Застава

ма то било и једном крајцаром те да сам стекао ово, што сад имам. Пиши нас на рапорт! Ићићемо у кумпанију, па ако се ту не помогнем ићићемо и у ређименту! Није било то право ни сенатору ни газдаКости, али сад нису имали већ куда. Видели су, да се мало затрчали, да се преварили у рачуну. • * * У граници ишло је све по заповести, али је ишло брзо.. Није прошло ни неколико дана, а наши „парничари* стајали су већ пред капетаном, били су већ на рапорту у кумпанији. Капетан је био човек опет из граничарске куће; познавао је врло добро живот граничара, па је одмах провидио и ствар, због које стоје сад пред њиме два стара граничара. Видио је с једне стране понос и поштење дедађокино, а с друге опет злобу и пакост дедаКостину. Могао је у две три речи да пресуди, као што би сваки данашњи судија учинио због таке маленкости. Данас је судији светиња параграф, али је зло, што се тај параграф може свакојако окренути, па опет да се не промени. А може да се растегне у бесконачност. Друкчије је то било у граници. Ко се у граници крзнуо о туђе имање, скупо је увек то платио, а није лако било напасти ни на поштење и част другог... Капетан је хтео да чује најмању ситницу. Деда-ђока говорио је слободно, јасно, а при томе сећао се свега. Испричао је потанко, како је узајмио оних 20 фор. и како их је опет вратио. Рекао је све. Међу тим је друкчије говорио деда-Боста, а говорио је збу-

[ њено, замршено и дотле га је капетан довео, - да је признао, како се сећа да је деда-ђоки j увајмио новаца, али се не може опоменути, да ли их и натраг добио. Да се извуче, захтевао ■ је, да се деда-ђока закуне, да му је вратио I новац, па да му опрости. Капету је сад доста r било; био је на чисто. „Не би требало он да се закуне, већ ти, да ти није вратио, али ја то не тражим. Видим да си стар човек, али видим и то, каво још ниси стекао памети. [ Зашто ниси искао свој новац пре, већ сада > после скоро двадесет година, а знаш врло ( добро, да би ти овај човек могао платити не ■ само 10 форинти, већ ако хоћеш и сто пута ■ толико. Али си ти хтео човека да осрамотиш, ■ но није ти испало за руком. Него да се опа! метиш као пред старост и да ти више никад • не падне на памет да вређаш поштене људе, ■ затворићу те на 24 сата. Хвали бога, што си ■ и тако прошао, јер не знаш како би ти било, , кад би ствар чак и на ређименту отишла. Ти • брат-ђоко, не мој више тражити. Знају за тебе и у селу, и у кумпанији и у ређименти, да ! си поштен човек.... Можеш ићи кући. * * ♦ Тако се тај процес због десет форинти из, међу два граничара свршио. Имала је граница ' и својих рђавих страна, али је имала и лепих. Узмите само, колико би се још десетица по, трошило и отишло са свим неком трећем у џеп због једне десетице, а у данашње време! —ић. i

