Застава

ло му ведро а бистрб му око.“ Берса је завршио речима: „Не бојмо се!" У истом смислу и истим успехом је говорио и Хрват г. Н. Домадовић, медицинар. Словенству је наздравио Пољак г. Владислав Фалковски, техничар и Рус г. С. Кофман, медицинар. Између појединих говора читани су брзојавни поздрави. Било их је словеначких (највише), хрватских, чешких, руских и бугарских. Ми присутни Срби смо морали црвенети од стида, што није било ни једног јединог српског брзојавног поздрава. Нарочито нам је жао, што су српска академска друштва („Зора* и „Коло младих Срба,«) заборавила да поздраве ову словенску свечаност. Време је било већ одмакло, те председник прве словенске свечане забаве у Грацу, г. Вјекослав Краут закључи званични део истога, изразивши жељу, да од сад сваке године буде у Грацу приређена свечана забава словенска, која ће испасти још лепше и сјајније него ова прва претходник потоњима. У нади, да ће се од сад сваке године искупити Словени, академски грађани у Грацу, завршујемо овај извештај са прве словенске забаве, прве не само у Грацу, већ у опће у целој монајхији, где има на универзитетима Словена.

После смрти Германове.

Карловци 1. децембра. Ко год је учествовао данас при погребу Германа Анђелића, тај се могао и опет уверити, да је њега наш народ давно саранио. Кад умре ма «оји од угледнијих варховачких грађана, има при погребу више света, но што га беше овом приликом. II поред свег тога биле су сад на овупу све српске владике осим Стојвовића калуђери и свештеници вз околине, затим некоји предстојници и начелници. Народа не само што не беше из свију српеких врајева, не само што не беше ни из најближе оволине, него чав ни Срби Карловчани нису дошли. Спровод је с те стране изгледао врло јадно. Највише су се истицали Цигани и Циганке из КарловBца и римокатолици. Ови последњи дођоше из љубопитства, а они први грабили су се за свеће, јер се било прочуло, да ће се 10 центи всштаница поделити, а после погреба, да ће се распоклзњати оно рубље, које је Герман оставио сиротињи. И заиста одвратно беше погледати тај свет, мгђу којим се веливи део отимао зв свеће, па поједини људи и жене трпвху под к&путе и кецеље по неколико всмади. Није се ту ни мало видело, да је дошао трезвен српски свет, да ода почаст повојниву. Један Чивутин трговац, отворио је одмах после погреба кшефт, купсвао је те свеће и однео је два дењва собом. Циганија стајала је после погреба и чекала да се р&здели Германов „веш,* воји је оставио сиротпњи, али не дочева. Кажу, да паметнији у двору неће да се тај „веш“ подели сиротињи. јер је напојен знојем болесника који је имао сушицу, те би могло бити, да Германово дсброчинство, однесе међу сиротињу клицу болести. Заиста, аво је то тако, онда се само може похвалити. Надгрсбно слово Гермаву говорио је владика Тесфан Живковић. Кзжу, да га је Герман молио, приликом последњег синода, да му то учини вао пријатељу, и г. Тесфан је доиста говорио надгробно слово вао пријатељу из млађег доба, а не као владива. Говорнив је говорио о млађем добу Германовом, о оним „златним временима,* кад је с њиме вао придворни валуђер у Карловцима златне дане проводио, говорио је о оном добу, кад је Герман био секретар веливога пвтријарха Рајачића. Једвом речи епископ Тесфан говорио је о Герману у оном добу, воје се простире до 1874. године. Али од те године, па до данас говорнив није хтео ништа рећи, велећи, да он с њиме није више заједно живео и радио, и да ће тај рад Германов историја пресудити. Говорник рече, да он ни то неће испитивати, зашто су претходници Германови много урадили, а Герман ништа, неће да испитује, јел Герман томе врив или околности, он и то оставља историји. Оставља историји и то, да ли је Герман својим рздом отклонио од наше црвве опасност, која јој је претила или не. Говори двље и вели покојнику: „Н>си био блажен ни у раду, па чак ниси био блвжен ни међу пријатељима, који су ти ласвали, а вад си поболео, они ти окренуше леђа!“ Кад је говорник завршио чуло се у црввв: Жввео! а ниво не рече: „Слава му!“ Погреб се завршио ово 12 сати и ту се доисти могло приметити, да Герман није био блажен ни међу пријатељима, јер чав и негдање чанволизе његове причвху свету, ваво су за покојнпковом совром јели повварена вупуса и пили висела бела вина. Овде ћемо забележити врло вначајну ствар, која је упала свету у очи, јсш док беше Герман у двору на мртвачком столу. То је било уторак по подне, кад су пустили свет у сгбу покојнкжв. Чело гхиве Герметов?

