Застава

вори да се Руси аустријске војске не боје, јер у њој има 32 чисто словенске пешачке и 10 чисто словенске коњичке регементе. Пешачка регемента у Коморану отишла је у Галицију. У Загребу се уписало 72, а у Пешти 150 свеучилишних ђака за ландштурмашке официре. Сада јављају да није сигурно, да he Италија баш с Аустро-Угарском и Немачком држати. Румунски листови тврде да је Румунија у савезу с Русијом а против Аустрије. Немачка све више војске скупља на француској граници. Бугарска наручује у Немачкој ратни прибор, а из Аустро-Угарске мисли купити коње. У сабору енглеском изјавио је ратни министар, да са енглеском војском добро стоји. У Елсасу се настављају гоњења. Сад се мисли да ће тамо прва пушка пући. У Албанији ври незадовољство. Турска се боји устанка, те је послала у Скадар војску. Ето то су вести о рату. Из њих ће сваки видити, да је положај озбиљан. Руски лист о бугарским догађајимаРуски лист „Новости,“ говорећи о најновијим догађајимау Бугарској, ево шта вели: „Ако је суђено да се бугарско иитање реши бидо мирним путем, било мачем, то се ипак у Софији неће наћи исхода данашњем нереду. Нису софијски регенти они, који ће ту ствар решити, и неће се под Плевном, на Шипка-кланцу ил у Једренима решити питање о превласти ове или оне државе над источним делом балканског полуострва. Сад је на среди „европско питање", т. ј. питање о узајамном одношају сила у Европи, о групирању држава, које су обезбеђене од оних држава, чији интереси не налазе себи задовољштине, да могу остварити своје државне цели. То грозно питање, које се већ давна предвиђало, изазвато је догађајима на истоку. Ако буде при решавању истога дошло до оружја, то рат неће букнути на оном крају Дунава, већ у самом центруму Европе.“ Бугарски заплет. Сад већ и чивутски листови веле, да су бугарским регентима дани избројани. Неће им помоћи ништа, па ни оно улагивање талијанском посланику, кад су га ово дана поздравили. А најмање »родољубива лига“ коју су у неродољубивој цељи основали у Софији. Собраније ће се састати у другој половини овог месеца. „Ново Време* говори о окупацији Бугарске, коју неће спречити Аустрија. Руска војска ће срушити краља Милана и ујединити Црну Гору и Србију. Бугарска влада протерала је неколико својих виших официра. „Морвинг Пост* каже, да Бизмарк жели, да Бугарску окупира Русија, а Србију Аустро Угарска. Покушај убиства руског цара. Под тим насловом проносе чивутски листови већ неколико дана вест, да су неки ђаци хтели да убију руског цара. Последњи бројеви тих листова имају сад и опет читаву гомилу брзојава о томе. Ова вест није званично пстврђена, о чему ће наћи наши читаоци у уводном чланку опширније. Чехуобрану немађарских народности у Угарској. Приликом расправе аустријског сабора о натписима новчаних банака говорио је чувени младочех Др. Грегр. Његов је говор од велике важности. Назвао је Угарску слабом немоћном, но која је угњетачица <вих немађара. Насртања те Угарске морају се одбити, Аустрија несме се понизити мађарском шовинизму. На послетку је бранио предлог да на банкама дође поред немачког и мађарског натписа још и српски, руски, словачки, румунски, пољски и т. д. Мађарски листови јако нападају Грегров говор.