зима, а ако буде нужде, ја ћу се опширније обазрети на ову ствар. У писму, управљеном на Полита, вели се: „Било је за ово две последње године дана, кад је целокупна омладина овдашња једно мислила: да се само тако треба и мора радити, што пише (у први мах „Срп. Коло*, а после) „Застава“. Младићски жар се брзо распири, где опази, да се истиче воља, одважност, пожртвовање за истину за право у својој жестини; где види да не може бити друкчије, него да из срца истиче“... >Из тих чланака (што су изашли у ,Срп. Колу“ и у „Застави*) пак није провиривала теорија о социјализму; него смело енергично (где-где) претерано писање у обрану начела, што се у главном сва своде на начело народности и то је нашло јака одјека у овдашње омладине докле?“... Па и јесте, овдашња српска омладина, била је уз коло младих наших бораца уз „Срп Коло“ а доцније уз „Заставу*, одушевљено ихје читала, одобравала и сама радила на тим листовима. Па и сам писац писма ето признаје, да су та два листа писали с вољом, с одважношћу и са пожртвовањем за истину иза пр а в о“. „Застава* је остала она стара „Застава* као што беше у почетку, када је садашњи уредник примио уређивање тога листа. Па и сада „Застава* пише с вољом, с одважношћу иса пожртвовањем за истину и за право. И сад је та омладина уз „Заставу* бар главни, свестан део омладине српске. Омладина одбија од себе, да је она увидела што бајаги увиђа писац писма г. Политу, да „Застава“ само „грди нотабилитете; грди Чивуте*. Свестан део омладине српске презире полутанство, гнуша се политичке млитавости, па баш за то је и одобравао одлучност „Заставину“. А зар „Браник* никад није ништа донео против Чивута, зар није и г. Миш Димитријевић на сабору говорио против поткупљене чивутске штампе. Или најзад, хоће ли писац писма тог, да „Застава* брани нотабилитетска начела и нотабилитете, кад му је противно што „Застава* пише против тога. Добро би било да се тај г. писац изрази отворено о томе. Па када је рекао, да „Застава" заступа начело народности шта је онда хтео да каже тиме, како у овдашњој омладини има можда само два изузетка, т. ј. омладине социјалистичких назора? У каквој је то свези и шта је био смер томе. И на ово би требало да се писац изјасни. Напослетку хоћу да одГијем оне безобзирне изразе, да омладина неће да пристане бајаги „уз непромишљену разметљивост и неразборитост.“ Ту се писац позива на то, да је то мишљење већине овдашње омладине и то разборитпје претежније омладине! Ево ја јавно зовем писца, да ми покаже и наведе, која је то већина тих његових једномишљеника. То од њега захтсва част му на које он много полаже. Али и то је част, да човек на среду изађе па да докаже, и ја у име својих једномишљеника позивам г. писца оног писма, нека јавно изађе, нека боље разложи оно писмо, да не граде други од њега капитал, да не буде омладина ова мост, преко кога ће ићи неколико људи да постигну своју цел. То од њега захтева в понос омладински. Али ево што је главно. Ја сам се разговарао са писцем тога писма

и уверавам српски свет, да је њему неправо, што је г. Полит уступио то писмо да се штампа у „Бранику*, и неправо му је, што „Браник* оће да гради себи капитал. Ето видите, на што је изашла ствар. Ја поуздано знам, да многим оним личностима, што су их изнели у „Бранику* није право, што су то учинили, јер они људи неће дати своје име за то, да се „Бриник* отуд прославља. Тако исто ми рече и писац писма управљеног г. Политу. Често сам се разговарао баш са писцем тог писма, говорио сам и сада, и ето, на несрећу, „Браникову* баш тај писац не верма ни најмање „Браник*. Кад сам рекао писцу тог писма, да ето сада изгледа, да је овд. срп. омладина уз „Браник* и да ће то цео свет сада тако да тумачи, па можда је и сам писац, и то рекао изрично, да је омладина уз „Браник* а „Браник* то из скромности није хтео да донесе, онда ме је писац писма уверавао, да он то није тако мислио и вели да је он изрично рекао био, да је омладина уз „Браник* тај лист би то одмах донео и за тим иронично рече: „Та већ свима је позната „Браникова* cxpojP ност!“ Ето како је прошао „Браник". При крају поново позивам писца оног писма, да се боље изјасни о целој ствари, а ево тврдим да је главан део омладине уз „Заставу“, а између осталих то сведочи и читав низ сарадника у омладини, којима се „Застава* поди, чити може, а којих „Браник* нема. Оволико за сада, а шат дође прилика, да се још опширније осврнем на ову ствар. У Будимпешти на Цвети 1887. Један омладинац. t

Писмо из Цариграда.

27. марта 1887. , Бугарски власници израдише дивну ра ' боту: упропастише земљу, па сад ће моћи [ путовати. По гласовима, што овамо стижу Ј из Бугарске, рекли би, да су избројани ( дани данашњој бугарској влади, јер ни она сама, као ни њени пријатељи, не верује више у свој живот. По вестима појавиле ■ се несугласице између самих власника и ’ министара, па једни друге окривљују за * несрећу, коју су Бугарској нанели. У вој[ еци нема више никаква реда нити се зна * ко је старији. Официри се гложе између < себе, јер је команда поверена младим и зеленим људма, који би требали да уче још 3 у школи, а не да су већ команданти. Нај-1 већа је несрећа за данашњу бугарску вла" ду, што нема новаца, те не може најнуж ' није потребе да намирује. Нестало је, ка■ жу, и тајних новаца, а сад нико ввшеништа не да. Стојилов је само за то пошао i по свету, да у Бзчу, код Батенберга или ■ где зна, новаца, јер ће иначе све ■ пропасти. Да се народ још већма не огорчи, не смеду силом порезе тражити, јер Ј је народу већ догрдило. Бугари су тек сад видели, како их је > Европа лепо иа танак лед навела, па их > сада оставила. Сад, кад су бугарски влас- ници све онако свршили и урадили као > што су њихови и словенски непријатељи ■ хтели, моћи ће путовати, али само ако узимају времеиа да изнесу живе главе из Бугарске. Њихово царство било је крат> ког века.