нарицао је прота Чобанић. Он је намештао главу повојнивову, воја није никако хтела да саоји, како је Чобанић хтео, дов напослетву Чобанић уве поиово повојникову главу, те завапи: „0 свети патријзрше, до сад смо сви ми морали, вако си ти хтео, а сад ти мораш, ваво ми хоћемо!* • * * Валиво огорчење влада у Карловцима, међу свесним грађанством, против Германовог брата поп Стеве Анђалића. У оном часу вад је Гарман издцсао, поп Стева одјури у Даљ, да тамо сели и односл све, што се однети могло. Два дана пред смрт Германову запита Германа неко, где му је брат. „Питате где је плебанош?" раче Герман (os је св јг брата Стеву увев звао пдебаношом.) Плебанош је био овде, и све је однео. Сад је отишао у Даљ.* Кад је ивасланство саборсвог одбора стигло у Даљ, нађоше 200 цакова зоби, спремљених за Митровицу. Изасланство је то препречило, ал није могло више препречити, да се силна бурад стара вина, силна храна и многе друге ствари не однесу неволво дана ранвје. Изасланство саборског одбора нашло је у главном ово: 1000 акова вина и то само од ове и лањсве године (старо је однешено); 600 мет. цепти пшенице повварене, провлијане, коју нмко није хтео вупити, 200 комада младе беле марве вспод 6 година. Сва jle та марва жигосана са „С. А.“ а то је са жигом Германовог брата Стеве. Нађено је 150 јармених волова који су већином тавође жигосани жигом „С. A. n (Пошто се силна теглећа марва затевла од пре Германа, то Стева Авђелић није смео да сву ту марву жигоше на свом имену.) Нашло се даље преко 600 глава овацм и 150 врмади. (Овима на срећу није Стеван Авђелић привезао цедуљу за реп, у знак да је и то његово.) Шуме су у ужасном стању; грозно опустошене, и нигдв не подмлађене ва време Германово. Обрачун између Стеве Авђелића и изасланива саборског одбора, још није готов. Но ми се вздамо, да взасланство саборсвог одбора, неће допустити, да г. Стева Анђелић на онај начин „сбрачунава* вародно добро. Аво је све оно, што је тамо било до пре 14 дкна свсјина Стеве Авђелвћа, онда питамо ми: зашто Стева Анђелвћ није сачевао изасланство, па да докаже своју својину, него је ост&вио брата на умору, а он трчао у Даљ и селио за ово последње 14 дана на врат на нос све, што је могао сдселвти у Мнтрсввцу. То не показује чисту савест, нит тако ради онај који је прав. За сад у свој ствари мн нећемо нвшта више да говоримо јер се надамо, да ће изаславство сабсрског одбора знати и без нас, шта му ваља чинити.

Вести из места и са стране.

