Застава

да руше народно право и д « градити оно сгање, какв ■» јз у правоода . ној цр*зви у Буковини, где су влада, калуђври м њихове чанколзве сзе, а народ нишга. За таком уредбом се одушввљавају Полит н самосталци, који х »he нарзду да одузму сгечено право, а радикали he се бзрити, да сене само очувају не г о и прошире народна права у автоном иј и. Радизали сматрају са своју свету дужноот, да сузбију сваки нападај па народна права, па ће према томе ваати да учине своју дужа сг и у српском оабору. Не дамо да се одузме ма и једно стечено народно право, јер потискивањем народа ив авгономије бдће уништена и сама автономија. Народна су плећа на ј1 ча, па вато ће радижагна сгранка свагда радити на томе, да автономија почива на народним плећима.

дра, рекао бих, провалиће струку, па дивота. Ишла је, што ’но веле, као гранатир, па, изгледало је, да би и ова делија млада била кадра поделити мегдан са душманом. Земља, која рађа таке кћери не може пропасти, јер, у истину, и држава, ма и у неколико, стоји на жени. Стана је ишла поред мене, и, како је стрмо било, ни ја нисам могао с коњем брже одмицати. Кад смо наилазили на опаснија места, она је измицала напред и пута ми указивала и крчила. Мени је било досадно седети у моме примитивном седлу, а она се није уморила. Само јој је лице било запурено, груди су јој се јаче кретале, а из очију јој је севала нека необична светлост. У један мах ми је изгледала као оно каква анђеоска слика и прилика, која је кадра родити великана, јунака... Уз пут ништа иије говорила, а на питања jel одговарала кратко са да или не, а кад и кад је ћутке прелазила и преко питања. Но и тај ника-’ кав одговор био је ипак одговор, па ја сам га њ разумео, те нисам ништа више питао. Ишли смо’ само напред, а продирање је било све теже, јер је’ и сунце жегло, да човеку прожеже мозак. У је-| данпут се са стране чуло пу...пу...пу... А она ци-, кну: Доле с коња! Ја одмах учиним, а Станаста-’ де пред мене и својим телом ме заклони. Спремила је пушку на нишан, а очи су јој љуто севале, ама то не беше жена, то беше лавица... Но ништа се више није чуло, а Стана више за себе рече: „А што грају“... па затим ме позове, да пођемо, гато смо и учинили. Већ као да је било превалило и подне, сунце је и јаче жегло и ја сам осећао тежак умор, те, рекох: — Стано!

— Што ? Ј ' — Не могу даље, погибох од умора. р [ — Одмах смо до извора у дебелом хладу. 6 [ И збиља за неколико минута смо учиниви са-Ј : вијутак и нашли се у зеленој долиници. На самомј порубу је извирао тихи извор, а била је то бистра: ' вода, да се човек могао на њој огледати. Ту је ’ ■ било неколико бор >ва и шибља, те је, у истину, ■ било и дебела хлада. Одмах сам се напио те кра■ сне воде, и рекао бих, да сам проживео новим жи[ вотом. Стана је напојила мога коња и сместила у ' ! хлад, па се умила и напила воде. За тим је села . i уз један бор, леђима се ослонила о бор, а ноге 1 ■ опружила. | l У пола је била затворила очи, а недра сујој , се још јаче кретала и у том тренутку је, управо изгледала, те ме је занела... Подуже сам нје тако посматрао, и напослетку сам, чини ми се, >*био ван себе. Пробила ме је нека необична стру■’ja... Не знам ни сам како, али сам у тренутку скочио и долетио до Стане, обвио јој руке \око врата и страсно пољубио. Бацпо сам јрј неко<лико дуката у крило и уздрхтаним гласом сам рекао: ■| — Стано, буди моја... - — Шта! -| То тек рече и у мах је била на ногама. Очи - су јој страшно севале, тело дрхтало, и у трену ■ ока дограбила је пушку. Мислио сам у чуду: збо) гом свете, погибох од женске руке ... Али, на моз је велико изненађење, рука јој је клонула, пушку - је спустила, а лицем јој се осула нека, рекао бих тупа горчина па онда рече: з — Моли се Богу, што те пратим у име го), шподара, а ти би сада изгубио главу; разуми, изгубио главу... Спасло ме је то, што ме је пратила као ордонанс, званично, те би Црна Гора о ме-