Дописи

ћ. У Сомбору 28. фебруара 1887. год. Што но реч, упалио се Сомбор на све четир стране. Кортешује се у сва звона. Варошки чиновници никад боље. Тек што су једну недељу прекужили, већ друга још страснија наступа вечити мамурлук. Али у способност доброг чиновника и то сад спада својски издржати. Они који нису кадри и готови поћи у свако доба на рад, ти се не сматрају за верне. Многима иде тај посао од руке, јер су и пре тога били вични, само што онда није био обичај да се то јавно тера; но сад је то дика и понос, кад се каже: „ала смо протерали, па све у здравље и сигурну победу нашег кандидата." Мало који дан, а ми видимо ил’ чујемо ил’ познама по некима, да је било алвалука. Нека буду „отсутни“ по два дана, па шиљу по њих кући и траже их „варошка је скупштина,“ ал код куће веле да је још пре два дана отишло н а спа с оносни рад, па никако да се поврати. Славно је то доба, све се у заслугу уписује вернима, па да нисмо сретни. Наше војсковође Јаша Лалошевић и ђура Маширевић, уживају одиста славу. Њих сматрају као разориоце слоге и напретка српског овде, па за то их сваком приликом отликују, та ето су ђуру Маширевића у своме срезу изабрали за општинара и тиме га наградили. Но мала награда за онако дело. Јаши Лалошевићу наздравља чак сама поглавица овде, а де се год друштво ивако склопи, ту се

Јаша уздиже и ободрава на отпочето онако дело. Но два верна побратима, Јаша и ђура xohe и да покажу шта вреде. Упели су се из еве снаге да оправдају то поверење, да he Србе расцепити, те да ови неће као до сад сложно и једнодушно за општу па и за српску ствар стати. Они су нашли у неком Који Радојевићу кортеша, који неуморно од салаша до салаша иде и народу говори да само Јашу и ђуру стушају, па he све добро бити. Уживаће сваке олакшице и благодети. Нашли су у Буковачки салаши неког Пају Мијића, Стевана Ковачића и Новака Машића тежаке, људе у добром стању, али сујетпе. Њих Јаша вози на својим каруцама, представља их и хвали пред мађарском господом, а то им годи, шта више последњег су изабрали у њнховом срезу за општинара варошког само да при идућим изборима процеп међ Србима начине, па наравно ако буде могуће и победе. Но пошто обавештавање није кортешка страна нових „вођа,“ већ просто обећавање и гостење, то се непрестано приређују неки банкети и части. Сад на овој чарди близу ових салаша, сад опет на другој којој чарди, а међунедељно у вароши сад у једном сад у другом предграђу. Да се Власи не сете, то исти банкети и части носе разна имен*.* а крај од песме је увек један и исти: Живио кандидат посланички г. Жига Коцкар! На те банкете и части позивају се обично важније главе ратарске, управо оне, које имају уплива и гласа. Наравно да су на тим банкетима у првом реду вар. чиновници и то главнији у прочељу, а несме фалити ни Јаша ни ђура. Чиновници људе соколе, и веле: „Браћо ако вас ког заболе глава, само се обратите на нас, па је лек ту." Нека врте главом, јер су од обећања већ поболели се; а други лаковерни мисле: „Можда ће од сад олиста боље бити.“ Љиди се ломе, незнају сами шта да чине. То ће све тако бити, док се не одржи општа велика конференција, док се не заталаса; а по томе, тешко да ће их много на лепак отићи. Но у опште да би имао српски свет појма о важности иствх вођа навешће мо знање и важност једног и другог. Једном приликом било је у јавном друштву говор о г. Јови Ристићу. Вођ Јаша слушао је неко време тај разговор, па ће онда упитати: Ко је и шта је тај Јова Ристић, кад већ о њему толико диваните! 9. фебруара 1887. год. држала се част на једној чарди у почаст новом капетану; а крај од песме је: живво посланик г. Ж. Коцкар! На тој части били су заетупљени подједнако Срби и Мађари и то већином чиновнвци, а није фалио ни Јаша и ђура. Отуда су се вратили у варош у гостионвцу, да заврше и да крај од целог израза нађе. У гостионвци пало је ввше здравица лепих и одушевљенвх, од којих једну и један варошви мерник говорио, на ову здраввцу, која није била доста јасно испупчена устане ђура, да „у име Српства" израза даде. Првјатељ Нова, знајући да ће бити бубања, склони се и стенографвше. И ево те значајне здраввце од речи до речи ухваћене. Говорник устаје и поздравља: „Благородна господо!“ (неки се разговарају). Говорник јачим гласом: „Благородна господо!“ (неки се и опет разговарају). Говорник високим гласом: „Блеменита господо!“ молим за реч! (сви се тргоше и вичу једногласно: „halyuk*.) Хоћу са овом чашом вина, да се захвалим г. мернику предговорнвку, но ја нећу се моћи дотаћи они узвишени појмова и ако сам високоучен, као један само трговац, човек, који свом брату Јаши Лалошевићу, том узору свију каквоћа, који је у стању непогоде стварати са лепим идејама, не о народу целом српском, него овде код нас у Сомберу међу својом браћом, држим да имам право, кад кажем, и то сад овде у лице ове стране господе, која су с нама тако рећи, као и ми сви с њима подигли се, морам још и то додати, да би ме боље сваки разумео (Јаша гледи у говорника и нетрепће) ми смо господо провели 20 година т. ј. српски народ у Сомбору у глупости. (узвишеним гласом) Овај човек (показује на Јашу) покренуо се, да буде оно племенито одгојиште, које у нашој се вароши међу нама родио, а то је наш будући посланик г. Ж. К. (ćljen, вичу). Молим ја нисам још готов, сад прелазим специјално, да се у главним потезима изразим наспрам оваке љубави, која хоће да ми моја ирса распукну, да је наш г. мерник, који тако рећи он један сам зна, шта је та узвишена наука арвтметика, о којој ја немам ни дунста, допринела (мерник се намрштио па се чешка иза ува) да је наша варош улепшана, као огледало светло, кад сунчани зраци пусте се, око поноћи видиш, шта је у стању знање аритметике допринети. (За једним столом сами Мађари па ће један по течности говора да суди и рече: „добро говори“, а други, „не разумем ни речи, а знам српски", а трећи вели: ,вино“). И тако племенита господо мислим, да сам довољно израза дао, те ћу сад мериторно прећи, (г. мерник устаје, тражи капут) но ја мислим, да г. мерник неће сад баш отићи, кад сам ја у нвјвећем јеку (г. мерник одговара: молим, молим, и за тим обучен, држи шешир у руци и седа на своје место) и хоћу да што краћи будем овом приликом, јер ми није начело ни када држати се једног и истог правца, што наши кажу, као пијан плота у мојим назорима, да не изгледам као они „Гелопцајхбридери“ вичем узвишено: да бог поживи нашег посланик г. Ж. К. (Сви вичу, ćljen, банда свира, ђура иде редом па

