сад бити. Најпосле ако никога не буде то ће се Русија и Турека у тој ствари епоразумети, те да се тако спречи проливање бугарске крви у Бугарекој. У ствари је толико истина, да ће се у бугарском питању нешто врло озбиљно подузети, и да овако како је остати неће. 0 туреком поверенику у Софији Риза Беју чује се, да исто онако ради и поступа као и Гадбан-паша. Не поступа до душе онако опоро као Гадбан, али им исто оно саветује. Но труд Риза Беја неће никаквим плодом уродити, и он ће се безуспешно повратити, а кад и то буде, онда се мора “иреломити, или боље рећи мора се нешто учинити. У Русији су сад тек упознали какву су погрешку учинили, што су своје конзуле из Бугарске опозвали и одношаје прекинули. Да се руски конзул у Рушчуку десио, то би он ипак толико силе имао и начин пронашао, да се оФицири не стрељају. Немачки и Француски ксвзули у Бугарској заступају руске поданике, али то није тако топло заступање, јер Немце и Французе не боли, што се у Бугарској Словени тамане. Да су руски конзули у Бугарској оетали, то би ствари пријатније стојале. Ал тешимо се, да неће дуго тако етајати. П.

УБИЛА ГА ЧИВУТСКА РАКИЈА.

Слика оа села. Причају људи, да давно није било тако родне године, као кад је газда Мијат женио свог Раду. Милина ти је било изаћи онда ван села, па погледати како су њвве пуне вредних раднвка. Једни косе, други везују у снопље, садевају крстине, а трећи праве камаре. Кад се спусти вече, а са банатске стране укаже се месец, чујеш са ливада веселу песму. Неки се враћају кући на конак, а други се извалили под крстине на пољу, па попевају коју, од оних бачванскпх, кратких, ђаволастих. * У селу је давно угашена свећа. И из Чаканцевог бирцуза не види се више зрак чкиљаве лампе. По улицама не видиш никог, све је мврно око тебе, учини ти се да све спава. Но из Чивутовог дућанчића чућеш неки разго-1 вср. Врата се отварају. Излази човек у гаћа, 1 преко леђа пребацио дороц. То је газда-Мијат. На вратима остао Ициг. Немој да слажеш Ициге! Ја ти нећу остати дужан. Само још сада. Заплеће газдаМвјат, а ноге га издале, па мислиш сад ће у јендек. Немајте бриге газда-Мијате, ви знате, < што Ициг каже, то мора бити. i Врата се од дућана затворише, а газда- i Мијат се кренуо кући. Улицом је посрћао. 0слањао се од зида ва зид, па се једва дочепао . својих авлинских врата. У авлији је било још све мирно, спавали су радини, а газда-Мијат i посрћући, гувђајући, залупи врата од свог ва- 1 јатл, свуче се, па заспа ко заклан. ]

Није то баш давно, како се газда-Мијат одао пићу. Пре је то био красан човек, поштован и од млађешине и старешине. Али од како ее досели Чива Ициг у село, од то доба као да је ушао бес у газда Мијата. Окуко је код Чивутз. Седе, диване и пију ону отровницу чивутску клипару. Чива пије само у почетку, да Мијату ослади своју „шљивку“, а после пије сам газда-Мијат. Од газда-Мијата постао други човек. Ни бар онај стари. Промено се, бреца се на сваког, џандрљив је, незадовољан код куће, но чим дође у чивино дућанче, па повуче неколико »полића", срце му на мери. Говорили му комшије да се окане ћорава пссла, да батали чивину ракију. Ајак. Неће он ни да се осоли. Вели, он је стар човек треба да се подкрепи, а чивина „мученица“ је таман згодна за то. Оканули се и људи дивана и саветовања. Виде, не одговори ту нико Мијата од погибије. Веле „од тог је ђаво узео ушур“, па то ти је. Да нема Мијат свог сина вреднога Раду, зло би било. Како је он удовац та постао и нерадин, кућа пропаде, да нема Раде, да подржи. Но опет нешто рамље у кући. Фали газдарица. Оно истина Мијат има кћер, а Рада сестру Милвцу, ал све је то мало Млада је она, мисли су јој навек на „рогљу*, па ди би она била и редуша, и газдарица, и праља и шваља у кући. Ожени ће се Рада. Узима девојку из села. Лепу, вредну, газдачку, своју стару драгану. Дошла и јесен. Не прође дан без сватова, а Рада никако да се венча. Нема се трошка. Мијат, сву овогодишњу богату летину, однео Ицигу задуг. Једва је остало врна за лебац и

за семе. Па из чега онда да се смаже трошак за сватове. Шта ће Мијат? Опет мора ићи Ицигу. Он му је још онда о жетви, кад је Мијат ноћу изашао из дућана, обећао да ће дати новаца. Оде Мијат Чивуту. Чива се премишља. Забаља сво, забаља оно, но кад Мијат рече да ће подписати, извади Чива три банке стотинарке. Радује се Мијат што ће дсћи до новаца. Потписаће он писмено ако ћеш и ко врата од Ициговог дућанчета. А што да не потпише? Ициг је тако добар. Ко би га сада помогао, не кад Ициг. Оно истина интерес је мало папрен, ал шта ћеш зла су времена, новац је редак, ко бела врана међу црнима. А на послетку сто форинти интереса на три стотине није баш тако много. Донесе Ициг артију и стаколце мастила из лебрњег певџера. Среће ради испићеду још један полић клипаре. Мијату је то већ једанаести. Узе Ициг иеро па поче писати меницу. Кад доврши онда ће Мијат потписати. Рука му дркће, слова му играју пред очима, а изгледају ко куке и вериге. Смеје се Ициг, вели не ваља. Тако рђав потпис неће примити суд. Него написаће он друго писмено, а оно прво нек иде у запећак, госпоја Салика потпали ће њим ватру. Написао Ициг друго писмено, а Мијат потписао. Избројао новце Мијату, а овај стрпао у цеп, па отишао кући. * Свршише се Радини сватови. Дође нова млада у кућу, поче нов ред. Кућа на ново сијнула. Радипа млада ради у домазлуку као