Краљица Наталија и њезин син. Између краља Милана и краљице Наталвје воде се преговори, како би се могла краљица састати са престолона' сљедвиком, јер колико је краљица желња сина, толико је и он жељан матере. Краљ Мвлан није се могао томе прстивити, већ је пристао дакраљевић оде у Букурешт, да станује у згради српског конзулата, и да се у току два дана може виђати с краљицом, ал само у присуству генерала Протића и још двојице генерала. Краљица није могла пристати да у присуству других људи, а нарочито у присуству генерала Протића говори са својим сином, а да не сме бити с њим на само. Сад кад је дошло до скупштине, веле да ће краљ попустити, јер се надв, да ако он попусти, краљица неће протестовати на скупштину. Колико је уовојвести истине, идемо да видимо. „Држава у држави.« Нашао се неко, пи свој прилици неко Чивуче, коме није право шта се збива у карансебешкој имовној опћини. Он денунцира управу те овћине, бајаги да ова употребљује иметак, којим управља, на политичке цели, а у самој ствари он пуца од једа, што се народ, чије је то имање, користи њиме колико-толико, те не могу Чивути да овладају њиме, као на другим местима. Деведесет хиљада фор. има иста опћина у народу у бившој румунско-банатској регименти растурено као зајам, и ето, то је Чивучету у „Пешт. Лојду“ противно, и то противно тако, да све сикће од једа. Да боме, тај новац требао је најпре да се улсжи у какву чивутску штедионицу, па Чивути њиме да располажу онако, како они знају. Него Чивуче у „Пешт. Лојду* баш претерује у безобразлуку. Најпосле завршује свој допис овако: „Господа народњаци треба да мисле, да и стрпљење мађарских власти има своје границе те да је њихова имовна опћина престала бити... држава у држави.“ Ми знамо врло добро, да се имовне опћине никад нису понашале као држава у држави, а што се тиче власти, ту знамо, само за управу имовних опћина, кр. комесара и за министарство. Иначе никаква управна власт нема да се меша у делокруг имовне опћине, као што би то хтело Чивуче у „П. Лојду.* Најпосле треба да знају сви Чивути, да имање, које уживају некадањи граничари, није пало с неба, него је то поклон за некадање услуге, или, ажо хоћете,

