Застава, 14. 11. 1893., стр. 1

ЗАСТАВА

САВЕЗ СВИЈУ НАРОДА.

Читамо, да су за време руског гостинства у Француској приредили француски новинари банкет у почаст руским новинарима. Међу осталима Зола је наздравио руекој литератури и прелазећи на савев с Русијом напоменуо је, да пред његовим очима лебди савев свију народа, што је за сада истина само сан, али се радом књижевника може остварити. Речи ове знаменитог књижевника француског не треба да се пречују. Оне су тако важне, да треба да одјекну по свима крајевима Европе. Оне су праве пророчанство. Савез свију народа заиста је велика света ствар; у њему је спас Европе и целога човечанства. А мисао о томе савезу није ине треба да је сан, та мисао треба да постане најдубљим убеђењем светињом свакога образованога човека и пријатеља човечанства. Савез народа не значи ништа друго него мир, љубав и срећу целога човечанства. И ако је Христос мир љубав и људма као највеће добро проповедао и учио онда је савез народа једино право средство, да постигне то највеће добро: мир и љубав међу људима. За то не можемо већу и узвишенију задаћу приписати дивној појави нашега времена: пријатељству и братству два нај-. силнија народа европска, него што је стварање великога савеза свију народа, тог јединог јемца за мир и срећу човечанства. И за то бележимо изјаву Золину, као најзнаменитију међу свима свечаним изјавам» и здравицама, што су се чуле при дивном гостииству Р.уса и Француза. Но није само са Золиних усана ова знаменита изјава зазвучала, она је и другде наглашена. Свуда, где су се гости и домаћини сусретали, примајући једно другом братску руку, грлећи се и љубећи, нису ништа друго показивали, него најлепши пример братинства, који би ваљало сви народи да пригрле, те отклонивши све препреке узајамном споравуму, ваљало би да се братски предусретају, грле и љубе као та два дива два првака међу народима. За то нека је слава тим великанима и најјачим заступницима најлепше врлине божанске љубави хришћанске. Јер док други по маневрима, звецкајући сабљама, праве савеве и договоре, како ће овај или

онај народ унесрећити; како ће истребити своју једнокрвну хришћанску браћу, да би угодили свом неситом властољубљу, дотле Руси и Французи отпасују мачеве и држе велики обед хришћански велику тајну вечеру, иза које има доћи прави мир и срећа народима. Дај Боже, да и то буде без страсти и мука, јер су на роди доста напаћени и намучени. После деветнајст векова тешке школе, ваљда су разумели народи велики наук еванђелски, ваљда не ће по ново дизати на крст учитеља мира и љубави, ни његове апостоле прогонити и мукама мучити. У Европи прослављена је велика елава, слава братства два најјача народа европска, који су кадри искупити за дану своју реч од мира и љубави. Задаћа је умних људи, вођа народних да покују, док је врело гвожђе, да из ове ретке појаве скују нарушени темељ среће, европских народа, на којем ће се свако добро подићи и навидати моћи. Ваља добро иа ум узети, шта се ту догађа. Нису то правне речи, што их весела дружина уз чашу руменике избаци, да их већ сутра заборави; нису то ни изјаве каквог конгреса мира, што прави договоре о миру, а иза леђа оштри бајонете и ножеве; није то ни сокачка демонстрација светине, што на енергични позив полиције размеће се којекуда; па нису то ни празне званичне изјаве дипломатске, које су обично пука лаж и превара. Прошло је две године како су се Руси и Французи носили на рукама, грлили и љубили у Кронштату, Петрограду и Москви, па после тога подужег времена видимо, да љубав та ни мало није охладнила, него на против све јаче-г корена хвата, шири се и обузима све кругове од горе до доле. Руско-француско пријатељство ве мути ни најмања дисхармонија. Сви фактори оба народа једнако су загрејани племенитим осећајима Иароднога братства: представници државе и цркве, представници умне и физичне моћи народне, једнако су дали израза радости вбог те изванредне лепе и ретке појаве, којој нема равне међу народима. Богослови би рекли, да је тако вечни промисао хтео, да у наше дане, кад је на све стране мах узела дивјачка дрека ва општу журбу свију против свакога, одључе се и одаберу два најповванија народа европска, да поведу коло хришћанскога братимства. У нашем веку, кад

