Застава, 17. 04. 1910., стр. 8

колностима склизне с правога пута и пође рђавим, па коме горе него деци. Од два зла треба да се бира мање, а то је маћехl. Ако и не буде у кући оне праве богодане материне љубави, биће реда и позорности над децом, а то су главни услови, који се траже у васпитању од породице, и без којих деци не може бити опстанка. Здравље наших матера неоцењиво је благо и када би све матере у деци гледале благослов божји, зацело се не би толико често дешавало, да деца остају сирочад без матере,

Писмо из Кине.

Поштовани госп. Уредниче! Познато вам је већ, да сам се ја увек поносио, што сам Кинез, и да ме је, као родољуба, болело, кад сам чуо или читао, где се неко руга с нама Кинезима; но ово што се овде код нас дешава од неколико дана овамо — тако је смешно, тако је глупо, да морам да признам, да смо заслужилп, да се свет с нама руга. Овако што може се само код нас Кинеза десити! Замислите само, њих неколико дерлади, који би хтели олако да живе, а зацело добро плаћени од оних, којимаје то у интересу — почеше ширити код нас мисао, да смо ми Кинезп и Јапанци један народ. Јесте ли чули кадгод тако што!? Ми Кинези, најпросвећенији народ ста рога века, чија се псторија пружа у* више хиљаде година. који смо знали за барут, за штампу и друге ствари, на које је просвећеаа Европа дошла тек после хнљада година — ми да смо један народ с Јапапцима, за које се знаде тек од новијег и најновијег доба! Чест и поштовање Јапанцима; признај м и то, да смо једног, монголског порекла — али да смо један народ, то није истина — они су засебан, а ми засебан народ. Од две ствари или два створа који имцју сваки за себе своја особена.својства, не може се начинити једна целина. Вино је випо, а вода вода, а к^д се смешају, не добпје се ни вино, ни вода, него — бућкуриш. Дешава се у прпроди и ова смеса, да се роди човек, и мушко и женско адумац, — хермафродит —- алп тај човек није ни мушко ни женско, него — наказа. Ни у народносном смислу не може битп адумаштва, јер тај би народ био наказа. А ко хоће да од свог народа направи наказу, тај је издајица свога народа. Јавно се мнење узбунило против ових наших издајица, који проповедају ову аду• мачку политику — но као . пгго знате, у сваком се народу пафе таких несретника, који ке за новац да продаду свој народ, те их ипак има, који свим силама раде, с да осладе народу ову мисао о јединству кинеског и јапанског народа. У новије доба пак, ти наши несретници, да докажу, да је мисао о јединству два народа паметна и могућа ствар, почеше трубити, како и у просвекеној Европи и то баш код Срба неки Прибикевић, Будисављевић, Елеговић, и већ ђаво ће их знати како се зову, исто тако проповедају, да сте ви Срби са Хрватима један народ. Веле, није то ништа неприродно, јер ено видимо у природи мазгу, постала је од коња и магарца, па како је то лепа и корисна животиња! Ја не могу да верујем, да може бити и код вас таких, који воде оваку мазговску политику — па баш зато вам и пишем ово писмо, да чујем шта је у ствари. Овако је што само код нас Кинеза могуће. Но ако заиста тај Прибићевић и Елеговић проповедају код вас јединство српског и хрватског народа, изведено овако на форму мазге, онда мора бити, да су вам то они у маломе и приказали разуме се, на себи. Само сам радознао, ко јеодњих двоје магарац, а ко коњ. Само би вас упозорио, да се чувате те народносне мазге, јер не треба заборавити, да на мазги римскп папа јаше, па кад већ

јаше на Хрватима, да не објаши и вас Србе. Даље, ови наши обожаватељи Прибићевића тврде, да је он врло велики човек, и то тако велики, да они мисле, да га није могла једна мати родитп, пего две. Иако би ја пре веровао, да су га родили два човека него две жене, ииак хоћу да верујем и то, јер заиста мора бити дупло ождребљен онај, који хоће да смеша уједно српскп народ и хрватски. Један народ са хпљадугодишњом историјом, изатканом дпвјунаштвима, славом, моћи п богатством, од кога је стрепио и горди Визант и чију државу запљускиваху таласи јадранског и јегејског мора — изиешати ма са киме, то не иде. Зар Немању, краља Милутина, цара Душана, Краљевића Марка, Мплоша Обилића, цара Лазара и друге неброј сла^не људе код Срба похрватити и похрватити српску историју, значи починити бласф л мију (светогрђе)! Но ја чујем, даје тај ваш Прибићевић Циганин. Да неће бити да он проповеда народво јединство Цигана и самосталаца а ове наше хуље у Кини изврнули ствар? То већ допуштам, обзиром на славну прошлост једних и других, само опет не знам, хоће ли на то пристати — Цигани?! Тако ће то и бити, јер напослетку шта се и тиче Прибићевића, као Циганина, српски народ ? Он може говорити — т. ј. ако му дозволе, у име народа чији је син, а са чергашпма српски народ нема никаква посла. Остајте у здрављу! Ваш КИН- Фо.

Једна душевна борба.