-ддИИИИИИИИИИИМИМИИИММИИИДИИИМИИИИМИММИИИМММММИММИММИМММММИИИМИИИИИИИИИ— | MV f ни морала дати рачуна. То као да је ову делију младу љутило, те се јако натмурила. Није ме више ни погледала него је гледала у даљину, па некако отежући рече: Полазимо ... У брзо смо пошли, а Стана ми је и даље путем помагала као да се није ништа ни догодило. Кад се већ еунце спуштало у свој румени вео, стигли смо до једне црногорске команде пут кучке нахије. Стана ме је предала по пропису, на то добила потврду и кренула натраг од куд је и дошла. Али се одмах повратила, па снажним гласом рече: Ходи вамо лацмане, да ти кажевам црногорску .. Упрла је у мене поглед, из кога је сипала срцба, али се опажало жалење и презирање. Без и једне речи приступио сам овој рањеној лавици, а она рече блажије: Можда на дому имаш остарелу мајку, сеју у коси, па пазз, луда главо. на ово: Немој више учинити с Црногорком то што си учинио са мном, изгубићеш, јадниче, главу. . Ви лацмани мислите, да имате право на женско поштење, а тога нема у Црн зј Гори, запамти, ми нисмо лацманке. Пази, лацмане, на себе, изгубићеш главу. Збогом! Као муња се окренула и отишла. Ја се чисто ниеам могао освестити, тупо сам посматрао Црногорку, којој се лепршала коса испод капице, па за себе рекох: Црна Горо, понозито стење, српске круне ти драго камење, и то ћеш бити док по теби шета женскиње светла образа. м. к.

Самовоља и заслепљеност подрепашког саборског одбора.

У читавом друштву има свакојаких људи, има их паметних, лакомислених, претераних, па богме и лудих и пустпх. Но то је у читавом друштву. Једна странка када се ствара, труди се да прпбсре у своје друштво све што је честито, све’ што је свесно онога, што је странка себи за циљ| свога рада обележила. Бар тако треба да будеЈ И сад тек треба замислити, какви би требали да! буду неколико људи, које странка избаци на no'l вршину, као своје најврсније људе. Па још када| се у руке такових људи повери управа народноЈ црквене автономије. Свако би требао да мисли, да| то морају бити људи у првом реду који познају! наше автономне ствари у потанкостима, даље правдољубиви, сталожени, озбиљни и непристрани. Такови људи би требало да су примили у руке крму наше народно-црквене автономије, такови треба да су у саборском одбору. А шта ми видимо, наопако нам било. Све противно. Како која седница саборског одбора, све више бруке. Но кад праве већ бруку, нека праве на рачун свога цепа, а не на рачун народних фондова. Скоро две недеље седе тих 10—12 усрећитеља народних, вуку дневнице и трошкове, а већи део дана употребљавају на своја уживања и провађају се поред богате трпезе патријарашке и поред старе карловачке ружице и ризлинга. За две недеље дана много се може урадити, само кад се хоће. И овај подрепашки саборски одбор посвршавао би своје поелове врло брзо, само да им нису ту радикали. Они им живот једу. Како дође какав уток којег радикала или радикалне опћине, крв пм јурне у главу, дрхтавица их спопадне, шта ће, како ће ? Ако ће по правди да реши, мора решити у корист утецатеља, а то је радикал. Шта наопако, зар радикалу