је ивнађено кобно правило борбом ва опстанак и развитак, мора нам доћи као неко чудо, оваки обрт од општег покоља к братинству народном. Ваља се осврнути на бојишта и страшно покоље нашега века; ваља погледати на гомиле убојног матервјала и иа десетине милијуиа миши<ца што су спремне сваки час, да кидишу ч да раздиру братску, човечанску груд. Сами исти Руси и Французи су поднели милијуне жртава у међусобиој борби и ужасном покољу. П* гле на један мах шта видимо? Видимо, да се ти исти велики убојници сматрају данас највећим пријатељима. То све изгледа загоиетно чудновато невероватно. Али та је појава са свим природна. Ако је у природи човековој, да се борбом развија и постоји, природно је и то, да тај развитак бива у заједници и међусобној свези и савеву тако, да ив заједничке осиове ничу сви фактори борбе и сви фактори развитка. Природни закон сродности крвие, из које доследно излази и заједница ин •тереса општега опстанка, јесте исто тако јака сила као и сила борбе и такмачи се с њоме у раввитку општем. Та сила је основ и иввор опште љубави и топлине у свету, без које свет ие би имао дражи ни милине. Та сила, боговска, вечна, не гине, но исто као сила гравитације држи свет, држи народе у пристојној бливини, да се не раскину и не распадају у ништа. Европски свет је свет сродних елемената, који развијајући се борбом долази ипак до ступња пуне свести, у којем поетаје способан, да види и позна себе у целини својој, у којем закон сродности и брат®тва врши силан утецај исто, као пјто је дотле делао закон борбе. То је ступањ зрелости и способности народне за миран, разуман развитак, у којем истина не увиштава се закон борбе, али се веома ослабљава, - мекша. Европа ступа у ту фаву развитка свога она сазрева за пуно уман развитак, који замењује дивљу, необуздану силу борбе, која је њу у раввитку до сада кретала. Може се зачетак те фазе уииштити, може наступити болесно, неизлечиво стање у друштву, тако рећи друштвено лудило, може да уништи природан развитак европскога друштвеног органивма. Но за то су ту вође народне, ти лечници његови. Они треба да врше дужност своју, треба свом силом да дижу глас свој и са-

чувају наше друштво од лудости, да бн се природан здрав развитак, иа основу закона, сродства иашнх друштвених елемената извршио. Појава фраицуско-руског пријатељства тумачимо као природну потребу друштва европскога, да се иориалио развија; изјаве братства и пријатељства иароднога, то је сила закона сродства, што ради у крви оба народа, а глас Золин и оних, који бодро мотре на оваке појаве, јесте глас генија Европе, који јој пружа прцво средство, прави лек, да ее сачува друштвени организам од силе нездравих, отровних, разоравајућих састојака, који се нагомцлаше у друштву, лек тај је савез народа и то у првом реду савев европских народа, који треба да буде квасцем, што ће замећи цело човечанство, спасоносном идејом великога савеза свију народа целога човечанства. Разуме се, да при извађању ове велике замисли има да послужи оиај осиов она сила друштвена, што је кадра закону борбе одржати равнотежу. Та сила је као што рекосмо закон сродства иародиога. Тај вакои дела од памтивека у Европи, и по њему се развијају сви одиошаји европски. Погледајте европску цркву, државу и општи раввитак народа, па ће те свуда наћи одлучио делање силе те. На основу вакона, сродства народнога подељена је Европа у три главне групе географски, политички, верски, етнографски и културио иа име: у групу ромаиску, германску и словенску. У свима тима правцима видимо главва три типа, који су међу собним сродством вевани у једиу велику целину, у једну троједницу што је једини и прави ваступник Европе и њеие укупне снаге. Речена три племева скоро искључиво наставише Европу од вајкада, те се иеколики страни елементи или стопише и изгубише у њима или чиие незнатиу, сићушну мањину према ова три дива европска. Тако југозапад иастанише племеиа романска: Талијани, Француви, ПТпањолци и Португалци, једино осташе Румуни на истоку међу Словенвма; средину и северозападне делове Европе ваузеше германска племена: Немци, Кандииавци и Британци; а југо-исток и северо-исток словенска племена: југо-словени, чехо-словени, Пољаци и Руси. Према тој географској и етнографској подели стоји и политичка подела Европе,