До еад се веровало, да ће се бугарско питање моћи решити без стране окупације. Данас не верује у то нико више. Не верују У то ни данашњи бугарски власници ни они, који су понајвећма противу евачије, а особито противу руске окупације викали. До еад се разноврсно говорило о савезу подунавских државица. Говорило се о томе, како би српска, бугарска и румун ска војска могла да се Русији одупре, и да се Русија за увек са Дунава и Балкана потисне, али су ти рачуни били без крчмара. Сад, где се јасно види, да таква савеза не може бити, кад је Бугарска уништена и кад бугарске војске и нема, а најпосле, кад је Румунија тврдо уз Русију пристала, сад се више не зна, шта би се још могло радити. Од неколико дана баве се овде озбиљније са бугарским питањем, а особито Русија и Турска нешто преговарају и уговарају, што се свакако само Бугарске може тицати. Велики везир посетио је руског посланика г. Нелидова, и био је код њега два сата. Долазио је и министар спољашњих послова. Бугарски посланик Вулковић постао је јеФтинији, и врло je уеитнио. Он је -шосећавао иг. Цанкова и тражио је да му се приближи. То је знак, како бугарска влада слабо стоји, и како јој је до ноката догорело. Још увек беже бугарски родољуби из Бугарске, па и овамо је приспело неколико оФицира, што су избегли. Ко год данашњој бугарској влади није по вољи прогони га, затвори и туче. Један очевидац, који је у софијском затвору с Каравеловом био, прича, како су Каравелову и другим батине ударали и мучили их. Недавно изагнали су из СоФИЈе Црногорца Вуловића, који већ неколико година i у Софији живи, трговину води и две гостионице држи. Нису имали зашто да га i скриве или осуде, али гаипак позову у ва> рошку кућу, затворе га и у Турску проi гоне. Немачки конзул као заступник русi ких поданика заузео се за Вуловића, и у вече обећају му бугарски власници да ће . га пустити; али га оне ноћи тајно под пратњом у Турску пребаце. Вуловић је . пријавио сву своју штету и губитке, и овдашње црногорско посланство посредовало је да се Вуловић отштети. У Софији мора да су главу и памет I&губили, јер људи чистог разума не би могли тако што урадити. У животу могу се људи мрзити, па онда и да се свете један другом; али влада једна не би требала и не би смела да тако што ради. Али бугарски влаеници раде то, па на велико чудо у деветнајстом веку још батине ударају људима. У Бугарској све се у име закона м устава ради, пак се и батине људима ударају. С.

Политички преглед.

Утврђивање Карпата. Да нашевојене власти нивако не верују у мир, јасно докавује она журба око утврђивања Карпатских кланаца. Кланци се ти једнако утврђују и то од оне стране, с које би руска војска могла наступати. Из Ердеља пишу, да на утврђавању кланаца ради силан свет са војницима на шанчевима, рововима и т. д. На вишим тачкама зидају се куле стражаре. Већ се довлаче тамо и нови топови. Исти гласови стижу и из шарашке жупаније. Жељезничка пруга Мункач-Бескид, која је само за ратне цељи и саграђена отвориће се што пре. Батенберг и Бугари. Бугарска господа никако да ззбораве свог красног Батенберга. Једнакога поздрављају, распитују о његовом здрављу. Ових дана отишао је од „родољубиве лиге у Софији брзојавни поздрав бугарском разкнезу Батенбергу. Он је одговорио да се захваљује на честитци, да се радује што се намесници још држе, јер то је изглед да се старо стање у Бугарској поврати. Овде мисли принц Батенберг свој повратак у Бугарску. Види се да и Бугари, па и Батенберг мисле на немогућности. Економски рат између наше државе и Румуније. Не зна се, коме је горе или нашој држави или Румунији од тога рата. Догорело је до нокава и једнима и другима, па сад се више не говори, да се тај рат једанпут за свагда уклони, већ само на неко време, а то је, да се трговачки уговор на ново направи само ва време. Наши се државници још и на то кочопере, па веле, да о томе не може бити говора, већ само да се стари уговор продужи. Аман и румунска је влада кочоперна, па се уједно чува да не наиђе на тај лепак. У останом, где кога сврби онде се и чеше, па биће, да мађарско-чивутске новине за то тако много и говоре о том уговору. Хтело би се силом, да се тај уговор склопи, али Румунија не попушта, а наша држава мора опет свој углед да чјјл, па и ова неће да попусти.