се куца, Јаша му иде на сусрет па рече: Ала си добро одрапио! ђура поносито одговара: Тако сам смислио, па куд пукло да пукло!).

ЈОШ ЈЕДНА ЈАВНА РЕЧ „српској“ књижари браће М Поповића код „св. саве“

у Новом Оаду. На нашу јавну реч изволели сте нас удостојити одговора и то као што Ви с Ваше висине велите не нас „неколико бечких универзитетлија" ради, већ ради публике, која ваша издања латиницом радо чита. Што с онаким презрењем о нама пишете, нека Вам је на част, али на својој висини заборависте стварно побити оно, са чега Вас окривисмо. ТТТто велите, да се случајно поткрала погрешка, те место „Срби“ дошли „Хрвати“, том очевидном неистином можете заварати наивну дечицу, ели тим не замазасте очи српској публици. А ако је случајно, што ее за то пре не извинисте, него дочекасте заслужену осуду?! А на Вашој поуци, да без спекулације нема трговине, i баш смо вам врло захвални. А зар смо ми Вас осудили због спекулације као такове?! ; Има и поштене спекулације. Али Ви сте терали спекулацију са српским именом, са ерпским образом. Ви се несте жацали да српско име жртвујете својој швиндлерској , шпекулацији. Или је зар случајно, што ' на издањима латиницом неметосте „српека . књижара .. .“, eeh просто „књижара 6pahe ’ М. Поповића"?! А од куда да баш еад развисте најживљу радњу око штампања и растуривања народних песама латиницом, , кад ее у Србији почела издавати дела Ву' кова. А Ваша су издања двапут скупља у књижицама, него што he бити Вукове пе-1 сме у том издању. ’ Ваши прљави послови превршише тим 1 поступком сваку меру и ми устасмо јавно ■ против тога, кад се као што Ви мислите не нађе нико позванији. Хвала браћи нашој у Пешти, што нам се придружише! Хвала и сл. уредништву „Србобрана“, што се онако дивно заузело за ову општу народну ствар! Браћо из Граца, Прага, Београда и Загреба не дајте на српско име и образ! У Бечу 1. марта 1887. Српска ђачка омладина: ђорђе Милутиновић, Л. К. Лукетић, Михајило : Савчкћ, Ст. Мацура, Таузовић, Јосо Мијаљовић, ђурвћ, Жив Јашић, Андр. Ј. Штековић, Д. Николвћ, Св. Колароввћ, П. Јовановвћ, ђ. Берош. Мвхајило Бјеладиновић, Кајица Иванић, И. Радовановић, Чед. ђурђевић, А. Фабрис Колендић, Мелко Радуловић, Сима Шевић, Павле Радојчевић, Милорад Шимвћ, Ст. Дамјановић, Јосим Марковић, Јован Радивојевић-Вачић, ђорђе Ивковвћ, Милан Ј. Пећанац, Н. Пајић, М. Шушкаловић, Ј. А Мвлорадовић, П. Ивановић, И. Арновљеввћ, М. Мојић, Д. Маркуш, Сава Милутиновић, Ст. Живковић, П. Лазић. За верност преписа сведоче: Павле Радојчевић. Стеван Живковић.

