Застава

богати манастир Веочин, Кувеждин, Врдник, Хоново и Привина Глава, не унесоше ни до 1. јуна о. г. свој вишак?! Спада ли и то у савесност и тачност?! Да, да, сва та питања садрже у себи одмах и одговор, а тај је, да калу^ери држе, да су минастирска добра њихова добра, које они могу немилице да харче, па да могу с приходима по вољи да располажу. А што је више ва осуду, архимандрити, који данас воде главну реч у дмашњој агитацији калуђерској, најмање се труде, да покажу добар успех у својим мана стирима, јер богати манастири, као што су Ковиљ и Крушедол, не дадоше заједно толико, колико једна Војловица (607-284-202‘43=809-71: 1361), а Беочин и Кувенждин — опет богати манастири — не унесоше до сада ни новчића у фондове. И ти људи смеју, да устају против саборског одбора и његове контроле и да се жале угарској влади на „неправду“ што им се чини због наређене истраге. То је знак крајњег немараи несавесности. Но о том други пут. ?

који хоће, да их светском светлошћу опет заведу. Но овде није било таке опасности. Тако дође дан, вад јој лечник одреши за везане очи и она је опет могла да види... види... Цело њено старачко, зборано лице се сме јало — сад први пут, он како је почело да упознаје своје грехове. Неколико дана после тога, била је она о пет у својој кућици ивван села. »Ја могу моје кокоши опет да видим,* и она је бројала, било их је више него пре и она није ни помислила на то, да је по назаренској науци грехота радовати се. »Ја могу да те видим, Станка, могу сасвим јасно да те видим и могу све да видим, што год ти видиш и све, што год ти радиш,« и старица се смејала својој ћерки, а не паде јој ни на ум, да је то грех смејати се. Сад дођоше неколико назарена у њену собу, неколико од оних, који су је поучили и обратили. Она није знала, ко су ти људи, јер у време, кад су јој они долазили и вад су је неговали, није их могла видети. И она их погледа зачуђено и повиче: »Ко сте ви, ја вас не познајем?« »Зар нас не познајеш?« »Изађите на светлост, да вас могу видети.« »Bар нас збиља не познајеш, старице!« »Изађите на светлост, да вас могу видети!«

»Зар нас не познајеш више, старице...? Ми смо ти, који смо те довели до тога, да можеш разликовати добро од рђавога, да можеш познати Бога и ђавола.« »Изађите на светлост, да вас могу видети Зашто не изађете на светлост? Ви сте они људи из мрака. Ал’ мене сада окружава опет светлост и ја не познајем вишеђавола... Свет лост је ђавола одагнала. Изађите и ви на светлост!« Старица седи и сада у својој кућици изван села и иде редовно сваке недеље и свеца у цркву, као и пре. Она се брине сама за свој домазлук и своје кокоши; Станка је добила по ново службу и општина се више не боји, да ће јој старица пасти опет на терет. Али су њу истерали назарени из свога друштва, јер она није више хтела ићи у њину скупштину и није се хтела више признати за ђавола. Светлост је ђавола одагнала! Ово није измишљена приповетка, ово је до живљај из најновијег времена. Ја сам тај до живљај описао верно, онако, као што се збиља догодило. Ништа ни сам додао, али ништа ни одузео. Описао сам га због тога, што држим, да неће бити на одмет онима, који умеју да мисле. Превео И.

И опет шајкашки ритови.

Шајкашка, 21. јуна. Мисао за оснивање једног новчаног за вода са капиталом, који се нагомилао од прихода ритских земаља, није нова. Оригиналност те мисли не може се једном приписати. Но држим да нам овде није главно, код кога јо мисао поникла, но да ли је она умесна и ваљана. Ради се дакле на томе, да се уштеђеним новцем створи један чисто шајкашки новчани завод, који би тај новац као хипотекарне зајмове на амортизацију издавао Шајкашима уз малу камату од 3*/ а %. Управа би била дужна безплатно размрсити све грунтовне замршаје и спровести интабулацију. Од колика је значаја и од какве би користи било остварење овога предлога иоШајкаше, најбоље ћемо уверење стећи, кад! загледамо само у грунтовне књиге, где би на прсте могли избројати неоптерећена и-| мања, а тек када бисмо имали ма и приближну слику о меничним и осталим ду говима, који далеко надмашају укњижене дугове. И те зајмове већином узима Шајкаш из околних завода, дакле од новаца, који је тамо заједничка ритска управа у ложила по малу камату, а издају му се по 10 и више процената. А шта нас тек стаје док рашчистимо грунтовне замршаје:

- брисање 25. скидање старе и спрова^а- ње нове интабулације! — Дотле су нас ! већ толико одерали, да нам је зајам за! горчао или боље да кажемо уиропастио, Iте нам је после неколико година једини , соас, да предупредимо процесовање и ли, цитације, да своје непокретине продамо и I бегамо у свет, где постајемо туђи надни. чари. Тек баш досадањим начином: изда, вањем новца у штедионице, као улог на ј приплод, помажу се деоничари, којих је , врло мало Шајкаша као: Јожеф Ледерер, Игнац Хиршл, Вендл Киш, Шандор Кел> нер, Јожеф Лампл, Шандор Шаркези, ‘ Липот Велтман Видор Пинтер, Игнац I Вајс, Мартон Конрад, Шандор Секељ, [ Ђула Фитпер, Матеас Келер, Ђула Рух' валд и др. — остварење овога презлога Иlп о би чисто у корист потребитих Шајкаша, а не Хергера и Бергера, на које се тако често позивамо, кад хоћемо, да сиротињу заводимо Једина замерка би нам била горњем предлогу: Нашто да се оснива посебан завод и што би се новац издавао на амортизацију. Оснивање и одржавање једнога завода стаје доста — па зашто се то не би уштедило тиме, што би сама заједничка управа непосредно из за једничке благајне издавалановац ст р а н к а ма. Даље наш свет не воли зајмове, чија отплата траје 30 и више година. Често се догађа, да дужник плаћа по 10 и више година годишње рате, те не зеа колико је отплатио главнице и кад оде, да види, те му разрачунају, запрепашћује се кад дозна, да је врло мален део од новца, уплаћена за првих 10 година, отишао на; отплату главнице. Па тек кад који хоће, да пре одређена рока исплати дуг, мора да знатне своте усљед тога наплаћује. С тога би наш предлог био: да се одреди |Н. пр. рок од десет година, у току којих :би дужник био дужан свој дуг исплатити и то, камату би плаћао годишње, а главницу колико и када му је кад згодно. На приговор, шта ће битш, ако се јед 'ном разреши заједничка упЈрава — одго;вор нам је: дужничке облштације ће прећи у сразмеру поседа на поједине општине уз исте обвезе, те никако не ће доћи до „трке око куће“ и т. д. На Шајкашима је сада, да ли ће себи помоћи или и на даље омдагати. Крајње је време, да напустимо досадањи свој неразбор, оглушимо се према сиренским гласовима упропаститеља наших, који су нас, као што нас искуство учи, толико пута већ завели и обманули. Но приступимо овом послу с пуним разбором, с чистом са-

Јвешћу. с братском искреношћу — те успех ! н помоћ не може пзостати. При завршетку нам је приметити, да •се за сад не ћемо освртати на допис наше браће Лочана, који је угледао света у ово годишњем 128. бр. цењене „Заставе“, јер са обичних и неумесних фраза, јасно показује непознавање правога стања ствари. Наш свет свакој новини, па и свакој акцији, ма она била поведена у његову корист, излази на сусрет са неком стравом и неповерењем. То долази отуда, што нема, да га ко обавести и упути, а свагда и свугде се налази, ко ће да га заведе и обмане. Па тако и у овим нашим стварима, јер све и сва зависи од нас, бојимо ли се, да нас не обмане, „друштво за иодизање и одржање насипа и одвођење унутарњих вода?“ — Та тамо су у већини нзасланици наших општина, без којих не може то друштво ништа закључити. Долази ли бојазан пак због поверења према управном одбору — та чланове тога одбора бирају наша представништва општинска а ова сви ми! И ту лежи главно тежиште. А баш при избору општ. представништва, н«ш свет показује најмање инте ресовања, но слепо гласа на већ готове листиће, на којима су исписана свакојака имена, само не наша — па отуда по представништвима нашим ваздан дошљака. Колика важност лежи у општ. представништвима, па какву ће тек важност имати она, кад једном општине самостално узрасполажу са својим делом рита! Зато велимо браћи Шајкашима: При избору општ. представништва, отворимо очи и не гласаЈмо слепо, но настојмо, да у представништва уђу наши људи, те кад су представништва наш а онда можемо спокојно и с поуздањем чекати решење ритскога питања, ма оно како било и наше односе уређивати!

У лажи је плитко дно.

»Браниву«, догорело до ноката. Пропао је, сваки дан све му више окрећу главу његови верни. Та и како не би, кад пише зсојешта, начела нема другог осим свога „ја“, пуни ступце глупостима, извртањима и лажима. Па куд ће, шта ће, него дај, да и опет коју лаж проспе против радикала. Мисли јадан, да ће себи тиме што помоћи, а радикалима наудити. Али у лажи је плитко дно, па зато ништа не помаже, што „Враник“ хоће силом, да доведе у свезу радикалну странку са пок. П. Јеремићем, јер крупна, пресна је лаж, да је пок. Јеремић био члан радикалне странке, а још мање првак, јер сваки поштен, који прати рад радикалне странке зна, да пок. Јеремић није био члан управе радикалне странке, да није ни иа један партијски договор позиван, нити је радикална странка у опште с њиме рачунала. Шта више, радикална странка, није хтела да увроти Јеремића у своју радикалну посланичку листу, нити би га примила у свој клуб, да је нешто и изабран био; јер Јеремић није био никада радикал, па није ни могао бити примљен у радикалну странку. Али што није био повојни Јеремић у радикалној странци, био је у либералн о ј, у којој је водио главну реч, и к а о такав био изабран и за члана саборског одбора. И не само то, већ им је тада и мандате добављао, тако Вучетићу. И да богме, онда им је био добар, вредан, ваљан, угле дан родољуб. А кад их се и он засити, па ратосиља као Циганин бангавог барне, е онда се у њиховим очима у један мах променуло, па сад већ осећају и задовољство, што браћа Шибули — кој’и Јеремићу дођоше главе — остадоше живи и вдрави и слободни, а са браћом Шибулима, односно с њиховим оцем имао је посла Јеремић баш онда, кад се Јеремић нала-

Седми Конгрес Српских Земљорадничких Задруга, одржан 12. маја 1904. године у Топуском, иврекао је једнодушно ово: СРБИНЕ, НЕ ИСПУШТАЈ ЗЕМЉЕ ИЗ ШАКА, јер је евака груда, евака бразда, еваки педаљ ерпеке земље, евака изгубљена кућица, евако напуштено кућиште ерпеко, што Срби лакомиелено из шака иепуштају и етранцима продају — неизмерни народни губитак, еигурна и НбИзбежна народна пропает, највеће ерпеко народно издајетво (Тако, и само тако ивгубили смо ми Срби многа српска села, српске општине, па и читаве српске крајеве, где се сада други шире и равмећу, а још ва коју годину нитн ће се внати нити спомињати да је тамо Срба икад и било!

Стр. 2.

ЗАОТАВА бр. 142. 24. јуна 1904.