Застава, 01. 01. 1895., стр. 1

ЗАСТАВА

ТРИДЕСЕТА - СЕДАМДЕСЕТА!

Тридесет годииа! Седамдесет година! Бележимо овим бројем нашег диста почетак тридесете годнне његова живота. 9. фебруар ове годике даж је, када је пре тридесет година: 1866. угледао први број „Заставе* дра Световара Милетића. А sa дивно одмах дан за тим, 10. фебруара ове годнне отпочиње седамдесета година како се (1826-те) роди о „Заставин“ отац и творац др. Св етозар Милетнћ. На годину давле биће 9. и 10. фебруара тридесетогодишњица „Заставина“ а седамдесетогодишњица дра Светозара Милетића. У ово неколико речи лежи читава историја овостраиог српског народа. Тридесет великих дебелих књига „Заставе" записали су у књигу вечности све, што је Србина за то време снашло. Отвори Србине те књнге, прелиставај их, и пред твојим очима he се развити сав најновији живот српског народа. Ту ћеш видети, како су се кадгод високо дизали таласи народног одушевљења, ту ћеш наћи, како је Србин кликтао у народиом поносу, како је радосно ишао у борбу за народна права, и како је весео и готов био, да све све своје жртвује. Cpu,e fee ти се стужити, кад видиш у тих тридесет дебелих народних књига многе жртве, које је та народна борба прогутала, а међу њнма и мучевички живот вашег днва, тића Милетића. Снужднћеш се, када нађеш море жеља народних, неограничену наду Србинову у лепшу будућност, и када се сетиш, да жеље још нису испуњене, те да су многи због тога ивгубили ону лепу наду, која нас je храбрила. Све, све ћега иаћи у тнм народним иам летописима.

Кад су грудн Србинове набујале од радости, онда се „Застава“ са њиме радовала, а када су горке сузе вамутиле Србиново око, „Застава“ је с њиме плакала. Сваки напредак, на сваком пољу, у сваком крају Србиновом, усхићењем је бележила „Застава“, и делила је сваку тугу, сваки чемер, сваки јад с њиме. Прелистајте те књиге и ви ћете у њима наћи многог Србина и Српкињу забележену, чија су иввесна дела рађала у иашим грудима најлепше иаде и ви ћете се резигнацијом сневеселити, када се сетите, да су они одавна иструнули у хладноме гробу, не дочекав, да испуие она очекивања. У тих тридесет књига „Заставиног“ живота овековечен је најновији живот Србинов, ал се у њима Србин и враћао у своју славиу прошлост, и све вабележио, што је српски научни труд о иашим старим и прастарим данима из маглуштине, давнине истргао, све је у њима ваписано што је српски ум и дух и труд проиввео; у њима је сав Србии. * * * Да, да, ја не внам за важиију, за занимљивију српску књигу, од тих тридесет „Заставиних“ летописа; кад се у њих задубим. заборавим на све, што је око мене, на самог себе. А тако ми је исто, кад видим ону живу прошлост, лик онај и онаки, како га свецима придају, кад видим. како задубљен у старе и нове годишњице „Заставине“ не живи у данашњим, већ у прошлим данима, кад погледим човека, кога је његов народ са потпуним правом и разлогом наввао народним мучеником; кад погледим: дра Светозара Милетића, онога, који је ту „Заставу“ дигао и високо држао. Као веран барјактар, он је поред своје заставе клонуо, и она, коју је он поносно и храбро у народном мегдану витлао, она

ДЕнас њега држи, да не потоне, нестане cs свим. * * * » И наптло се Срба, који баш сада иврекоше, да „Застава“ треба да престане. Зар тиме да дочекамо седамдесетогодишњицу Милетићеву? Зар он да доживи, да његов рукоеад, његово дело више не постоји? Не, не, тешки су данас наши дани, непријатељи српског народа напрегли су све своје снаге да униште, уклоне „Заставу“, можда још никад од свог постанка, као сад, није била у тако тешким приликама, па вар да клоне баш сада, зар баш сада да над њоме ликују душмани Србинови? . Не, то не ће, не може, не сме да буде. Седамдесетогодишњицу дра Светозара Милетвћа дочекаће српски народ светла обрава, и не сумњамо, да ће тај вначајни дан достојно покавати, да Србин није ваборавио оног, који је све своје жртвовао за њега, а ва себе ништа није задржао. * , * * Данас ступамо у нову годину, и када се осврнемо на стару прошлу, то иас мора задовољством испунити држање’ српског иарода у овим крајевима, те нам баш то задовољство и даје наде, да ћемо седамдесетогодишњипу Милетпћеву дочекати ојачани, охрабрени успесима, којима би се показали достојнима његовог херојског напора и борбе; баш прошла година улива у нас убеђење, да је у српског народа и воље и снаге, да се достојно одужи своме мученику. Ма да се у тој старој години душмаиски нападаји са свију страна тако огромно увеличали, да су малодушни држали, да нам је крај, и ма да нас наше домаће неприлике тако ослабиле, да су нас непријатељи за изгубљеие држали, ипак смо ми баш у тој старој години покавали, да је