К р итика.

Рецимо и ми коју. (Одговор на броширу Политову. Написао Лаза Навчић. У Новом Саду. Српска штампарија др. Светозара Милетића. 1887. год., 37 страна цена 20 новч.) Болестан, у постељи, написао је Лаза Нанчић ову књижицу. Али се на тој књижици не познаје слабост Лазина. Сважно, као гвожђем, стегао је Политову броширу за прса, и та је брошира изашла из Лазине руке мртва. Ми не велимо, да је Лазин посао био сувише тежак. Јер као што је болестан Лаза написао здраву књигу, тако је здрав Полит написао болесне редове. И мања умна снага него што је Лазина била би довољна, да сарани Политову броширу. Али тешко да би умео ико боље од Лазе, да подигне тој брошири тако : „класичку гробницу“, која ће се дуго и нада- i леко видити. А Политова књига: „Рецимо коју“, j заслужила је ту гробницу у потпуној мери. Др. Полит је устао да рекне коју и понудио се народу за вођу. Али он није у тај мах покушао да одушеви и да задобије војску, него . тражи, да војска њега задобије и одушеви. Он ; хоће да буде вођа, али у место да је ушао у Ј војску, па да је излетио напред, ми га видимо, ] где је бојажљиво стао иза „политичке тезге“, ; те почео с народом да тргује. И мора се при- : знати, да у „болти* др. Полита, постоји: „утвр- i ђена цена*. Он иште за своје родољубље и свој политички рад 70 хиљада форината (за ; оснивање великог листа) и два мандата. Друк- j чије не може; јефтиније није. Ми се јако чудимо, што др. Полит није на челу своје књи- д ге написао речи, као неки трговци над својим дућанима: „Овде се не погађаГ* ] (

