Застава
ее своме пророку и Алаху, да ови жаши гости Босну и Херцеговмну оставе. А како је са Србима православже вере ? Српеки жарод у Босжи же види и жезна иикакве разлике између бивше турске и ове владе, а нстину говореки, били еу Турци у многом и далеко човечиији, уљуднији, праведнији и душевнији, као што еу и терети били сиошљивжји. Ни католици жису задовољ-и, јер им је од ове владе и управе век пуиа торба свакојаких чуда. Католици мислили су, да ke најсрећнији бити, ако с Босиом завлада влада од њихове „вире*, али ее уверише, да морају као и њихова православиа браka све сносити. Сад се и они сећају „браће Турака“ и често уздишу и „светог Божу“ призивају, да се на њих осврне. Све три вере приморава крајња нево ља, овако миелити и за прошлим жјлити. Јадно је то, кад народ у Босни предпоетавља прву варварску владу данашњој проевекемој и напредној. Света је истина, да овај народ није задовољан и да се срекан не oeeha. Ко год иначе говори, тај обмањује сам себе, а влади и јавном мишљењу приповеда неистииу. Рекох вам, како стоји јадни тежак, који нема иикога, да ее зањ заузме. Од тежака сваки грвби а нико му ништа не даје, нит он има брата, да га пожали. Кад еељак зло стоји, разуме се, да и трговац, као и заиатлија етрадају, а није добро ии попу и учитељу. 0 нашим трговцима нећу вам ни говорити. Они свуда пропадају и нису у стању чивутску утакмицу издржати. Боеаиски трговац био је поштен и он иије знао, шта је то баикротство. Дошљаци, Жидови иаучише га и на то, и сад има банкротства и међу нашим трговцима. Само има једна разлика између Босавца и Жида трговца. Ако Босаиац банкротира, он је то учинио из крајње невоље, а Жвдов из шпекулације. Ако Србин трговац пропадне, ои је пропао за увек а Жидов после банкрвтетва поетаје богат. Ако овако устраје још за неко време, па неке више бити Срба и Турака трговаца, јер ke их странци, Чввути сатрти. Говорити о занату и заиатлвјама, зиачило би речи трошити. Наша домаћа производња, занат и заиатлије посриули су одмах, чвм је ова влада у Босиу дошла. Све што у овој земљи треба, то ее доноси готово, лоше и јсфтино, и сад ни Цигаиин ковач, који је коње поткивао, ие може више од свог заната да жвви, јер су и њему утакмвцу < творилв. Свуда запвње и иишта жапред же иде. Сви покушаји владе, да ее подигне нека провзводња, рударство и т. д. остедоше на празно. Од свега оиог, што су пре иеку годину онако крупно и громко говорили о рудокопвма у Боснв, сад се о томе Кутв, јер место, да ее што подигне, слабо се сад чује и лупа чеквћа у старом мајдану Фојиици и Крешеву, а друштво „Боснија*, које је имало капктал од јед жог милиона Форината, још постоји на артвјв. Све је пошло натрашке и опажа ее пропаст и опадање. У једном се напредује, а то у сечењу и продаји шума, док и томе крај не буде.
Уверавају ме људн, који су у КраЈиии и дуж хрватске и далматинеке границе бивали, да су шуме оиамо век исечене и стране оголеле, исто као и у Далмацијв, кад су ту Венецијанци господарили. Јадно је газдовање, што се шумарства тиче. На управи има јато чиновника и свакојаких шумарских чувара, и то многих, који су шумарске школе свршили, а којн велике плате потежу. Сами чииовници гутају велике своте, а шума еве то мање. За време турске владе нијв било шумар ских чиновиика, али су шуме иапредовале, и еам народ сачувао је шуме, које се даиас буд зашто распачавају, а иарод се и за дрва, која му за огрев требају, грдно мучи и иаилази на велике муке н препоне од стране шумских чиновнака. Граде се гвоздени путеви, али пре на нашу велику неерећу, него на срећу. Куд гвоздени пут пројурн, ту нестаје шума. Градећи гвоз дене путеве расте дуг и иамеку се народу иови терети, а народ иије у стању ни данашње терете сиосити. Проевекује ее наша домовина, али народ бива сваког даиа еиромашнији, а за кратко време оетаке бог у гакама и кошуљи! Народ иико не пита а све се ради о народиом трошку. На упражњено место херцеговачког митрополита ничу кандидати као печурке. Народ има своје кандидате, влада има резерву, и тројица жељио чекају, који he од њих сести на митрополитску столицу, не осврћући ее, што ии један од њих није споеобан, нит достојан за тако место. У првом реду стоји познати вам Магарашевик, чедо Гермаиово, а протектор Ђурковика, који је обичиа петља иа евакој