Застава, 14. 11. 1893., стр. 2

која има у главном романске, германске и словенске државе, које су повнате и не треба ни да се именују. Верски је исто тако подељена у три главне хришћанске цркве, римокатоличку, протестанско-реформатску и источно-православну. По суштини тих цркава и главним представницима им, носи прва црква романски ДРУ га германски, а трећа грчко-словенски значај. Књижевност и остали ваступници образовања европскога по јевику и суштини производа носе опет три обележја: романско, германско и словенско. Чак писменица, као видљиви представник и посредник умиога раввитка та мождина европска, што преноси умне враке, има трајни: ромаиски, германски и словенски тип. И ето, то је све докав необоривог утицаја вакона, сродства, што се вековима вршио у развитку Европе и њених народа. Време и просвета учинили су, да је та скривена природна сила као и многе друге силе данас јасно на видик ивашла и сваком знана. И сад ништа друго не треба него ту силу вгодно употребити да врши благотворан утецај свију у најновијој фави раввитка европскога, у коју ступа у фази зрелости и равборитости народа европских. С тога је веома вначајно вближење и братимљење Руса и Францува, јер то је манифестовање свести европске о заједници и јединству њених народа, што се по природном основу на вакону сродства раввила. Да како има у Европи и друга струја, која са свим противно чини од онога, што је тежња руско-францускога пријатељства. Ту је тројни савев и његове потркушице. Но ваља увети то на ум, како хармонишу народи тога савеза и за чим иде тај савев, па је онда лако пресудити, на коме је царство и ко је прави ваступник равумнога, природнога, мирнога правца ва даљи развитак европских народа. Тројни савев је онај фактор у Европи, који хоће да подигне и утврди хегемонију и превласт једнога дела Европе над другим. Хоће да учини то, да једна трећина господари и располаже са оне друге две трећине европских народа. Та трећина је германство. Управо није ту ни трећина, нису ту сва германска племена, већ само Немци и њихова царевина, којој хоће да утврде они моћ на све четири стране. Једном руком ради би притиснути Французе, другом Русе и тако осигурани да јуре овамо на исток, да тлаче вековне мученике и паћенике на Балкану и око Дунава. Треба погледати, шта се све чини са тим народима под заштитом и вољом немачке и војничке царевиие, која је управ нагонила све народе и државе, да се до зуба наоружају и која за рад свог неситог властољубља не мари жртвовати , милионе живота и запливати у велики општи покољ. Што код Немаца као сродне европске гране не избија на површину појав и осећај братства са рођацима словенским и то има свог узрока. Они су огрезли у ве-

ковној борбн, како са Словенима тако и са Романима и имају то убеђење, да иикад нису довољно сигурни, јер су иа две стране угрожени: са истока од Словена, које искоренити не могоше а са вапада од Романа, који их, шта више, равлупаше у многе мале државице, а од чести их претопише. Они немају дакле ни смисла ни интереса за братство са вековним својим противницима и уместо да ту борбу заврше и нов мирни развитак ваподе* ну, принуђени су, да траже иа све стране савезнике ва продужење борбе. То је нешто тако значајно за рускофранцуски и тројни савез, да се без тога не може разумети њихов противположени правац и рад. Словеии и ромаиска племена нису у тако неугодном положају, да су међу две ватре стављени и борба њихов* не води их правце једно против другога, па ва то се лакше и приближују и као браћа упозиају. Немци су, тако рећи, у борби подивљали, ва то и њихов рад за развитак но си у себи клицу распада и равмета, они су онај елеменат европски, који ће културу европску разрушити, ако се не догоди, што бољи људи у Европи желе и мисле, ако се не поведе коло савеза народног равуме се на основу братства и једнакости свију народа и племеиа европских. Увмемо ли бројеве у обзир онда можемо добро прорећи: Немци сами, па ма и сва германска племина стала ув њих не чине више од једне трећине целе Европе. Словени и Романи чине две трећиие. Кад ое дакле ово двоје споравуму, да се свуда начини ред онда то мора бити, хтели Немци, или не. „Два лоша ивбише Милоша“. Ми дакле тако равумемо пријатељство руско-француско: да је оно основ и почетак новој фрази у развитку европских народа и држава, у којој ће место борбе, разумно братско начело провејавати све народе европске, па ће их по постојећој природној основи сродства довести до остварења велике и здраве вамисли до с»вева свију народа. д