црв, Рада се пак забавио на њиви, око марве и кошаре. А Мијат се и даље вуче код Ицига. Прошла година Ициг тужи Мијата за 800 форинти дуга код суда. Отишо Мијат у суд. Куне се да је добио само 300 фор. од Ицига, дао 100 фор интереса, а то је свега 400 ф. од куд сад опет 800 ф.? Ициг показујо две менице по 400 фор. са Мијатовим потписом, а суд осуђује Мијата да плати. Година оманула, дуг се није могао платити, те фртаљ земље оде на добош. Купио га Ициг. Посрнуо Мијатов домазлук. Види он своју пропаст. Невесео иде сокаком, а чим гуцне кап ракије, долази на своју стару меру, весео је. Сад пије из Јденшерата*. Но не иде више Ицигу, већ купује на бурад из вароши. Сад је нешто и усуко. Ослабио, пребледио а по кад кад и кашљуца. Прошло месец два, а Мијат све горе изгледа. Болан не излази из вајата. Стеже га нешто око груди. Тако прође још која недеља. Једно јутро, зазвони велико звоно. По селу се распитују бабе, ко је умро. Газда Мијат одговара звонар Мојсило. Бог да му душу прости! веле бабе, баш га уби чивутска ракија. * Кад су му тело носили на гробље, код Ицига су баш скидали пуна бурад са чивутском ракијом. Ко ће за Мијатом?! И. И — fc.

Политички преглед.

Знаци рата. По вестима из Варшаве, обе жељезничке стратегијске пруге: Брзеш —Хелм и Малкинија —Сидлц, на којима се већ одавна ради, најдаље до конца идућега јуна довршиће се и одмах предати саобраћају. Управу над тим новим пругама предузеће жељезница ТериполС. Петерсбург. „Пол. Кор.“ пишу из Варшаве: Од неког времена добивају поједина војна одељења у Пољској налоге за повећевежбе у потпуној ратној опреми. Прибојавање од рата расте у становништву и с тога, што је у неким пограничним градовима поверљиво саопштено општинским и школским властима, да се спреме, да у случају потребе неодложно уступе све јавне зграде за војне цељи. По једном допису из Варшаве у „Новој Реформи*, биће постављен ђенерал Гурко за врховног заповедника руске војске са главним станом у Гродну, а гроф Сигисмунд Вјелополски за царског намесника краљевине Пољске. Сви заповедници добили су налог да обзиром на опасност од рата добро поступају с Пољацима. »Новој сл. Преси“ јављају из Одесе: „У случају да се реши питање о окупацији Бугарске, овај би задатак извршила 15 та дивизија осмог руског војеног кора, која у овом тренутку борави у Одеси. ђенерални гувернер Роп, који је на позив царев пре неки дан отпутовао у Петроград, предузео би врховну команду над окупационим трупама. Што се саме операције тиче, она би прво почела од Варне, дакле од приморја бугарске кнежевине.* Пол. Кор пишу из Варшаве: „По свима гранама руске војне управе још једнако ради се живо. Снабдевање провијант-магацина и набавке потребних ствари за војску врше се врло живо. На југозападу гуверније приступиће се изради знатне количине повећих барака. У Бердичеву и Ровну подиће се по пет таквих барака; осим тога начиниће се и неколико великих и солидних грађевина, свака од по 30 хвати дугачка и пет хвати широка. Поводом угушене војвичке побуне у Силистрије пише „Правитељствеви Весник:“ Није ли то последица притиска, који влада у Бугарској ? Царска влада искрено сажаљева проливање крви, али у силистријском устанку види он доказ оних неправилних услова, под које је стављена Бугарска. Руска влада држаће се и од сада свога досадашњег становишта у бугарском витањуЛ Толико о спремању и оружању Русије. Што се пак тиче осталих држава и оне се спремају. Спремање се опажа у Угарској и Аустрији. У горњој Угарској продужавају се брзојавне свезе и жељезничке пруј ге. Значајно је како руско „Ново Време“ го-

„ЗАСТАВА" авлава редовно 'фвдом петжом и иедељом на целом табажу а уториивом на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аусгро-Угарсву на целу годину 14 ♦. в. на по годиве 7 ♦. н. на четврт године 3 ♦. 50 н. ва 1 иесец 1 ♦. 20 н. За Србмју (у еребру) на годину 35 дин. на пола године 17*/, дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 34. У Новом Саду у петак 6. (18.) марта 1887. ГОДИНА XXII.

ОГЛАСИ рачувају се по 6 иовч. од свам врсте овакзх сигаих елова, аа жито« олака по 30 новч. вваки пут. ДОПИСИ шаљу ее уредништву, а претплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ" у Нови Сад. НЕНАПЛАКЕНА ПИСМА не примају ое РУКОПИСИ не враћају се натраг. Појвдини бројеви стају 10 новч.