врећи у којој има петљанија. За њим долазе Венјамии Николајевик и Змијаиовић. Оеим те тројице прибележеи је још и лички прота Немар Мандић, ког је још пре четири године Ђурковик у Пешти представљао, као вледику бањалучког, која се епархија оида требала устаиовити. Свестни грађани Бањалучани чувши за то, протеетирали су, јер су хесапили, боље и да немају епархије, него да је имају, па да им ее поставља владвка, кога оии неке. Што ее самсг проте Мамдика твче, њега нико не познаје, али је за-њ век иаопага препорука, кад га Ђурковвк препоручује. За сад нема говора о Мавдвку, јер ни његов заштитввк не стоји ввше код Калаја и ове владе добро. Народ у Херцеговини желео је. да ну се даде митрополвт Хаџи-Сава Косаиовик за митрополвта. Неки родољуби радвлв су на томе и преговорали е њим, али нвје могло доки до споразума. Митрополит Сава је био првморан, да даде оставку ма своје звење, јер није под овом владом и г. Калајем могао да својој цркви и своме народу користи, а тако би то било и сада, јер еу још иа влади, још мсти људи у Босни и Херцеговвии заповедају. Госп. Калај неке ни то да дозволи, да се Сава вз Беча у Босну прееели, да иа свом скромиом добарцу у Рељеву ужива оио пензије и спокојно жвви, а још мање дозволике му, да заседие на херцеговачку мвтрополију. Док је г. Калај управитељ Босне, за митрополита Хаџи-Саву иема у Босии и Херцеговиии места.
Оеим Саве, нма народ још једиог каидидата, а то је митрополит СераФим Перовик, који је ието, као и Сава рођеии Херцеговац и човек без приговора. Народ ее нада, да ke ее влада иа народие жеље осврнути и Сера Фима Перовика за митрополита цариградском патријарху предложити и да ke га патријарх прнзнати. Ако би влада и у овом питању пошла другим правцем, неке иишта постигнути, него ке херцеговачки народ још векма према себе огорчити. Сваки митрополит, ког би влада противу воље народа у Мостар послала, иеке имати повољан положај, нит ке иарод у-њ веровати. Још за време турске владе опирао се српски иарод својим митрополитима и владикама, и било је случаја. кад је босаиеки народ одавде из Сарајева кренуо митрополита Бугарииа Диоиисију Илијевика; јер народ иије хтео да гледа његово пакосио и по народ штетно удружење и намигивање с Турцима. Турска влада била је паметиа, па ее пре замерила Бугарину митрополиту Диокиеији, иего ерпском народу. Из свију крајева чују се иародпе жалбе због неправедног попиеа и иаплате десетина. Оеобито жале ее из травиичког и бихакког еанџака. Много се виче на барона Молинарија, који је у Травнику, а за тог се слушало, да је иајбољи и најправедиији. Кад се век на њега народ жали, а какви морају други бити ? Народ ее жали, да му дивљи зверови, оеобито вукови, стоку поклаше. Народ иема оружја, а влада се слабо бриие, да овоме злу доскочи. На жељезници између Брода и Сарајева било је несреке, иекочила еу кола из шииа и разбијена еу четири вагоиа. Hecpeke иије било, јер су вагоии били празни. ПОЗ ...
„Нивада историја вије прикавала човева њему налив. Ако Ти, царе, ве увловиш час пре овога човева, народна бува плануће немивовво. „Након зрелог размвшљања, ја нисам могао даље претрпавати једву ствар, коју свав вва. Милије ми је и да ти се замерим царе, но да те обмањујем, „Захтевам давле главу тога влочпвца и да му се одузме све имање вегово, те таво да се задовољи увређени народ. „Ако изввђај што ћеш га наредити, царе утера у лвж ову тужбу моју, овда те молим да ме вазвиш онаво, ваво тражим ја сада да се вавни ЛијенЛ Када Лијен дсзнаде за ту тужбу, вега прсђе јева и он се страшво узнемири. Али цар, милујући га, не учини ваво Пао захтеваше. Мало доцнвје иста се тужба двже са свију страна. Тужише га и саме вегове прксталице и сами вегови штићеници. Онда цар већ неимаде вуд, већ заповеди да се Лијен пошље у прогонство, а имаве вегово да се узме. Лијен виде по саопштеву тога уввза, једну чету војнива наоружаних, која дође да води у прогонство вега и породицу вегову. Он је тим падом био смрвљев; срце му се кидало варочито, вада је видео сузе невадашње своје сусетввве, коју, дивну вао што је, рашчупану, војнвци злостављаше. Путем у изгнанство, он је богорадао стражаре своје, да му дозволе ва часак да се одмори. У то рупи једна чета разбојнвва, који изјавише да вао невадашве жртве долазе по главу Дијенову.