VI. Тетичина прошлост састојала се у том, да је била заручена са неким официрем из Петрограда, па је овај остави и узме другу. Тетица је хтела, да иде у манастир, али је нису пустили. Одбијала је све просиоце, те је тако дочекала већ тридесет година. Тада јој заиште руку неки чиновник, пијаница с црвеним носем. То ју је јако болело. „То значи, да сам ја тако стара и гадна, да ме пеће нико, до овај чиновник црвена носа, нећу се никад удавати“ и од то доба настадоше њене шетње после ручка. Тада је завела пинчеве, стару сабљу и суве шљиве; живот је био свршен, на све је бачен крст. Но ипак јој се у срцу једном зажегла љубав. Дође нама једно лето из Москве ђак, наш далеки рођак. Они су заједно скупљали цвеће и сушили. Једанпут је види он где се купа. Из девичанске стидљивости увек се купала у најдебљој кошуљи све до пета. Она је седила у води све до грла, када се из даљине појави ђак. Она тако цикну, да је овај помислио, да се дави и потрчи њој. Тада она цикну још већма и он видевши шта је управо у ствари, оде оданде. Тај случај наведе тетицу, да се заљуби у ђака. Какво племенито срце! клицаше она трчати у помоћ оном, који се дави ... ђак отпутова. По године дана је сањала о њему и за тим се опет вратила старој прошлости. Она је живила тако мирно и спокојно, да се једва знала жива. Тек после ручка би се видила у реду липа њена сува, као мотка, фигура, а топлих дана отишла би на реку да се купа. Али кад је умрла из ненада, сви су о њој говорили. Умрла је у таким приликама.

VII. Био у ње некакав „предсказателни календар.“ Нашла она у њему, како he 13. јуна бити земљотрес. То ју је страшно смутило. Она каже то матери, а ова је стане тешити. Мани се, сестрице, тога говора, какав земљотрес. Знаш шта кажу, лаже као наштампано. Али тетка никако да се умири. У зао час снила је још некакав чудноват сан. Видим ја прича она лежећи у кревету неког инжинира. Он дође мени, па се поче скидати. Ја станем викати, а тек ће он: мене се, госпођице, не плашите, него се плашите 13 јуна, јер је речено: „земља јеси у земљу ћеш отићи“... Отац хтео направити шалу од тог сна, али Прасковја Николајевна држи се свога и сузе пролива. Не, не, Вово, крај је већ ту. Земља ће се растворити и ми ћемо сви пропасти. Бадава су је тешили, оне не може да се утеши. Нестаде јој апетита, и стаде се тужити на немоћ. Дође и одређени дан. Она је била на ногама и молила се Богу. За ручком је запита отац: Но, Парања, шта је са земљотресом ? Биће га, Вово, свакако ће га бити одговори она тврдо уверена. После ручка пође у своју обичну шетњу и тамо паде. Пинчеви се поплашиши и стадоше арлукати. Кад су дошли тамо, нађоше је мртву. Доктор рече, да је то аневризам. Као што се види, инжинир се није преварио. С руског превела за „Заставу"

Олга

Нови Сад, 13. новембра.

Седница епархијског шкоАскоч? одбора бачког. Једва један пут одржа* ла се и ова седница. Ст. В. Поповић, референт, једва је ва пети пут доспео од сјајних дочека и ручкова, да спреми предмете за седницу, којих се сад много нагомилало. У прошли четвртак била је једва један пут та седиица, у којој је био најглавнији предмет, бар иајглавнији по „чика Стеву“: да се његов „ред“ и „рад“ пријави школском савету, вбог којега многи предмети остају нерешени. Управни одбор бачке жупаније вахтева од епархијског школског одбора, да се одмах отпусте из службе петорица српских народвих учите? ља, од којих 4 немају оспособљења за учитеље, а једаи је изучио учитељску школу у