ПОДЛИСТАК, ТЕТИЦА ПРАСКОВЈА НИКОЛАЈЕВНА.

од П. П. Гњедича.

Тетица Прасковја Николајевна беше већ старија девојка, могло јој бити преко шездесет; она је живела на горњем делу наше велике дрвене куће, од куда се силазила редовно три пут дневно, по басамцима, који су некако чудновато шкрипали. У нас у опће шкрипе сва врата и басамци у кући, али они који воде тетици, ти се одликују нарочитом муз&калношћу. Сваки басамак, као дирка на гласовиру, угибао се под ногом и давао од себе врло пријатан звук као да каже: „ето и ја!“ Други су изговарали то исто, али који брже, који лакше, који танко, који дебело Особито су јасно издавали тај звук, кад се пењао по њима отац, који је могао бити тежак читаву центу. Кад би ми деца трчали преко њих, једва ако би се чуло: „и ја, и ја.“ И како се дубоко урезаше ти звуци у дечије уво! Ето прошло је од то доба скоро тридесет година, па и сад ми се кадгод чини, да чујем оно мило, старо шкрипање . . . 11. Ишли смо ми горе тетици, по налогу материном, да је питамо, хоће ли јагода, или да је молимо, да каже где је онај шал, што је лане купио отац. Ишли смо јој и ако не с неком побожношћу, а оно свакако с неким [љубопитством; у ње владаше са свим други свет, друго „царство“ као што смо ми говорили. У нашој читавој кући не беше вашака, на дворишту живиле су само вашке на ланцу, а у тетке у соби становаху три пинча. Ја ни дан данас

не могу да трпим та створења, а онда сам се чудо бојао њихових малих, оштрих зубића, које су они показивали сваком згодном приликом. Тек што се дотакнеш кључаонице, атек сезалети на тебе то тројство, па тетица читаву ку буру има, док их умири. А кад уђеш и цочнеш да говориш о твом послу из свију буџака чујеш режање и шкљоцање зубова. Особито Роска, стара родоначелница породице, чудо гадно гледи на тебе испод топлог огртача, под којим лежи по вас дан. Најбоља је још најмлађа Бјутка, која по срцу није рђава, шта више дође са свим близу госта, па га који пут и оњуши. Средња Топочка има врло леп сопран, па за то и тетица особито пази, да не озебе и поквари глас. Пl. Ред у соби код тетке је врло занимљив. Велики орман од црвеног дрвета, на ногама од бронзе. Над њим су обешене иконе, а пред њима црвенкасто кандило са позлаћеним подножјем као оно у чаше. По странама кандила, мале чашице са сувим гранчицама од палме. Тетица ми је говорила, да су те гранчице из Палестине и да их је донела баба Агатокла, која је већ давно умрла. За иконама у корпици лежали су у папир увијене шкољчице и камичци разнобојни с пегицама. Њих је донела та иста баба с Јордана и ти камичци се поштовали као свети. Када сестра Олга оболе од стомака или назеба, а то бива код ње често, одмах су је поливали с водом у којој је био таки један камичак и као руком однесено. Сву ову збирку показивала би нам тетица као у награду о великим празницима. Кревет јој је био чудо велик, у њему је по свој прилици било неколико сламњача и пупо јас