■ да се у подрепашком саборском одбору даде за право? То не може бити. Па зашто је ,ту Пелеш, па Муачевић, па покровитељ им владика Летић. Зиали су подрепаши и самосталци, да су ово људи 1 који умеју од црног начшштл бело. Правда, не пристраност, то је њима девета брига. Ст..>га су решили у прошдој седници, да сваки р. форентсаборског одбора сачини списак свију предмета,' који he на претрес доћи и исти се има пре се днице сваком члану доставити. То није рђаво. Штавише, добро је, ако хоке правично да врше 1 евоју дужност. Али њима је потребно то, да унаф пред знају — а ако треба да се распитају — за . 1 политичку боју онога, чија ствар долази пред са : борски одбор. Ако мислите да није тако, ја ћу ево своје наводе њиховим одлукама потврдити. Овде ћу обележити само неколико решења, . која су одмах продрла на јавност, јер се тичу . оних најближих страдалника — радикалних чи- ] новника у фондовима. I Чиновништво манастирских добара, наиме : Јова Татић, инжинир, Михајло Љуштина, надшу-ž мар, барон Јосиф Рајачић, надзорник манастирскихј 1 добара, Д. Ширадовић поднадзорник, Чеда Милу-ј тиновић рачуновиђа и Коста Ђорђевић благајник > заједнички су искали награду за 1910 годинуЈ L која је ппаче сваке годппе уобичајена била. ОдБ ■ тих шест чиновника само је — на њихову вељуј • жалост — бапон Рајачић, самосталац. Е сад како < дати и оној петорици, кад су радикали? Пре < се саставило небо са земљом, пре би од дана < •|Постала ноћ, пре би отац Валеријан оставио пиће, 1 |него да даду са бароном Рајачићем и осталима : |награду. ; L | Петорица радикала чиновника нису сенина-ј 'јдали да ће добити, али кад им припада, зашто да 1 |не ишту. Но са њима није дуго лупао главу са-' 'борски одбор, просто их одбио, јер у таковим приликама одмах се на штедњу позивају. Али шта ће са Рајачићем? Та тога изврснога кортеша морају наградити. Што смислише, то и урадише. Мало оком, мало на уво се шануло, доста, да господин барон подноси од једном сасвим засебну молбу за ону исту награду, са којом је одбијен, разуме ' се са радикалнпм чиновницима заједно. И шта би ? Није ту разум радио, није се ту на правду освртало. Одобрили су му 600 К награде. И мислите, да је госњодин барон то одбио? Боже сачувај. Одмах тога дана је и подигао. Још који случај ћу да наведем. Живко Јекић, књиговођа народних фондова, ; примио се да обавља порезне дужности свију ма- , настира и то преко целе године, те је до сада до- 1 бивао за то неку награду, јер тај посао не спада у делокруг његовог рада. Исто тако је обављао благајничку дужност код манастирске касе Јован Спмеоновић-Чокић. Но потоњи је водио само два месеца. Обоје су искали награду. И сваки ће мислити или су обојици дали или ни једном. Јест! ђавола. Жика је радикал. ББему се не сме дати? награда А Чокићу? Та забога кремен самосталац

је. За два месеца добио је две нове плаве банке. Па зар то није друштво за међусобно помагање ? Онај сиромашак отправник Тоша Јовановић, коме су трећину плате скинули, жалио се министру против оваке заслспљености саборског одбора, п министар јави саборском одбору, да Јовановићу његову редовну плату у течај стави, док се ствар не доконча. Шта је радио саборски одбор ? Није се оградио против тога, што се миниетар меша у интсрне ствари саборског одбора, него да би сиротог Јовановића могао држати још на белом лебу, издао је целу ствар Пелешу на мишљење и предлог, и ту и тутило. А зашто? Јер Јовановић неће у подрепашко коло. Коста Ђорђевић, благајник манастирски по налогу саборског одбора прерадио је читаву билансу за 1909. год. Смер томе је тај био, да се умањи онај вишак манастирски, који су радикали исказали. Дакле, тај посао и завађање неког новог (кинеског) књиговодства обавио је тај човек ван званичних часова, јер га је онај моћни барон Ра!јачић уверавао, да ће му се то наплатити. И шта 'би? Хе, брате мора се штедети. Па је сасвим природно да се мора одбити. А зашто ? Не питајте! Радикал је! И видите овакових гнусних ствари могао бих вам доста изређати. Било је до сада више саборских одбора, али оваког партајичног и заслепљеног саборског одбора човек није могао ни у сну сањати. Но свака сила за времена. Доћи ће време, када ће народ растерати те себичњаке и шпекуланте, да се више никад не поврате. Држим, да нећемо дуго чекати.

Политички преглед.

Угарски сабор. У угарском сабору расправљао се јуче арорачун за министаретво унутрашњих гослова. Посланик Хамерсберг говорио је фотав намере Куенове владе, да подруправу. Бившз државни тајник Стерен>и је тражио, да се јаче потаомажу вароши и да се уреди плаћа варошком чиновништву. Др. Михајло Хорват говорио ie о вдравственим приликама у Угарској. Држава на здравствене установе даје 4 и io милиона круна, али се показало, да је то мало. У многим опћинама нема лечника. Мало је и болница, те стога не можемо да се довољно бркнимо, кад навале варазне болести. У оваким стварима се не сме ште;ети. Код нас умиру и многа деца. Требало би и тој невољи стати на пут Деца <ое слабо и рађају. Да би се иввори, ив којих ће се покривати трошвк на вдравствене потребе, ојачали, треба ударити пореву на нежење. Очевима пак, који имају много I цеце, треба у свему изилавити на сусрет. Зедовољна је и одређена свота ва сузбијањз :