Слаку Милетићу

у Прагу. Твоје писмо у „Застави," (бр. 47.) Као одговор дру Политу прочитали смо и јако се обвееелисмо, јер ее из њега уверисмо, да си достојан син славног ти оца Сввтоза р а, па нам се не може на ино, eefc ти ово своје уверење овако јавно иеповедити. Лепо је удееио твој чика-Полит, да g од тебе измами коју похвалну реч за његово непохвално толикогодишње ћутање и зј данашње још непохвалније „услове,“ које народу ставља сад, када хоће опет да ету. пи у акцију, и да те наведе да осудиш мужа твоје сестре Јашу Томића, Уредника „Заставе*. Али ти се не даде збуиинити ни његовим ауторитетом, ни чуством захвалности, које ти он хтеде као замку намаћи. Ти изјави, да ћеш сачувати у себи дужну пошту према његовој личности и захвалност као према пријатељу твога оца; али да се при оцени јавнога рада при државаш заједно са осталом омладином ' српском оних начела и идеја, којим сте свој живот и свој рад посветили, и према томе ви сте осудили Политово повлачење, које се збило онда, кад су муке тражиле јунаке, па га осуђујете и сада због његових „услова,“ уз које би тек могао ступити у борбу. Тако и треба. Ауторитет дотле само вреди, док почива на непрекидном низу ваљаних дела. Прекине ли се овај и то, као овде, у најодсуднијем часу по народ и његову мисао, то је тај ауторитет сам ' себе дегредирао, као што си ти то згодио [ и рекао, и о њему се може као о нечем 1 лепом из прошлости причати или ће га и историја забележити, али ако ауторитет, који би народу као вођ и појединцима као 1 углед служио то не може бити, све док га нужни низ дела за народ и идеју 1 не би опег на то видно место подигао. Дакле не ауторитет ради ауторитета, већ ауторитет ради дела заслуга, непрекид; ног рада и мука за народ и идеју, докле се год може или, што је то исто, докле ’ се не изнемогне. Ro противно мисли, онај ' се забунио у ауторитете и лако им постаје жртва, што се и догађа људма, било младим, било старима, који од тог љубавног слепила не могу дела да виде и про, цене. Својим одговором ти си показао за [ твој век необично бистар поглед и твме си се одао као син Милетићев. Евала ти! и евала вами, деци Милетићевој, који иде-1 те путем напредних начела и дела путем, којим је ваш славни отац без прекида * ишао! Евала и омладини српској, докле год јој буду идеали о народном напретку и рад и пут и суд осуђивали, као што је то од тебе! Таку омладину и треба српски народ данас већма, него икада! У Черевићу, 30. марта. (11. априла) 1887. Георг Илкић, Јован СтеФановић трговац, Петар Станојчић трговац, Никола L Марковић књиговођа, Коста Буцаковић трговац, Јоца Марковић берберин и Фри’ зер, Васа Живковић бравар, Младен Кракановић тежак, Сава Митровић трговац, Никола Савић трговац, Тоша Златић, Ђока Чича Савић ратар, Младен Савић, Јова ' Радосављевић гостионичар, Живан Гечерић тежак, Исидор Џука Мандукић ликовођа срп. пев. друштва.

Онима, којих се може тицати.

У овоме (чисто Српском) селу установљено је место биљежничког спомоћника код политичке општине. Пре кратког времена требало је да се попуни то мјесто. Кад је солга расписао стечај, овдашњи народни пријатељи нису знали. То је отуд, што солга није расписао стечај, као што је требао, у ововармеђском званичном листу него у неком чак Пештанском. То је учинио јамачно за љубав сину овдашњег биљежника (који на жалост није Србин, који, jSub rosa* речено, мрзи на овдашње народне пријатеље, наиме на мене, те ме по многим Чивутским листовима на сву меру клевета, у пуном смислу клевета, тако, да ми је гадно и одговарати) достојном сину оца свог, иверу, верном клади својој, да би остао без ривала. Најпосле шта је било, да било, само исти је био јединац компетенат. Овдашњи народни пријатељи заискали су, да солга поново распише стечај. Оолга је одбио то. Бирачи су остали при своме захтеву, а солга је наименовао тог јединца компетента за биљежничког спомоћника. Бирачи су иза тога уложили призив код више власти, и ова је, уваживши тај призив, 2. (14.) марта 1887. у вармеђсвој конгрегацији уништила солгин посао. Сад ће солга имати да поново распише стечај. Кад ће он то учинити, не знамо...