Застава, 05. 12. 1901., стр. 2

чно светлиле, као да се на сву меру напио вина или чему било јако обрадовао. Вањушка беше у борби поцепао своју шубару и Салакин узе шубару угљареву, те је добаци Вањушки и рече: — Узми и метни је на главу, јер ћеш тако озепсти... А и не ваља, да човек уједаред остане гологлав ... Нашто то ? И он стаде превртати џепове од чакшира убијенога, и то је чинио тако брзо и вешто, као да се целог свог века занимао само уби јањем и пљачкањем људи. — Треба се за све постарати — говорио је он дрешећи кесу угљареву. — Нико не иде без шубаре... А гле ... дукат, пет сребрних рубаља ... не, седам и по ... — А је ли ти — рече страшљиво Вањушка, гледајући на новац зажагреним очима. — Шта ћеш? — рече брзо Салакин и прекиде га оштрим погледом. — Шта ћу теби да дам ? — Ево ти, на! И он пружи Вањушки новац, а при том рече немарно: — Тог ђубрета ће већ бити у нас . . . доста! А сад, напред, малиша! Повези брзо! И он жестоко удари дланом коња по сапу. — Нисам хтео да питам за новце — рече Вањушка, него за ... — Него за што? — Да ли ти је... то први пут ? — И Вањушка показа очима на разголићена угљара. — Будало! — викну смешећи се Салакин. — Зар сам ја разбојник, шта ли?

— Та, судим по томе ... што си га опустио скоро до голе коже ... — Пљачкају живе, а опљачкати мртве, није бог зна каква вештина... Кад ал’ Салакин, стојећи на коленима, уједаред посрну и паде тешко на ноге Вањушки не. А Вањушка се трже, као да су га полили хладном водом, те стаде викати и гурати од себе свог друга, а коњ стаде од те дреке потскакивати. — Ништа... ништа — мрмљао је Салакин, хватајући се за Вањушку. Лице му помодрило, а очи се замутиле. — Ударио ме посред леђа... баш спрам срца... па од тога је... ал’ проћи ће већ... — Еремјеј! — рече Вањушка дршћућим гласом. Да се вратимо... Тако ти Бога, да се вратимо! — А куда? — У варош! Ја се бојим ... — У варош — никако! Не... Ићи ћемо овамо, да продамо коња... А по том ћемо — Матвјеју ... — Ал’ ја се — бојим! — рече тужно Вањушка. — Чега се бојиш? — Пропашћемо ... брате! Шта ће сад да буде ? Зар сам ја зато пошао с тобом|? — Иди ти до ђавола! — викну громко Салакин, а из очијуму сипао јед. Пропашћемо! Шта значи то — пропашћемо? Зар смо ми једини који убијамо људе? Зар се то први пут догодило на овом свету?

— Не срди се — молио га Вањушка плачевним гласом, кад је видео, да лице његова друга доби очајни израз пијана човека. — Како да се не срдим! — викну Салакин с негодовањем — на такве глупости ... — Али, гледај, шта смо урадили! — убедљиво говораше Вањушка, дршћући по целом телу и бојажљиво гледајући унаоколо. — Куд да га однесемо? Још мало, па смо у Вишенки ... а шта носимо на колима ? — Ш-хоl до ђавола! -- викну Салакин на коња, те брзо и лако, као мачак, скочи е кола на друм. — Имаш право, брате! — промрмља он, хватајући угљара за руку. Ухвати га, па вуци! Ухвати га за ноге! Вуци! А Вањушка се трудио, да не види лице у лешине те, ухвати угљара за ноге, али у исти мах виде на чел] лица угљарева, нешто модро, округло и страшно. — Копај јаму! — командовао је Салакин, те стаде разгртати обема ногама меки снег на обе стране. И он је чинио то тако чудновато, да је Вањушка пустио тело угљарево на снег, па стао над њим и гледао на свог друга, не помажући му. — Затрпавај, затрпавај! — говорио је Салакин брижљиво и брзо затрпаввјући снегом груди и главу убијенога. (СвршиКв се у суботу).