Горњи Карловци и нема оспособљења ив мађареког језика. Па оида захтева, да се с места поставе на 16 учитељских места супленти за мађарски језик, а неки да се опомену, да бољи успех покажу ив мађарског језика. Међу ове последње спадају и новосадски учитељи иучитељице. Равмештање учитеља по разредима у Сентомашу иТурији, иије добило потврде. За ову годину има остати по лањском, а ва идућу школску годину да се предлог епархијском одбору поднесе, а не школски одбор, да о својој глави чини равмештај. Ст. Жекић, члан епархијског одбора, поднео je иввештај о плановима наставним ва сентомашке школе, и упућенје, да оде у Сентомаш, и да у седници учитељског вбора суделује при донашању наставног плана, који се има равнати према његовом извештају. За ову годину да р*де по плану, по којем су почели. Осим овога решени су миоги предмети; ивмеђу осталих неке тужбе школских одбора против учитеља и учитеља против школ одбора предате су дисциплинарној комисији и потврђени су многи иаставни планови за поједине школе.

ПОСВЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У БЕЧУ.

Беч, 8. новеибра. У историји овостраних Срба забележен ће бити јучерашњи дан као знаменит; тога је дана Српство добило једну величанствену прославу, стекло једну културну и религијозну тековину више. Јучерашњим даном ср пс к о православље сломило је и последњи остатак препрека ив прошлих година и прокрчило себи пут и на оно место, које су некада језуите чврстим ланцем верскога шовинивма опасали били и све прогонили, што се није признавало верником римске цркве. Равне прилике и неприлике довеле су у Беч многе православне Србе било појединце, било читаве породице, но они су све до јуче као сирочади морали туђе прагове прелавити, да нађу утехе души својој хришћанској; па када се увму у обвир оне лепе особине у српскога православља, којих ћете код свих других православних цркава заман тражитн, онда се тек даде појмити, како је тешко било православном Србину овде. Присиљеии да буду као гости у грчкој цркви и ако је православна, опет је то нама необично, туђе, а Српчад наша, која се овде роди, немађаше прилике, да повна, чује и научи оне дивне нвше црквене мелодије. Но сада смо н то дочекали, за чим се толико година тежило; сада имамо своју цркву, имамо своје религијовно и културно средиште, где ћемо се моћи својим начином молити Богу, где ћемо моћи челичити се у православноцрквеној и српској народној свести; имамо сада огњиште, на којем ће вечито тињати ватра српскога родољубља, вмамо врело, са којега ће се сваки православви Србин, а особито узданица народна великошколска омладина српска овде живом водом напајати моћи. Потреба српске православне цркве у Бечу осећала се одавно, и почетком уставне ере у Аустрији почеле се радити на том, да се тој живој потреби вадовољи. Српски грађани бечки откидали су од својих уст» те принашали фонду, али иа жалост њихове силе нису достајале, да се је већ тада могло радити на градњи цркве, него се купила средства само, а вндање се оставило до бољих времена. Пре неколико година, када је фонд већ био прилично нарастао, на челу опћине стајао је г. Коста пл. Деспинић и онда се одлучи, да се купи вемљиште и вида црква. Но се у истину почело радити тек када је ступио на чело опћини садашњи вредни председиик г. Ђока Остојић. Заувимањем његовим као и целога одбора, на градњи живо се радило, а уједно непрестано купљени прилови, и ту се дарежљивост српског народа најлепше покавала; само се тако могло овако брво ово племенито дело привести крају. Но осим материјалних неприлика било их је још: опћина се имала борити и с другим тешкоћама. Нашло се људи баш као што свугде тога има који су тражили длаку у јајету и сметали одбору у његовом раду. Ув то је и власт чинила страшних вапрека осиивању самосталне српске парохије: хтело се, да се наша опћина и парохија потчини грчкој, да буде наша црква филнјала грчке и да се парохије према положају сваке цркве ваокруже. Но наша опћина дакако да није могла нити смела иа то пристати и само живим и одважним ваувимањем опћинског одбора и његовог честитог и родољубивог председника, морала је мапослетку власт по-