тука. Бог би је знао, како је она ту спавала. Лети се одевала цицом, на ком је морао бити шарен петао. Ја мислим, да је петао био тамо насликан, као слика раног устајања. Зими је облачила свилено одело, постављено, ишарано свима могућим бојама, али укусно сашивено. IV. Но што је најзанимљивије, чело главе јој стајала сабља, велика драгонска сабља, коју је тетица насљедила од покојног свог брата, а нашег ује. Није њу тетица држала у соби тек онако параде ради, него се она јако бојала разбојника, па није смела да спава без оружја. Истина захтева да се и то каже, да је сабља давно и давно већ зарђала, да је не само тетица, него ни кочијаш Јаша не може да је извуче. Тим је мање ова археолошка старина, како се чини, могла испуњавати своје назначење; сви су у околини знали, да тетка спава наоружана, а ми деца гајисмо неки свети страх према том породичном мачу. У орману тетичином је врло пријатно мирисало. Ту вапиле, кардамома, шљива, од руже цвета С тога смо ми радо испоручивали поруке, јер она нас никад није пуштала, а да не да што. Не могу рећи, да се баш претргла, али три зрна сува грожђа или једна шљива не вали. Јели смо их необичним апетитом. Шљиве су биле суве и чврсте, као јордански камичци и требало је ту времена, док се ижваћу, а то је баш оно, што нам је било слатко. Стара стрина Анфиса је говорила да под тим шљивама леже петнаест хиљада новаца али ми то нисмо знали. Тетица нам је давала о имен- и рођен-дану по рубљу, али никад више. Кад би јој мати говорила:

0 што ти је да трошиш, драга сејо! Она би одговорила: Нека, нека, ја их волем. V. После ручка се тетица увек шетала; она је доказивала, да је то врло добро за варење јела. Чим се сврши ручак, ми изљубимо руке, она се дигне, оде горе у своју собу, огрне мараму или ћурак, већ какво је време, и изађе да се шета под редом липа. Она се свагда шеташе кроз тај ред липа, а никад не излазаше напоље. Шетала се обично читава три сата. Напред су трчали три пинча, управо рећи ваљали се три беле кугле. Остраг одмереним корацима корачаше сува слика тетичина, спуштене главе. Тетица је до старости сачувала руменило на образи и белину коже, мажући се сваки дан соком од краставаца. Она је волела, да се шета сама и није могла да трпи, кад јој је ко сметао. Отац кадгод оде за њом у ред липа, па је пита: Размишљате, Парања? Размишљам, Вово! одговорила би с уздахом. Размишљајте, то је добро за варење јела. Али само о чему мислите? 0 нечем немогућном, Вово. На пример, о царевићу преко мора. 0 љубави, Вово. Отац слегне рамени и оде матери. Но, баш је луцкаста, та наша Прасковја. Опет сања о љубави и то у шездесетим годинама. Па може јој се опростити, одговорила би мати сети јој се само прошлости.

j^KACTABA II жжлам редовжо: грвдем, петжом ■ неде&ом жа целом табажу, а уторком жа по табака. ЦЕНА ЈЕ «■ Аустро-Угарсжу! ta целу годжиу 14 ♦. м. ta по годжне ......... 7*. ж, ха четврт годжие ....... 3 ♦. 60 ж. ia 1 месец 1 ♦. 20 ж. За Србжју ха годииу 32 джн., на по годжне 16 дип,, жа четврт годжне 8 джнара.

ОРГАН СРПСКЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ. БРОЈ 174. у новом саду у недељу u, новемвра 1893. ГОДИНА XXVIII.

ЛАСК (лакж м жо 6 жо«. од ам» ■ овжкжх вжтжах елем; м жшг м жлак < ■о 80 кожч. сжажж . ут. ДОНЈИСИ шиу се уреджжштву, а иретплжта ■ огласж адмжнжотрацжјж „ЗАСТАВЕ" Урвджжштво ж хдмжпжстрацжја „Заставе* жала ■■ ее у куКж г. Ст. Је«тжКа, главна улжца. НЕПЛАЋЕНА ПИСМА не жржмају м РУКОПИСЕ же »ракамо. Поједжнж бројевж етају 10 жоач.