... Невадашњег мввистра, счепаше и убише. На мзх он ссети, вако његову душу, везанвх руву наопако терају неке две авети у неви далеви грзд и уведсше је у једну голему кућу, пред некавва суђају, за чудо ругобног и грозног. То је био страшни суђаја на другоме све ту, ксји баш преврташе листове по тевтеру добрих и рђаввх дела људских. То је политичви влочве«ц, продере се он вада виде Лијена. Невера своме господару, утњетач свога народа, он је заслужио да га вувате у уљу. Адске слуге одзваше се риком н грохотом, које наличаше на грмљавиву. Оне дохватише душу и бацише је у један предубоки вотао, који је Сио сав у огњу. У ватуч писке њене, ниво души у помоћ ве притече. Узвврело уље мало по мало испржи ксжу, па продре и у уста и у утробу душину. Хтело се души Лијеновој још једнсм да умре, а*и јој не могаше бити! Најзад је једва авет дохвати грдним виламз, па је опет изведе пред суђају. Суђаја дочека душу поругљивом честитвом ва јунаштву, па опет стаде превртати по тевтеру, - Сада ти ваља поћи на планину Сечввицу, рсћи ће јој, да испашташ за грехе, воје си починила на вемљи својим неправдама. Поведоше сироту душу до под једну планину, која није била врло широких страна, алв зато врло висока и сва засејана сечицама од ножева, пободевих право и у често, те стрчаху гао стабљике посечене трске. Било је ту већ неколиво душа понабаданвх, воје вапијаху, плаваху праћавајући се. Лијен, гледајућн те муке, устезвиге се да
пође ва планину. Онда га љвет набоде на вопље и хитну га у висину да са ње падне на врхове оштре. Пошто је претрпео муке неописане, несрећвиву се ране проједоше и он се омаче и скомбрља нгз стрмен. Опет га поведоше пред суђају, који му сада рече добродушно, да му остаје још само једна мала вазва да је издржи: да прогута сав онај новгц, што га је непоштено прибавио, а то ће рећи само три мвлијуна две стотине двадесет и једну хвљаду тајела. Тада ce створи цело брдо новца у дворишту; и дов је једна Bвет те новце топила у једноме вотлу, друга је том раскаљеном течношћу запајала душу из једне огромне гвоздене варјаче, Лијен већ вгше вије осгћао ви своја устз, ни своју гушу, ви свој желудвц. Он је жалио што је имао тако много новаца, ма да sa живота није знао мере. Када се и то сврши, онда суђаја нареди да душу мету у коло у коме се душе преобрзжавају, те да се преметне у девојку. Тек што се нађе у колу, а Лијен се виде вао девојчица, поред једног оца и матере у ритама, у једној сиротињској колеби. Она је расла поред њих у сиротињи и јакој невољи. Када зађе у четрнаесту годину, узе је за себе један раднив, воји је после врло злостављаше, Протува једна из суседства повуша једном да је обмахве. Али њој падоше на ум зла почињена у првом животу и не даде ее обмахнути, да не учини зло у новоме животу своме. Она се одупре и ваза све своме мужу.
Али одбијени сусед не сматраше себе за побеђена и смишљаше на освету. Једне иоћи вада супружници беху у постељи, сусед унвђе у ложницу и уби радника; жева се само бегством спасе. Када провађоше убилца, онда овриввше и жену да је помогла милостниву да убије мужа. Изревоше пресуду. Не могући да доваже своју невиност, несрећнвца је плавала и запевала иза свег гласа. • Лијене!... Лијене!.., Шта ти се брајво, у сну тако превЦа? Ужурбаше се другови свршенога великошколца, дрмусајући га на столеци са наслоном на војој је васпао пре четврт сахата. Устани болан, доста је, огладнели смо љуто! Лијен отвори очи и виде пред собом валуђера онако ваво га је и нашао, воју му рече поругљиво смешећи се: Е, дакле! господине председниче министарства? Врло изненађен тим речима и озбиљно потрешен сном, Лијен замоли свештеника да му важе пута, којом му у будуће ићи ваља. Буди поштон и човечан, рече калуђер; и онда ћеш видети да ружа цвета и у самом огњу. Лијен се поражен врати дому своме, без и трага од охолости и занешености. Мало после нестаде га, и ниво више није знао, шта се с њим збило.
Генерал Ченг-Ки-Тонг.
Политички преглед.