и отштета за некадању крв граничарскпх синова. Ти граничари имају право, да располажу тим имањем у границама закона, а пружати новчане помоћи појединцима као зајам, то сме сваки, а имовна опћина још и треба да буде од помоћи онима, чије се имање назвало. За то, што Чивути не управљају тим имањем, није још доказ, да се опћинско имање употребљује на против-државне цели. Њиме се испомажу људи, чије је оно, а што Чивути „Пешт. Лојда* ниеу међу тим људима, за то ови људи ни су криви. У осталом, ми знамо, да се најстрожије пазило на рад имовне опћине, и надзор су вршили нико други већ сами велики жупани, па ако је било неких незаконитости, зар не би ту и ти жупани, као краљевски комесари, у некслико криви били. Али Чивучету је „Пешт. Лојда," криво што оно не располаже оним капиталом, којим располаже имовна опћина бивше карансебешке регименте, и због тога је зажвалило онако у 342. броју „Пешт. Лојда.* Није истина, да жупанија има право надзора над имовном опћином, већ влада која именује опет евога комесара, а то је обично вел. жупан. То треба да знају сви они, којима су имовне опћине трн у оку. Али да! Успели су са белоцркванском имовном опћином и завели ту „жупанијеку управу*, па би сад хтели да се дочепају и хиљада карансебешке имовне опћине. Само све званично... Неки поседник из Чешке хтео је да купи волова у Угарској, па с тога се крајем септембра месеца обрати на градоначелника у Будимпешти, да му овај јави, кад ће се у Будимпешти држати јесењи вашар. (Овај се вашар држи сваке године новембра месеца.) У писму приложи и марку од 5 нов. за писмо, у ком би му градоначелник одговорио. Но шта је градоначелник радио? Он писмо, које је добио 24. септембра, даде протоколисати, а марку од 5 нов. пошље на сачување у касу. Писмо се затим после осам дана пошље на дотично магистратско одељење. Одавде се пошље писмо управи кланице, а ова онет пошље исто писмо финанцијском одељењу натраг у магистрат. Одавде оде писмо опет у средишњу магистратску касу. Сад је у Будимпешти било све готово, а то је било 21. новембра, али место да известе човека у Чешкој обичним путем, они му преко среске власти његове јаве, „да се дан, кад је вашар у Будимпешти, може видети у сгаком календару“. Три је месеца требало да се одговори на просто једно писмо, које је приватно управљено на градоначелника у Будимпешти. Али на томе није остало. Сад је финанцвја оглобила човека, који је питао, кад је у Будвмпешти вашар, са 2 ф., за то, што није на „молбенвци", управљеној на градоначелвика, било »штемпла*. Чието човек да не верује, али ето, истина је. Свакојако онај поседник није вмао вута, да се на градоначелника обраћа, вад се заиста из сваког календара може видети, кад је где вашар; али кад се већ обратио, мигло је зацело, а и требало је, да прође без горње комедије. Али: само све званично... Чудан знак. У Београду се већ сад виђа необично велики број официра. Како „Н. Глас* јавља, то је с тога, што су из сваког пука дошла по 40 војника да се нађу, кад се отвори велика народна скупштина а то ће бити 11. децембра. Српсне банке од десет динара у сребру, престају да вреде са прввм децембром ове године. Место њвх има. нове десетице, које су ступиле у живот 14. јануара 1887. године. Поводом тог вечитог растанка са првом српском папирном десетицом, „Посавље* вели ово: На старој банци гледао је Србин лик свога првог краља, коме с једне стране стоји вредна ратарка са снопом и српом, а с друге му стране стоји војник српски, наоружан спреман. На другој страни гледао је Србин ликове чланова народне династвје своје, гледао је великог књаза Милоша, бесмртног Михајла, књаза Милана и лик прве књагиње српске Љубице у српском руху. А шта од свега тога видимо, да је изображено на новој банци? Место лика књаза Милоша гледаће Србин некакве испреплетане змије, а место српског војнвка гледаће неку голуждраву децу, како се већим чекићем од себе, разбијају крст на наковњу. Место слике квагиње Љубице, гледаћемо и то спрам сгетлости као неку панораву, некакву „грчку главу.* Боже праведни! какав ли је, на што нам ли је тај мудри символ, та грчка глава, која истисну лик квагвње Љубице!? Јамачно непреставља она мудрост нашу јер ми Срби нити смо грчког нит цинцарског порекла, па да ним њихови символи требају, нвти пак имамо старе српске патријотске мудрости, јер да је имамо неби до папирног новца ни дошли, па зашто је онда на нову банку уцртасмо!?« Нов обичај. Читамо у „Бачванину" под насловом: „На девојачком вашару“, о једном новом обичају, који хвата корена међу нами. „Бачванин* пише: „Код наше браће Буњеваца у Сомбору давно је у обичају девојачки вашар. На дан св. Фрање, (4. окт. п. р.) ако није дан недеље, а оно идуће недеље после св. Фрање се искупе све девојке удаваче у Сомбору, оду у предграђе Банат, и тамо у означену биртију, где се коло игра. У исти мах дођу и момци, који хоће те јесени да се жене, са својим старешинама, ухвате се у коло и игрзју га са девојкама. Старци седе око стола у крају те „меркају.* Кад момак изабере себи девојку, онда дође „старцу* своме, рекне му и покаже девојку, коју бегепише. Старац пође девојци, извади јабуку, коју је собом од куће понео, и пружи девојцв ј®<sуву. Momsk стојн укек прред старцв- Ако