доцније је ипак репонован, али за те кривице новчано оглобљен. Тај исти Иришки је године 1895. поново суспендован и стављен пред суд због многих других влоупотреба и због криве ваклетве, те вбог тога осуђен на губитак звања и ватвор, па од тога је бележника направио „Браник“ читавог легендарног јунака, који је био то лико родољубив и куражан, да је бајаги радио против подбана Станковића а ва оповицију. Али да, треба ивнети примера, како су се власти светиле вбог политич ких избора и како су „родољубиви" чиновници страдали, вбог ивдаје радикала, па се на ђавола сетише баш сиротог Луке Иришког. Покојни Богољуб Милетић патио је од срчане боље већ на сабору народно-цркве ном године 1890—1892. То је било по внато читавом радикалном клубу и н>ему је с лекарске стране препоручено, да се повуче са јавнога поља. Но он је осећао. да неће дуго живети и говорио је, да хоће — колко још може — да послужи народу своме. Зато се он — противио савету сво јих пријатеља — ипак кандидовао и био изабран у Илоку, а после неколико месеци — умро. Кад би било и труни истине у томе, о уговору са владом, та ваљда онда не би радикална странка уговарала ва човека на умору, већ ва човека здрава? Чудновата појава! ж Браник“ непрестано тврди-: Радикали су издали народ, оставили га на цедилу, склопили тајни трговачки уговор са владом. А зар би то и могло битж да радикали праве уговоре б»ез Паје Јовановића па иаак Паја Јовановић да буде једиии њихов кандидат? Па вашто онда ие кажете: Пок. Паја Јовановић је склопио трговачки уго вор са владом, да буде ивабран у сабор хрватско- славонски ? Једини је он био кандидат са вољом радикала и једини је он ивабран, једиии је он имао и користи од тих избора. По вашем тврђењу, тада би тај уговор био у корист Паје Јовановића, власника и уредника „Србобрана“, а не радикала. Па зашто онда нападате нас? Но, на то питање одговорићемо вам У ДРУ ГOМ ^лаику, када будемо расправљали : Коме су требали ваши подли чланци и ко их је поручио? А сада ћемо да расправимо питање: Зашто је пуштен у сабор пок. Паја Јова новић ? Хоћемо да констатујемо најпре факт, да за владавине бана Хедерварија, врло мало посланика уђу у сабор, ако их он не пропусти. Врло је мало у Тројед ници сревова, који су кадри унети у сабор посланика, свога љубимца, а кога бан Хедервари неће. Но, врло је много сревова, који ће олако унети у сабор љубим ца свога, само ако власт дигне руке са

тога среза и ие прави смицалице и насиља. Овогодишњих избора, бан је у свима српским опозицијоним срезовима, спустио своју тешку руку на срезове и наредио, да морају пасти кандидати радикални и самостални и они свуда попадаше. 1892. наређено је, та то је очигледно свакоме, да Васа Ђурђевић мора продрети а Паја Јовановић да мора пасти у котару иришком, па тако је и било. У котару хртко вачком хтели су да „шприцују“ Шевића, а да направе сметње Јовановићу и поред живе агитације радикалске — Јовановић је и продрео. У владиним се круговима мислило, да ће једини Паја Јовановић бити бела врана, на коју ће сви нагрнути, кљуцати је и очи јој вадити и да ће се П. Јовановић љуто осрамотити, па се и сам курталисавати сабора. Онако осрамоћеи да ће изгледати као бедна штафажа „српскоме клубу“ и тиме тек дићи углед и важност „српском клубу“ у очима српскога народа. Владина се странка преварила. Паја Јовановић се показао, да је дорастао својим посланичким противницима. Својим оштрим, „зубатим“ нападајима, он је много шкодио „српском клубу“ и владиној странци а много је користио српској самосталној страци и напреднијој српској мисли. То је био и узрок, да се владина странка њега курталисавала и гледала, да га сва којако уклони ив сабора. Издаиа је парола, да се Јовановић има обарати и у Мартинци, и у Митровици, и у Хртковцима год. 1897. и „Србобран“ — Паја Јовано вић свуда је — пао. Тако, видите, ми тумачимо оне речи г. Ђорђевићеве, да је то била његова кри вица илн можда и заслуга. А да смо на аравом путу, о томе нас је, у своје време, уверавао и пок. народни секретар Ћирић и други посланици владине странке за време избора г. 1892. ИагЈпв.

