Застава, 05. 12. 1901., стр. 1

ЗАСТАВА

Крупније промене.

С десна и с лева, у спољњој и уну тарњој политици појединих европских држава спремају се крупне промене. Најважнија промена је вближавање француске и Немачке. Од кад је посла ник Масабиа у француској комори тражио вблнжење Француске и Немачке, од оно доба никако не престаје о томе равговор у фраицуској штампи. Ивналаве одједаред, да је чак и Гамбета тражио додира са Бизмарком, ивналаве, даје Енглеска правв и највећи противник Француске и много друго, што стоји и што не стоји. Овај обрт није дошао ненадно. Он је започео још давно. А сад, кад је већ време да се обнавља тројни савев, покавују се сасвим друге прилике, но што су постојале онда, кад је тај савез склопљен. Немачка не страхује данас од Фран. цуске, као пре. То је прво. А друго: Ита лија је сита тројног савева. Напослетку Немачка и Аустро Угарска, вачетнице трој ног савева, дошле су у тежак економскн сукоб. И стотину је пута ивлазило питање: Може ли бити савеза ивмеђу две др жаве, савева, који тражи тешких економсквх жртава, а да те две државе воде оваку економску борбу, какву спрема дажас Немачка према Аустро Угарској? Нас у првом реду ванима положај, што < би га заувела Аустро-Угарска при новој| констелацији. Тај положај иије ни мало < јасан. Што се већма ближи Немачка Фран-1 цуској, тжм горе стрепе у Бечу, ма Немачка није никад ни била наш искрени савевиик. У бечким дипломатским круговима । су се јако ужурбали, постали су чак и нервозни. Њихову нервову докавује то, , што је Кербер претио државним ударом и ' апсолутивмом. Било је интерпелације: Је । лн истина, да је владар казао, како је за , државии удар све спремио? То до сада । иико није опорекао. Из овога се ивводи ово: — Они који 1 ведре и облаче аустријском политиком ив обвира на спољне прилике, де могу више да трпе ово данашње стање. Или се стран- ' ке морају споразумети и покорити, или нека дође апсолутизам. У оба случаја — ' Аустро-Угарскз ће изгледати јача, спрем нија и кар противник и као пријатељ. А

то јој је потребио, кад је реч о склапању савеза. Друга је важна појава у том правцу одговор угарског мииистра-председника Села на иитерпелацију: Зашто наша монархија трпи да Енглези иввађају наше коње ва Јужну Африку? Министар председннк Сел стао је на страну Енглева и то до краја. Тај говор он није говорио, а се није пре тога споравумео са мини стром ваједничких послова у Бечу. И ив тога се изводи, да наши политичари у Бечу, држе ва сваки случај отворену руку према — Еиглеској. Ова чињеница није довољно опажена у новинарству, али политички кругови мно го говоре о њој. — За сада да укажемо прстом на њу и покажемо, како се спрема ново доба и како ни једна држава не прева од најразноврснијих комбинација. То најбоље сведочи, како се данашње стање не може одржати. Беч у децембру. А. С.

ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ЗЛОЧИНА.

Приповетка Максима Горког. С руског: 3. в. (Продужење.) И пред очима Салакиновим се лелујала кугла на ланцу. Он виде пред собом и осмешљи 1 во, као у ђавола, црно лице, угљарево. И Са : лакина уједаред спонаде нека ватра. Срце му је јако ударало у грудима, те ватру гонило из груди у главу и пред његовим очима се закр вави. И он измахцу из све снаге својом де сном руком, те лактом удари угљара по лицу и обори га на леђа А у тај исти мах уцила 1 се била кугла у његова плећа и он осети тако жесток бол, да је једва могао да дише. — У помоћ!.., Хоће, да ме убију!.,. дерао се угљар. Али Салакин се навалио на њега свом ва жином свога тела. Ухватио угљара за гушу и снажно га гњавио, а коленима газио по грудима му: — Хајд’ сад говори! Вичи! Говори!.... А угљар је хркљао и зубма гризао одећу ^алакинову. Праћакао се под њим, као оно риба испод ножа, а међу тим такође се машао Рукама за Салакинову шију. Кистен му испа Де из руку, али је висио о његову рамену. И

кад год би се угљар дотакао Салакинова тела, овог би обузео страх, и ако није осећао бола. — Вањушка! Помагај... — викну Сала кин дивљим гласом. А Вањушка на оној хладноћи подвукао се био под оне цачиће за угаљ, и кад је чуо дреку угљареву — њега спопаде страх. И он некако по нагону одма се сети у чему је ствар, те још већма увуче главу под цакове... Казаћу, да сам — спавао... Ја — нисам чуо ништа... брзо је смишљао Вањушка. Али вад његов другар викну у помоћ, а он сав задршће и брзо скочи с кола као оно грумен снега испод коњске копите. У глави му севну мисао: — А шта, ако угљар савлада Салавина, он ће тада да убије и њега, Вањушку. И кад се Вањушка нађе изнад њихова два тела, која се чврсто слепила уједно, виде он крвљу обливено, но још увек црно лице угљарево и кистен, који је висио о десној руци, а којег је грозничаво тежио да дохвати угљар са својим црним пр стима но Вањушка га зграби за ту руку и стаде је ломити и завртати ... И малени, накострешени воњићи, са тужним својим очима и климајући главом, мирно кора чали по друму, и један од њих вукући бог те пита куда у хладну и мртву даљину три човека, воји су шкргућући зубма безумно се гњавили на геретни коли, а други коњић, све у страху, да ће ти људи лупити га цаком или