прерана радост наших душмана, н да је неоснована била малодушност. У исторнјн нашег живота бнће златни слови записав велики даи нагпег м и тр ополијског вбора, који је показао, да се Србин не да скрхати, који је показао снагу Србинову, застрашно иепрнјатеље и охрабрио све, којн су почели да малаксавају у вери и надн. И нас мора још више храбрити убеђење, да је и држање српског народа у прошлој години допримело овом данашњем стању у Угарској, које је истрошило са свим досадашњу несретну владавину у овој вемљи, те тридесета година „Заставе“ отпочиње у трзазици наших силника, који јасно показују, да им је близу крај и испуњава нас дубоком мадом и храбри нас чврстом вером, да ћемо у новој години много ближе бити иашим иародиим жељама, и да ћемо седамдесетогодишњицу нашег народног мученнка са свим друкчије дочекати, да ће донде мног« наше наде испуњеие бити. У таким изгледима нека је повдрављено ново лето, „Заставина“ тридесета година и Милетићева блиска седамдесетогодишњица! А ти Србине и народе српски устај, ради, бори се, не клони!

Стари народњак.

БАКФИЈЕВО МИНИСТАРСТВО.

Будимпешта, 30. децембра. Борило се ■ борило с баиом Хедерваријем, па ипак мораде ом одступити. Мисао, да он склопи кабииет, напуштеиа је, а на белези остала су двојица: Коломан Сел и барон Десидер Банфи. Пре, но што ће се крива решити, краљ се с њима саветовао. На послетку добио је уверење, да владина странка, која у данашњем сабору још већином располаже, види у Баифију иаследника Векерлова. ПЈта више, дало се краљу при-

ПОДЛИСТАК. ТРИДЕСЕТА „ЗАСТАВИ" - И ПОД ЗАСТАВОМ.

Тридесет година... један појас, једно колено људско. Триест година к’о триест тренутака. Па ипак дугачак је то низ днева и лета у злопатњи народа, среће худе. Ал ја нећу о том да мудрујем: како време брже тече нег’ и горски поток најбржи; нит’ потегох да набрајам јаде наше народне за то триест година овамо. Нећу, не! Први број ~3аставе“ .тридесете године јој ево, на друге мисли мене потиче: да вам заређам часком једну две од поникли и постања њена пре триест година ... Ви вршњаци, ви старији знате, па хајте за мном узастопце, да коју не промашим; ви млађи и омлађи, што се онда тек родисте, ил још хлебац напом звасте, и сви редом затим, и особито, који под „Заставом 11 тића Милетића одрастосте од малена, и оразумисте, и век мушки дочекасте за рад и за спас народа свога: ви ми буд’те вољни на беседи и на приповести. Што вам речма, у хитњи и не испишем, а ви довијте се па прочитајте између редова . . да и нас, да и вас глава не заболи. Певали смо и испевали билН песму ону Сте ријну на крај „Сна Краљевића Марка“: Устај, устај, Србине устај, не оклевај .. . И певали смо и допевали и песму ону тића Милетића: Већ се српска застава свуда вије јавно, И српска се браћа сва свуда боре славно; Срб се бије, да добије...

И добио је.. . добио био новонамундирене полицаје и жандаре, донде невиђене, и господу немачку-пемачку са шпадамаи шешири на три рогља, и добио био лок о т на уста, да не пита много: зашт’ огњем погореше онолика села и вароши нам; зашто закукаше онолико сирочади, њих четрвест тисућа, и више?! И још црње и горе! Дође Туцин-дан године 1860. Са’ранише на хартвји написано побрисаше „В о јводство Србиј у“. Војводство је дакле сдрањено! Тако је. Разделише ризе наше, али нека им, власт је у њиховим рукама. Војводство је сарањено али ми му нисмо очи заклопили, и злосретан би Србин био, крји би .неверном ногом ковчегу војводства приступио, ма и само, да га целива, а камо ли да ликује. Бог наш, који је Црну Гору сачувао, који је Србију после четири стотине година васкрснуо, који је срца Змај-Деспот Вука, кнеза Павла Јакшића, браће Бакића, Манастирлије и стотине хиљада српски јунака укрепио он је још жив, он ће и нас сачувати. Тако покличе Милетић с вапајем на опелу Војводине српске тековине народне, крвљу стечене, тисућама живота откупљене, скупо, прескупо! Тај Туцин-дански чланак Милетићев у р бскомДневнику“ 1860. потресе савнародсрпски; као муња сува, из неба натуштена, електриса омладину српску. Сто и десет потписа, сто и десет гласа омладине српскеса Велике Школе из