Нов обранбени закон претреса се пред аустрвјским сабором. Код §. 1. који гласи, да се увађа оишта обрана, говорио је младочех Вашак. Он рече: „Никаква сила нам не прети да се ми морамо таво оружати. На то нас гони Исток. Но ја нисам чуо да је ма ко од нас памвтно разлсжио шта кемо ми sa Балкану? Нисмо задсвољили ни рве Словене у земљи, а век нам гравнуло срце за другима. Говорник тражи, да се ваша држава вдружи са Русијом, с њом нев свлопи савез, па да нас види бог. Онда се не би имали вога бојати, нит би вам нужно било оружати се. Промена министарства у Шпанији. У шпавском министарству наступила је промева До сад је било тамо четир слободоумнија министрв, сад су двојица одступила а остаде их само двојицв. Не чудимо се оној двојици воја иступише, али се чудимо оној двојици воја осташе у назадњачвом министарству Сагаста.
Д о п и с и.
(—пт>.) Грац. 27. нов. (8. дец.) (Прва словенска свечана забава у Грацу.) 25. иовембра (7. децембра) о. г. држана је прва словенска свгчана забава у Грацу. Сваки појединац, учесник на забави, понео је са ње успомену, ко;а неке ишчезнути, која ће живети у њему и увек га подсећати на тај дан, на дан прве словенске свечане
забаве, вад је свави Словен могао прочитати са лица свију осталих: „Словенство има живота; будукност је словенска." То је добит од ове забаве, до тог убеђења морао би доки свак, да је био на њој. А ко је био то се могло видети све ако је кадгод за часак само посумњао у будућност Словенства (а таких тешко да је било) тај је видео, да данашње Словенство у истини представља живот, да има све услове, потребне за живот, да ke претурити, дакле, садашњост и осигурати себи будукност... Дивну је слику пружала ова свечана забава. У дивној пространој дворани „пунтигамске пиваре* искупило се већ у доба кад је одређен почетак, преко 200 (две стотине) Словена, ђака навеликим школама градачким. Милина беше погледати до преко 200 особа на окупу, све синова мајке нам Славе! Беху заступљене све словенске народности, наиме: Хрвати, Словенци, Чеси, Руси, Пољаци, Бугари и Срби. Забаву је отворио згодним говором г. докторанд права Бјекослав Краут, поздравивши све и.вуиљене народности и приказавши два одлична госта, г. г. универзитетскепрофесоре: дра Крека и дра Клеменеијевића, који бише поздрављени бурним: „Живели! На то је отпевана стојекки стара академска песма: ,Gaudeamus.“ Полиција је спречила, да се у потпуности изведе програм приређивачког одбора тим, што је забранила говор г. дрда мед. Вл. Тројановика. Збор певачки је отпевао на onke допадање и задовољство под коровођством г. Н. К у х а р а медицинара ове песме: ,У бој* из „Зрињскога* од Зајца, „Напреј застава славе!” одЈенка. „Сабљо моја“ од истога и „Словенац сем“. Све су песме понављане и стојећки саслушане. Заузимљивост и труд г. Кухара заслужује свако признање. Живео! Између појединих песама се наздрављало. Прво ја наздравио Словенац г. де Францешки своме ученоме сународнику и у целом научном свету ува. женом проф. дру Креку, истакавши заслуге и рад му на словенистици и назвавши га покровитељем словенских ђака у Грацу. Г. проф. др. Крек и као Словен и као научењак заслужује признање и поштовање свију нас. Кад је Миклошик стављен у пензију, био је и др. К р е к уз Јагића, који је тада био у Петрограду и Лескијена, који јеу Лајпцигу, некад словенском Липиску, именован као кандидат за профееора словенистике на бечком универзитету. Цело је друштво устало приликом наздравице и бурном клицању: „Живео!" небешекраја. Живео др. К р е к, који је и овом приликом показао својим доласком, да му Словенство лежи на срцу! Другу наздравицу је изоговорио Словенац г. Котник, обзируки се на мало пре отпевану Јевкову: „Напреј застава славе’.* желеки Словенству истрајности у борби за победу словенске мисли. У име браке Бугара је говорио г. Константин Ив. Калч ов, техничер, рекавши, да ke Словенство постати снажно, управ, да ke доки до пуне снаге своје, кад народи словенски, који су туђи, слаби, постану своји, снажни. Брат Чех, г. докторанд права Едвард Хорни говорио је, као што рече, у име синова „народа Либушина,* наздравивши Словенима, ђацима градачким. Г. дрд. мед. Јосип Берса је говорио у име Срба и рекао је у свом лепом, кратком говору можда и оно, што је баш било забрањеио Тројановвћу, да рече. Берса рече уз пажљиво слушање свију присутних, да је германско и романско племе свршило своју улогу у историји, а на обзору се већ појављује нов див Словен. „Плећа му широка, че-