, ногом по слабини, поче помало да попушта • штрањке и да заостаје и за свога друга. VII. : А кад је Вањушка уморен и ознојен махнуо се борбе, рече он са страхом у очима полугласно Салакину: , — А гле... а где нам је други коњ? 0■ тишао!. .. > — Нека га. Он нас неће одати — про, мрмља Салавин, утирући крв с изгребена лица Мирни глас Салакинов, ублажи страх ВаI њушкин. — Но — израдисмо па чисто! — рече он ! гдедећи на угљара. — Боље да убијемо ми њега, него он нас... ! рече мирно Салакин и одма за тим додаде: , — Хајд’ сад, да га свучемо . .. Ти узми । пршњак, а ја ћу узети чапан ... Само брзо... >јер може ко наићи .. . И Вањушка ћутећки стаде свлачити угља• ра, а све гледа на свог другара. И он мишљаше: Та, зар се тај Еремјеј, не боји баш ни I мало? И мирноћа, којом је његов друг свлачио и ! превртао убијеног угљара, изазивала је у Ва- њушке дивљење и страх од њега. А још већма се дивио Вањушка рапаву и изгребену Салави’ нову лицу, воје неваво дрхтало и вривило се । од мучаљива осмеха, а очи му се таво необи-

Терзитама око »Браника«.

11. Прелавимо сада на ивборе год. 1892. Не можемо да прећутимо, да се јако чу димо, како о тим изборима ћути орган самосталне странке, а у питању је част бившег уредника, власника и оснивача „Србобрана" и самосталне странке. Чекали смо да он као позванији, одговори ономе орјатину у „Бранику** 1 и њаговвм покро витељима. Но кад налави за нужно и часно да о томе ћути проговорићемо ми. ,Браник“ непрестанце тврди, да су ра дикалне вође год. 1892. склопили тајни трговачки уговор са тадашњим сремским бановим повереником ва изборе у Срему, да напусте друге ивборне котареве, а да ва то приме као милост, ив руку банових, два котара: хртковачки и илочки. Тек питањима радикалне управе нагиан ивјављује пвсац, да је то тадањи румски предстојвик Тоша Ђорђевић. — Госп. Ђорђевић им је одговорио изјаврм у г Народ ним Новинама“ да то није истина и да он никад није био повереиик банов за изборе; да он викад није преговарао са вођама радикалне странке, али да је мож-

да ипак његова кривица ил заслуга, што је У Хртковцима ивабрав пок. Паја Јовановић. Ми ћемо о овом питању опшир) није проговорити, а сада навађамо даље оптужбе. ) „Браник* навађа: да је српска само• сталиа страика год. 1892. поставила своје । кандидате у Хрватској и Славонији а на) рочито у сви м а котаревима у Срему и да су ивгледи били сјајни, ал’ проклетж । радииали опет све то покварнше. И тај њихов иавод не одговара истини. У читавој Хрватској и Славонији нвје год. 1892. нико кандидован од самосталне странке. У Срему се кандидовао у Илоку пок. Богољуб Милетић а пок. Паја । Јовановић кандидовао се у Хртковци, ) Иригу и Карловцима и Мартинцима. У < Карловцима се одустало од кандидатуре Паје Јовановића и то тек по договору > с њиме, пошто није било ивгледа ва продирање протнв пок. Данише Станковића, подбана. У Иригу се није одустало од каидидатуре, Ирижани су звали писмено и телеграфски свога кандидата и ож је тамо и отишао, али је при ивбору пао против Васе Ђурђевића. Зашто дакле изврћете истину и тврдите, да је Паја оду. стао од Ирига по угов о ру, који су бајаги углавиле радикалне вође са г. Тошом I Ђорђевићем кад је ивбора било и Јовано* вић пао? У Хртковцима је Јовановић по■ бедио са огромном већииом. Дотадањи вла-1 дин посланик др. Јован Шевић имао је ) тада неке врло непопуларне процесе и народ је био листом против њега. Истина је, ■ да тада није било од страие власти никаква притиска и да су Румљани и Митровча • ни живо радили ва Пају Јовановића: зато је и продро. Године 1897. кандидовао се и I опет Паја Јовановић у Хртковцжма, али због расцепа и заваде са самосталном стран> ком радикали нису ва њега хтели да раде, власт се заувела за Шевића, па покојии . Паја Јовановић је ипак добио 80 гласова, । али је пао. Да ли је при првом избору । добио чак и ~званичне гласове“, како • „Враник“ тврди, то нам је неповнато, али држимо, да је то исто тако истинито, као ) и историја са Луком Иришким. Крчедин! ски иекадањи бележник, Лука Иришки, 1 био је још године 1887. суспендиран вбог равних неуредности и злоупотреба, но

1901 Година XXXVI.

. .Ј®BТ®ва а квлааж еваки дан осии иожбделкжха » дама м сведам. §«ка је аа Аустро-Угареку: жа једаи месеч 2 жр. 40 пот. ва четврт годиие 7 круна ва Прну Гору, Србију, Немачку, Румунију а »леве остале етране аеш>е хачетвртгоджме 10 хруна. Народвим бројевима од иетка цеиа је: ®а лма годиие 2 круие, на целу годжжу 4 жрум. Цоједипи бројеви ехају 10 потура.

ЛИСТ №ПСКЕ НАРОДЕЕ РАДИКАЛНЕ СТРАВКЕ Издање: „Рада“, двоничарског друштва за издавање српских књига и новина, у Руми.

За ОГлаее ллаћа ее по 12 пот. од сваие врст« оваких ситних слова. ДОПИСИ шаљу се уредништву а претплата и огласи администрацији „Заставе* Уредииштво и администрација „Заставе” је у кући г. Јов. Т. Чавића, на пијаци. Рукописе ие враћамо. Иоједини бројеви стају 10 потура.