девојка прими јабуку, знак је, да хоће да се за тог момка уда, онда сљедује уговор, а наскоро буду и сватови; ако девојка не прими јабуку, онда је старац за сина добио кошар, и мора другу девојку, ал на исти начин тражити. То је као што рекох, обичај сомборских Буњеваца, ал од кратког времена су и Срби примили тај обичај. У другу недељу после „подизања чесног крста,« ове године 25. септембра био је српски девојачки вашар у српском предграђу. Ја одем на тај вашар. Искупили се већ момци и девојке; старци седе те пијуцкају „барањац.“ Тамбураши засвираше коло. Прво се ухватише девојке, па тек после момци. Милина је погледати како се игра коло. У целом колу угледам једног момка и девојку. Да ти је само видити драги читаоче, Младева и Кристу! Младен као да не стоји на земљи, већ све лети, везе... Стала свирка престала игра. Младен погледи опет Кристу, и нешто јој рекне: и Криста му одговори и мало се насмеши. Сад неки старац који је у крају за столом седео са својим сином и непрестано са очима пратио Кристу, пређе с њиме Кристи; извади јабуку, пола белу, пола црвену, пружи Кристи и дрхћућим гласом рекне: „Узми синко ...“ Младен је стајао као укочен, очи му се вијале час лево час десно, и онда погледи на Кристу... Криста је гледала у земљу; за мало погледа у старца, који је држао непрестано јабуву у руци и понови сад молећим гласом: „Узми синко...“ „Ја... не могу ... ја... имам ...“ рекла је Криста. Сад старац ћутећки понуди по трећи пут Кристи јабуку. „Ја не могу примити јабуку... јер ја имам свог..." и пружи руку Младену. „Она има свог момка,* одсече Младен, дохвати Кристу и пође да игра. Још је старац гледао за њима; уздахне и рекне: „Сретно вам бнло.“ И оде са својнм сином из биртије. Ето, то сам видио на девојачком вашару. Ова слика ми се допала, ал ипак нисам зато, да се тај обичај и на даље одржи. Има у нас обичаја, како се девојка проси, и ја држим да су лепши, с тога се ваља нашег држати; Српкиња се проси на дому, а не тражи на вашару. Манимо се туђег, јер нит је лепше, нит боље.“ Парастос. Срп. православна црквена општина новосадска приређује у суботу 3. (15.) децембра о. г. у св. саборној цркви у 11 сати пре подне парастос народном добротвору Стевану Николићу на који се грађанство позива. Главна скупштина „Матице Хрватске“. Орошле недеље одржала је „Матица Хрватска« своју главну скупштину под председништвом г. И. Кукуљевића. Из извештаја видимо, да је број прошлогодишњих чланова „Матице* износио 6765, дакле више него приликом последње главне скупштине 228 чланова. Лане се штампало девет књига у 63.300 отисака, од којих има само још 1500 отисака на складишту. Прихода имала је „Матица« течајем године 1887. у свему 26.301 фор. 56 нов. Од тога је потрошено на издање књига год. 1887. 22.061 фор. 74 нов. Ово су доиста врло повољне прилике. Илочка штедионица. У ствари стављања у истражни затвор Косте Арсенића као управитеља илочке штедионице, добисмо овакав брзојав од Арсенићеве матере: Молим, дозволите да опровргнем подло, злоковарно и јавно опадање онога, који се тренутно бранити не може. Није истина, да су Косту Арсенића затворили ради крађе, проневерења и глобљења, већ ради тога, што из вештачког мњења проистиче сумња, да је проневера, коју је он пријавио суду, делом за његове управе учињена (ова је већином пре њега учињена), те је тако суодговоран. Списак вирилиста. Читамо у „Бачванину*: Списак вирилиста наше жупаније за идућу годину је састављен. Свега има 300 вирилиста, међу овима 51 Србин, и 84 Чивута. Да смо весели! Људи каменог века. Један немачви научар пре неког времена нашао је у Бразилији племе Индијанаца које носи карактер правих људи камене епохе. То племе живи око обала Ксинуа, једне утоке реке Амазона. То племе са свим не зна за употребу метала, па за производњу домаћих ствари служе се каменом, костима, шкољкама. У моралном погледу није се макло, од како га је Колумб пронашао. То племе није дивљачко; код њега влада многоженство а одвећ је развијена љубав према породици. Код њега нема појма о Богу.

Најновије вести.

У јучерањој еедници уг. сабора одговорио је министар Орци иа интерпелацију у погледу ухваћеног пиена темишварског жупана, које се тиче избора Стојачковићевог. Министар признаје да је то писмо на њега управљено било, ал је украдено, он га није добио у руке, и усљед тога није могво никакве мере предузети. Но није ни доцније могао јер еу међутим избори прошли. Сабор је и овај одговор узео на знање. Бизмарк се јако разболео.