— Сличица хз:з нашии дана. У моме родном месту, у велпком чпсто српском селу И. био сам пре кратког времена очевидац догађаја, за који ми се чипи, да га до смрти нећу заборавитп, тако мп је дубоко остао зарезан у памети. Гледао сам својим очима преврат, којп се догодпо у души Станка Милованова, угледног сељака нашег. Посматрао сам једну ужасну душевну борбу на томе човеку. Посматрао сам је у свпма појединостима, ни један покрет, ни једна промена, ни најмањи дрхтај мишића на лицу тога човека није умакао моме оку. Но да почнем из почетка. У бирцузу „Код Зеленог Венца“ данас је врло весело. То весеље почело је још око десет сати пре подне, а сада, око четир сата после подне, у најбољем је јеку. Точи се вино потоком. У прочељу седе два велеможна господина из Загреба, који су дошли данас да кортешују код нас за црквени сабор. Један је од њих нпжп, врата готово и нема, глава му потпуно округла, уса^ена дпректно на рамена. Живео је до сада пустим животом. Није пазио па рачуне него је трошио немилице, управо расипао је новац. По локалима врло сумњпве природе пред још сумњивијим женскињама, у Бечу, Пешти и Загребу играо је улогу кавалира и бацао је паре, које је на векслу узајимао. Имао је негда добро срце, али га притисну силан дуг и в@за му и ноге и руке, те је морао да служи и да измећари народним душманима. Чује се, да му је недавно исплаћен сав дуг од новца, који је на сасвим другу цељ био сакупљен од жуљева српског народа. Од сада ће жансонете по Бечу и Пешти да виде још више хасне.... Онај други велеможни госп. загребачки главатији је од првог и седп у прочељу. То су му место одредили,' што је грлатији од првог и што уме од оног боље да грди радикале. Уопште, што овај грди, то не уме нико на свету. Мп имамо додуше нашег Нејка, оног вечпто пијаног Нејка, од кога се све живо у страпу склања и коме и траг смрди. Наш Нејко баш уме да грди и да псује, уме тако, као ппко у селу нашем, али спрам грдње п псовке овог велеможног господина наш је Нејко трице и кучине. Велеможна господа бацају паре тамбурапшма, плаћају пиће и сваки час устају и држе здравпце. Рукама се грувају у пр-

хвале се, да је стид чов^ку слушати то самохвалисање и грде радикале, да се сав бирцуз тресе... „Лопови, разбојници , то су још благи пзрази којимчасте радикале. „Продали су српску автономпју Мафарима, па ће сад Срби да славе мађарске свеце место српских, то су нам, ето, израдпли радикали... Српске народно-црквене фондове дали су итебејским Мафарима... Бирташу, дај још пет литри вина“... дерао се онај грлатпјп. Пијана руља секундирала је велеможној господи и уверавала је господу, да неће више бпрати радпкале. Кроз бирцуз, чији је ваздух сав напуњен био алкохолом, проструја наједном једна вест, која је пшла од човека до човека и свугде као мађијском снагом утиша трему, док наједном у целој пространој сали не наступи нема тишина. Дошао је глас, да је у наше село стигао радикилни кандидат и да у порти пред народом на збору држи свој програмни говор. Али тишина нпје владалани пун минут. Станко Милованов, ватрен присталица велеможне господе, лодиже се са столице на ноге јуначке, па осетивши, да се још може некако држатп на ногама, повиче из свег гласа: ~’Ајдемо, браћо, да покажемо том лопову и разбојнику радикалском, како се поклањају иародни фондовп итебејским Мафарима и како се светкују мафарски свеци место српских... 44 и по^е напред, а за њим добар део пијане руље. Велеможна господа слатко се смејала и трљала руке од задовољства. Семе њихово уродпло је плодом. У порти је намештена говорнпчка трпбг на и на њој стоји др, Н., кандидат српске народно радикалне сгранке за наш из борни срез. С једне стране трибине стоји око 250 наших старијих људи, а с друге је постављена омладина, мефу њом има и једна гомила деце. Слушаоци су гутали речи говорникове. Мефутим приспеше из бпрцуза онп људи, које је предводпо Станко Милованов. Напуњени духом п програмоч самосталским галамили су још из далека; „Лонови радикали . . зар да ми мафарске свеце светкујемо, а на српске да радпмо...“ Станко је долазио све ближе и лармпо са својом пратњом, док се најзад не помешаше са слушаоцима падакалног кандпдата. Дра Н. није ни м Iло збунио долазак самосталаца у нашу средину. Свој смишљен ' говор који је дотле у запетој пажњи држао слушаоце, пзменуо је у толико, што му је сада глас постао узвишенији и снажнији. У сред галаме застаде реч целој руљи пијаној. Др. Н. окренут бирачима говорпо је у тај мах: „Не ради се овде само о мени и вама. Ми смо људи мањевпше блпзу гроба, ми смо своје, тако рећи, проживели. Овде се ради“ и ту показа на скунљену децу ..о овој ситној пиљежи вашој, о нејакој деци вашој, којч вп волите више него очи своје. Немојте, браћо моја драга, да вас проклињу ова деца, ова не- . јач ваша, кад дође једном у ваше годинећ Текну иешто пијану руљу. Свака реч говорнпкова падала је као тежак камен на савест ових новопечених самосталаца. Стајао сам близу Станка Милованова и посматрао га. Коштуњав и црн отворио уста и лепо видим, како му с лица нестаје трагова од алкохола. Примећујем, како се трезни. Говорник је настављао. Живим речпма је описивао, како се здружпли калуђери и самосталци и алмажани и либерали и подрепаши и сви душмани народнп, здружпли се и склопили савез, да сруше радикалну странку, па да они загосподаре и да почну славпти оргије по автономпји. У борби против радикала имају само два оружја: лаж и грдњу. Тим оружјсм хоће да вежу очи народу, да му одузму вид и да га одведу на странпутицу. Радикали имају само једно оружје: истину. За њима је поштепа прошлост и светао рад њн чљ. Али онп се не хвале и не размећу, ‘ '^чша је свугде скромна. Радикали тврдо њфују у будну свест народну, верују у боскрајну љубав његову према цркви и школп, према светој вери српској православној, у бескрајну љубав према автономији нашој. „Ми Србп у карловачкој митрополији нпсмо богат народ. За силне наше жртве добпли смо само ово