Беча одазва се јеком и адресом том вапају и тићу Милетићу, „И ј ед а н Србин ако остане о н је народ!“ кликнуше поносито, поуздано. Али зби се чудо ком се нико не надао: правци са кривци измирише се! Кривци су дотле љуто били казњени правци ће сад још већма да осете палицу тешку: казну у награду ... И зато пружише руку једни другима правци кривцима: Срби Мађарима. У Филингеровој кавани у Пешти, па у Комлош керту, пау каваниккд 3рињија братимише се и братимише омладинци двају народа витешког: синци краља светога Стевана, и синци краља светог СимеунаНемање Стевана.. . У народном глумишту мађарском у Пешти, деспот „ђурађ Бранковић“ и Хуњади Јанко Сибињанин наново се измирише и побратимише (у те наше „сретне“ дане) на очиглед пред лицем Мађарства и Српства! И сви у глас запевасмо песму Лазе Костића: Образино славна што дичиш Мађара... Али отуд од Хинцинга и Пенцинга духну хладан ветар онај од старина слатки-ледени. „Србски Дневник“ у Новом Саду забранила нова благодет, стара авет цензура, прерушена у руво по моди. Са Дневником отишла у стаман и „Седмица“, а тек што је уранила била. Пера писаћа заврђаше за часак, мастила у дивитима усахнуше од гвоздене „слободе и наплате“ за онолике жртве, преголеме, жали-боже!

Заћута све и на све стране Занемише од чуда, који с на р о дом бише и пре тога бише се на Чичину Јарку и на Сентомашу, Србобрану славну на каналу на Перлезу и Будисави и Вилову и Мутњачи . . . Тишина, запара и омара усред зиме, кад јој време није! Мало било, срећом, дуго не потраја. И изађе лист „Д а н иц а“ у Новом Саду; у Пантеону јавила се „Преходница“ здружила се омладина српска на Великој Школи пештанској, која је (узгред рећи:) и данас у „Ср пс к о ј у л иц и“ . . . И глас оде од уста до уста, ка’ у Црној Гори поклич од стене до стене: На ждријело, јунак ко је На бори ш те, зналац ко је и на перу јувак и на речи! e У Војводини са’рањеној разавиће „Заставу“ др. Светозар Свеслав Милетић, писац чланка Туцин-данског: купите се, борци, под заставу да се бије бојак уставни, дасе учврсти уставугарски, на ком се на ново (ал за часак) заблисташе свете речи латинске угарскога краља светога Стевана: Regnum unius linguae imbecille ac fragile. . . To ће рећи, на правац окренуто: Више руку више вреди; више језика и народа више је подупирача и ослона круни и држави јед а н народ сдаб је у мору туђинском! И „3 аста ву“ разви Милетић, као оно крсташ барјак Бошко Југовић, кад ће на Косово саДеститим кнезом . . . И под заставу Милетића сакупи се војска одабрана: бољи од бољега омладина ср пс к а над и уздање српско, потоње. Дне 9. фебруарагодине 1866. изађе први број „Заставе 11 у Пешти.

„ЗАСТАВА* 4 авлавн редовно: ; ~гдом, петком и недељом на целом табаку, уторком ва по табака. ЦЕНА ЈЕ »■ Ау стр о-У гжр с «yi > а целу годину ........ 14 ♦. -1, на по године 7 ♦. и. на четврт године 3 ♦. 60 ж, на 1 месец 1 •. 20 ж. За Србжју иа тоджжу 32 дии., па по годжпе 16 джж,, на четврт годжне 8 динара.

ОРГАН СРПСКЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ. БРОЈ I. у НOБOМ OАДУ у НЕ Д ЕЉУ L Јануара 1895. |& B .£ P . 9, ГОДИНА XXX.

3« ОГЛАСЕ плаКа’г.в по 6 новч. од евие вроте еваиих ситиих сдова; ва жвг ое плаћа по 30 новч. сваки пут. 3« „Припоолано* плаћа се 20 нов.'од врсте. ■ jMIKCII шаљу се уредништву, а претплата и огласи админиотрацији „ЗАСТАВЕ 11 Уреднжштво и администрација „Заставе* иалави ее у вући г. Ст. Је«тнКа, главна улица. НЕПЛАЋЕНА ПИСМА ив иржмају ео. РУКОИМСЕ ие враћамо. Поједини бројевм отају 10 аовч,