Зборник радова

2-1), са висинском разликом од 5 m. По мерењу из сифона правац пружања пећинског канала даље има азимут од 170°, усмерен је ка југу-југонстоку. Други сифон трећи снфон Непосредно после другог сифона у каналу се налазе бројне засигане каде (интезивно до тачке SO) које су дубоке од 0,5 до 1,5 m. Оне често преграђују канал свом ширином и изазивају ујезеравање воде. У том делу, тавашгца канала је доста ниска, (спушта се до на 0,5 m изнац када), сем засиганих када, нема израженијих других облнка. Мањи бочни канал одваја се код тачке 79, «спуњен је блатом и трошшм блоковима. Генерални правац пружања овог дела пећине је југ (у почетку канал благо пде у правцу југозапад, а потом се усмерава ка југу-југонстоку). Једна од карактеристнка овог дела канала јесу и оџаци висине и до 15 m (80, 91, 95, 98, 99, 101 107) из којих се јављају прокапне воде. Од тачке 81 до 87-88 (Ледена или кристална дворана) канал је знатно богатијп спелеолошким облицпма: саливтгма, стубовима, засиганим драперијама п балдахишша, макаронама, сталактитлма н сталагмитима. Дно канала је у основи стена, ширина воденог тока до 2 m. Са стране воденог тока јављају се акумулативне терасе по којима су се развили сталагмити промера од 0,5 до 1,5 m. Узводно дебљина наноса се повећава, уз глину, виде се п трагови хумуса. После тачке 105 канал почиње да се шири у велику дворану и сгтаја се са бочнпм каналом који се одваја са леве стране из тачке 104. По дну дворане су блокови пречннка од 0,5 до 2 m, У тачки 106 канал се раздваја на два нивоа, шгжим тунеласпш пролазп воденп ток, а втгшп је гтрекрпвен здепастим сталагмитима. Таваннца је 'гакође богата облицима. Спајањем два нивоа, канал наставља у азнмуту 134° (даље нпсу урађена сннмања). Хидролошке карактеристике Дегурићке пећине Дегурићка пећина је пећина изворског тппа. Она је једина пећнна у сливу Градца у којој се јавља стални подземни ток (Јовановић, Б. П., 1956). Порекло воде Дегурчћке реке је из Дегурићког врела, чије се воде акумулирају у Дегурпћкој пећини и иетичу из ње у реку Градац. Припада групи највећих врела Ваљевског краса (уз Градачка врела, Пакље, Кл>учка врела и Бању). "На платоу испод Дегурпћког врела n пећчне налази се зона истцања подземнпх вода пз карстне лздаии. Сама места истпцања изданскпх вода поплављсна су пзградњом површпнске акумулацпје за хпдроцентралу "Дегурпћ", тако да није могуће одређпвање квантитативнпх карактеристлка врела ." Систематска мерења протицаја Дегурићког врела нису никада вршена. Р. Лазаревићнаводи податак о средњем протицају од око 12 л/с, Међутим, налазимо податак да је на дан 16. 07. 1976, године издашност врела износила 75,6 л/с.“ Током топографског снимања објекта (2000.-2002. година), констатован је релативно уравнотежен целогодишњн протмцај. Висина воде унутар објекта креће се у просеку око 0,5 m. Изузетак представљају ујезерени и спфонски делови, где је завнсно од морфолопгје и виснна воденог стуба знатно већа. " Нпво овог воденог тока повремено се гтовишава за 0,75 m. што се може закључити на основу ерозивних бразд а у зндовпш пећпне."'’ По мерењима извршеним на дан 16. 07. 1976. године износи се податак: "Температура воде дуж целе пећине је 7“С" У истом нзвору пише да вода пећинског тока спада у тврде кречне воде, да је, као » интензивне прокапне воде, засићена, те излучују сигу у виду пречага, салива, сталагмита. Иза таквцх препрека, у ујезереним деловима тока врши се таложење глннених, нерастворљмвих честица, те је вода на пећлнском улазу скоро увек бистра.

Ракић. Д. (2000.. стр. 49). ЛазаревиК. Р. (1996.. стр. 132). Лазаревпћ, Р. (1996.. стр. 169). Петровић. Д. (1951.. стр. 95). Спелеолошка група Д.И.В.М.М (1985.стр.9).

Број 15

ЗБорник радоза