Политички преглед.

Нови посланичкл аташби. Полузванични лист доноси како су именоваиа 3 аосланичка аташеа Мађара. Некоји будимпештански листови доносе поводом тога, како је то мало, управо ништа, јер у спољном звању и дипломатском телу Угарска није ни најмање правично заступљена. Монархија има у тим ввањима 8 заступника, од њих су само двоје из Угарске, за тим 20 посланика, од њих су 7 из Угарске; 3 мин. председника међу њима ни један из Угарске; посланичких саветника I. класе 8, ни један из Угарске; посл. саветника П. класе 7, од њих је само 1 из Угарске. Дакле између 64 внших чланова дипло-

матског тела само су њих 10 из Угарске. Ивмеђу министра председника и то П. класе, од којих се именују посланици, само је 1 из Угарске, па и тај намерава да напусти дапломатско тело. Два угарска заступника су: Марио Сеђењи у Берлииу в гроф Сечењ на ватикану, посланици су: Амбре у Јапану, Околичани у Хагу, Еаерјеши у Техерану, Палавачини у Букурешту, гроф Теодор Зичи у Минхену, Буријан у Атини и Хенгенмилер у Вашингтону. Тројица њих намеравају да напусте своја места. И тако настаје страх да у дипломатском телу и неће бити чланова из Угарске, отуда је то врло мало што су сада наименована три посланичка атешеа из Угарске. Угарски сабор. У седници од понедељника изнео је председник Апоњи изве штај горњег дома, да је овај без икакве ивмене усвојио предлог о продужењу финансијског поравнања Угарске са Хрватском и Славонијом. За тим је изнео извештаје куријине, о њеном решењу у некојим оптуженим изборима. Тиме је и седница закључена. Нов намесник Далмације. Загребачки и будимпештански листови доносе, како ће намесник Далмације Давид ускоро смењен бити. На његово место доћи ће Кучинскн, аустро-угарски посланик у Црној Гори. Руски наследник престола у БерЛИНу. Руски наследник престола вел. кнез Михајло Александовић стигао је у недељу у Берлин. На станици био је свечан дочек. Немачки је цар био дошао у својој руској драгонској униформи. Дочек је био срдачан. Цар и вел. кнез су се изљубили и руковали, и кад је цар преставио вел. кнезу присучне принчеве и велике достојнике, цар и кнез су отишли сепаратним возом на станицу Вилдпарт. Ту је био поново свечан војнички дочек. Одатле су отишли у нову палату. Целим путем је безбројни народ поздрављао високог госта. Румунски краљ о стању у РумуНИЈИ. Румунски краљ примио је нзасланство румунског сабора, које му је предало адресу румунског сабора при новом заседању његову. Захвалио је на изјави верности и поввао их је, да сву своју снагу усредсреде на уређење државних финансија. Спровађање мовог финансијског програма већ урађа обилатим плодом. Већ св види напредовање на економском пољу, јаван кредит већ ваузима корак по корак своје пређашње солидио становиште према споља, а унутри влада поверење. Захваљује им на труду, да ојача драга домовина Румунска. Спор између Бугарске и Турске. Гешов, бугарски дипломатски агент у Цариграду учинио је енергичне кораке код