пустити и признати самосталну српску парохију, доделивши јој уједно и све остале православне Словене у Бечу као госте. Тако се ето подмирила једна жива потреба и вадовољило жељи неколико хиљада православних Срба бечких, и тако се могла обавити ова величанствена светковина. Српско-православна парохија бечка спада под црквену јурисдикцију православнога буковинско-далматинскога митрополита у Черновицама, и садашњи вредни митрополит др. Силвестар Марарију-Андрејевић радо се одаввао молби опћине, да сам лично обави посвећење, а када се узме у обзир дубока старост митрополитова 75 година онда се тек види, како је то грдна жртва, правити тако далеки пут у ово доба. Класичан пример нашим архијерејима скоро без изнимке, који су млађи годинама од њега, па се обично крећу на пут, када који министар слави 10—15-годишњицу свога министровања или на сабор, када треба сломити врат којој народној крваво стеченој тековини, а не ће ни оних цркава да посете, о које се очешу, чим се макну из своје резиденције или са свога спахилука. Светковина је почела у очи тога дана бденијем, а само посвећење сутра у недељу од 9—ll сахати. Чинодејствовао је митрополит уз асистенцију пет свештеника: прота др. Цуркан, прота Реус, Поповићију, ђакон Урсунак и изабрани парох бечки г. Михајило Мишић. За цело то дуго време митрополит је сам све оне церемоније око освећења обављао младићком снагом и вредна старина пењао се уз лестве освећујући црквене зидове. У 11 сахати било је посвећење готово и сада је наступио тек свечани и знаменити чин, знаменит не само по бечку опћину српску, него по цео овострани српски народ, а то је лично учествовање Његовог Величанства, које се на молбу опћине врло радо одазвало. За дочек владарев учињене су велике спреме, као што доликује дочеку високога госта. Портал цркве и цела вграда била је окићена црвеним сомотским дранеријама и грањем, над вратима црквеним био је постављен велики двоглави царски орао, а са зграде се лепршале дугачке заставе у царским и српским народним бојама; црква пак изнутра сва је пливала у сјају и светлости, на левој страни на прама митрополитовом столу начињен је био за владара престо узвишен под прекрасним балдахином, а застрвен и с пола и изнутра црвеном свилом и црвеним сомотом. Пре 11 сахати дошли су у цркву председник министарства кнез Виндишгрец, министар просвете витез Мадејски и министар за Галицију витев Јаворски, намесник долњоаустријски гроф Килмансег, корски заповедник барон ПЈенфелд и многи још генерали, за тим кнез Божидар Карађорђевић, први секретар српског посланства Барловац, посланик Симић је у Београду у ово време барон Николић, Никола Думба, заступник града Беча подначелник др. Рихтер, многи чиновници министарски и намеснички, часници босанско-херцеговачких батаљона и сва бечка Србадија. Тачно у 11 сахати дошао је владар у пратњи свога генералног ађутанта грофа Пара и крилног ађутанта мајора Лоњаја. На вратима црквеним дочекао га је митрополит са целим свештенством, повдравио га крстом у руци и благословио га као врховног ваштитника и окрљиље православне цркве у монархији. За тим ступи владар у цркву, а у исти час захори са кора царска химна у српском јевику од мешовитога кора црквеног. Митрополит уведе владара у његов престо, а када је кор довршио химну, ступи пред владара члан одборски пуковник Стојић и поздрави владара говором, ивравивши радост свега српскога народа у монархији, што владар сам учествује у посвећењу српске цркве у својој престолници. Владар је на то са свога престола јасним гласом изговорио ово: „Радо присуствујем данашњој прослави, којом се вашој у оба дела монархије као и у Босни и Херцеговини тако многобројно заступљеној народности и конфесији сада и у мојем главном и престолном граду Бечу, отвара посебан храм божји; у уверењу, да ће ваша опћина као што религијозне, тако исто и сада изражене лојалне осећаје гајити и унапређивати изражујем свима онима, који су стекли заслуга око тога, да се ово красно дело оствари, моје признање.“ Речи цареве прихваћене су силним усклицима „Живио!“ Ђакон ступи сада пред олтар и почне многолетствије за цара, царицу и царску кућу, а митрополит са свештенством одговарао је „многаја љета“. После тога стане пред олтар г. др. Цуркан и гласно прочита митрополитову грамату цркви, састављену у старо словенском језику;