, Ми смо тврдо уверени, ко год је завир ио ! у Политову књигу, управо у Политову болту, сваки ie с највећим негодовањем затворио з» собом - корвде- Т. o « »» о«« «ЧЧ»еп. јег члана нашег народа тражимо, да не напушта редове војске, ми сваког осуђлемо Во се повлачи, па зар да не осудимо др. Полита, кад ставља народу нож под грло и вели: Ј а hv се повући, ако ми не дате оно, што тражим?!“ Лаза је Нанчић то осудио, те још како в осудио. И ко год прочита ту осуду, мора му с дати за право. Ми мећемо руку на срце, по* зивамо историју за сведока и питамо: Јел би' ло игде на свету првака, који је изашао пре д 3 свој народ с рифом у руци и рекао: „Ево да • измеримо народе, колико ћеш ти мени дати, а ■Ј колико ја теби“. ’’ Др. Полит вели о себи, како je он научен посматрати ствари „са вишег гледишта*. Но а из његове брошире види се само то, да високо држи главу, ал се не види, да се испужао на е висину слободоумља. А то није све једно. Лаза Нанчић је најбоље доказао, да Полит има врло назадњачке назоре. И он пита Поли° та, како може хвалити то, што је краљ МиЈ лан одлучно одбијао теорије о либерализму, ’ кад је ето др. Полит и сам либерал.. Но још и већма убија др. Полита друго питање Лазино. е Др. Полит је некад нападао аустријску управу а у Босни, он је некад тражио да Босна и Херцеговина буду српске. А сад? Сад вели, да се културни преображај тако запуштених покрајие на као што је Босна и Херцеговина не даје а малим средствима постићи, но да је за то пое требна снага велике државе, а ово у неком обзиру испуњава аустријска администрација а у Босни и Херцеговини. Лаза је због овог очи, тао врло поучну буквицу др. Политу. И хвала / богу можемо рећи, да др. Полит у читавом нашем овостраном народу неће наћи ни 200 1 људи, (ту урачунавамо и Јашу Игњатовића и ђурковића), који би те његове речи потписали. м И кад би Политов будући лист таква начела 0 о Босви и Херцеговини исповедао, Полит онда не би требао да тражи од народа 70 хиљада фор., тих 70 хиљада дала би му од срца и бечка влада. Тамо где др. Полит говори о нашој автономији наишао је такође на Лазину 0 гвоздену руку, која га задржава натраг, да не падне са „вишег гледишта“ у загрљај попа . Панте. После онаког говора др. Полита, врло је лако разумети, зашто он не ћ е да се донесе јасан програм, кога би се имали ми сви придржава-0 ти. Ту је др. Полит канда најраскопчанији. Он признаје да је „нова омладина" сузбила штетно нотабилитетство, али опет за то неће 2 да ради с том новом омладином, него призива и довикује непрестано Максимовића и КасапиI новића, ма да признаје да су баш ти људи е произвели штету. Нанчићева брошира је баш у том делу, где говори о новој омладини, наје занимљивија. Но она је и у целости једра, здрава и тако снажна, да ју је Лаза слободно могао крстити: „Утук Политове књиге.“ ’ Истина, др. Полит је лепо почео; сваки се обрадовао кад је прочитао прве његове речи које гласе: „Да превучем, да мало загудим Да ми срцу одлане у грудим’.“ ал ко је прочитао само 9 страна Политове књижице, морао се уверити, да је наступило стање као што га описује Његуш у „Горском Венцу,“ т. ј.: „На гуслама струне попуцале." , Ми књижицу Лазе Нанчића најтоплије пре- поручујемо нашим читаоцима, па нека је онда оцењују ни по баби ни по стричевима, ни по Лази, а ни по Политу. Ј. Т.

Народна привреда.

Наш извоз производа 1886. године. У 30. бр. п 3аставе“ саопштили смо податке о количини пољских производа у Угарској 1886. године. Из тих података могли су читаоци видити да количина тих производа није задовољавајућа и да се угарски земљорадник не може похвално изразити о 1886. години. Природна пак посљедица те прошлогодишње неродице било је опадање извоза. Извоз наших пољских производа (осим жита и кукуруза) опао је прошле године јако, срављујући га са извозом 1885. године. У метарским центама био је: Извоз 1886. године: Јечма 2,388.612 (према 1885. год. са 905.334 маљи) Зоби 623.708 (са 220.665 мањи) Кукуруза 254.325 (са 59.527 већи) Ражи 14.124 (са 58.334 мањи) Жита 2,078.286 (са 503.024 већи) Брашна 1,481.022 (са 18.677 мањи) Пиринца 2.835 (са 3.438 мањи). То је у погледу пољских производа. Ти бројеви растужиће сваког домољуба, јер они јасно доказују, да нам се извоз смањива, а то је знак назатка. Са земљорадљом видимо, како стојимо, сад још да видимо сточарство. Сточарство је у Угарској јако развијено. Угарска је земљорадничва земља, а у такој земљи обичЈ