Звезда

"*к; БРОЈ 1.

3 В Е

В Д А

СТР. 3

Па узевши конопад пође владици. Овај са свим изгуби свест и скљока се у ћошак. У тај мах припудаше опет пушке. Срдар се трже и викну: — Шта је то? Допаде један од његових момака и викву радосно : — Срдаре! Доведоше „Љуту"!" — Не може бити? — Ево је у дворишту. Срдар остави владику, па сиђе у двориште, да види „Љуту". Реше то ждребац вран, без белеге. Двојица га држе пред конаком, а он дигао главу па раширио ноздрве — песница би стала. ,.Љута" је био својина неког Турчнна. Толико се пута нагонио Мићић да га купи, али Турчин не даде. Пошто Турчин умре, Мићић затралси од његове удовице, да га прода, али ни ова не хте продати. Он се онда реиш да га отме И, ето, његови га људи доведоше манастиру. Весео срдар пљескаше коња по врату и сапима; нареди, да се момцима да, да пију, па се врати да и сам коју иопије. Владику не нађоше у трпезаријц. Он се користио том забуном и умакао. Оставио је п топуз и конопац. — Шта је с владиком, оче игумане? Обиђоше целу зграду: ни владике ни његових пратилаца. — Тај ти више неће доћи! Видиш и ово је заборавио! — рече Мићић иоказујући тонуз и конопац!

И Мићић је имао право: владика не дође више нпкад у Годовак. А причају, да више није ни силио над свештеницима и калуђерима. Јанко М. Веселиновић. ЦИ1^АНС1^А ФИхЛОЗОФИЈГА Рал§ Берге.

Син и отаи, с џеновима нрааним Сиоре, зборе о стварииа разним „Што су оче, црви, бубе дане 2" — Да се н»има животиње хране 2 „А замт оне 2" — Да од њихне коже Чевек живи и храннт се може. „А што човек 2... Је ли све због људи 2" Цигин ноглед у даљину блуди — Од свију је човек увек ирви За то створен, да га једу и,рви ! М. ПАМЕТНА ЖЕНА — ВисЈуагсЈ К1рПпд После венчања обично настуна реакција, негде силнија, а негде блажа. Али нојављује се свуда — пре нлн после; н>е мора бити, и после ње остатак живота протичо мирније.

Код супружника Бремил наступила је та реакција тек у трећој години после снадбе. Ма како судили о Бремилу — он је био диван муж све дотле, док му није умрло дете и жена му се увила у црнину, те стала дан и ноћ своје јединче оплакивати. Дужност му је биладаје теши! Мени се чини, да је он то и чинио. Али, што ју је он више тешио, госпођа Бремил је све више шгакала а њен муж услед тога постајао све зловољнији. Обома је било потребно какво средство за ојачање, па су га и добшга. Данас се госчођа Бремил, дакако, може смејати кад се тога сети; али онда ствар богме ннје изгледала нн мало смешна. Сад видпмо како се на хоризопту појављује госнођа, Хоксбе, а где је она, ту је и зло близу. У Симлије зваху „тица злослутница , и то је име, као што сам и сам искусио, петероструко заслЈжила.. Беше то мало, смеђе, вптко, сувоњаво створење, крупних, живахних љубичастих очију, и најпријатнијег држања у онхођењу. Требало ју је само у женском друштву сноменути, на да се све до једне даме намрште. Била је паметна, духовита, бриљирала је »» истицала се увек као прза. Али је била и пуна ђавола ц дакости. Па и поред то1а могла је да нрема својим сестрама буде врло пријатна. После детиње смрти и домаћих непријатности, које су за тим наступиле, окрену Бремил леђа свом дому, и госпођа Хоксбе га нривуче к себи. Она свог заробљеника није крила. Јавно га је анектовала и гледала је, да то свет види. Он је с њом излазио на коњу, шетао, правио шлете, док се већ свет није почео мрштити и гунђати. „Скандал/" Госпођа Бремил седела је код куће и гледала наричући у деТИЊ6 ХЗЉИНИЦ6 И . иа и м.и.л1 мислила но о свом покојном малишану. Али добре, наклоњене јој прпјатељице, на послетку јој објаснише ситуацију. Госнођа Бремил саслушала их је мирно и захвалила им за њихну нријатељску услугу. Ока не беше тако паметна, као госнођа Хоксбе, али није била будаласта. Она размишљаше сама у себи, шта да чиви и не говораше мужу ни речи о оном, што је чула. То је вредно да се сиомене! Такве ствари не утичу повољно на мужа. Кад би Бремил био код куће, а то беше редак случај, био би нежнији но обично, а то га је издавало. Те нежности беху усиљене; он је тиме хтео с једне стране да своју савест умари, а с друге да госиођу Бремил обмане. Једнога дана добише господин и госпођа Бремил од лорда и лади Литон позивницу за 26 јуни, у девет и по у ПетерхоФ. Игранка у левом праземном крилу. — Ја не могу ићи, рече госпођа, тако брзо после смрти милог Флорија.... Али ти треба да идеш, Томо! Она је то казала, како је и миелила; а он је додао. да ће тамо отићи, да се само каже, да је био. Тиме је он казао оно, што ни сам не верује, и тоје његова жена добро знала. Она је слутила — а женска слутња је више пута поузданија него човекова извесност — да је он још унапред наумио, да тамо оде с госпођом Хоксбе. Она седе и поче размишљати; и резултат њеног размишљања био је, да сећање на умрло дете много мање вреди но жив муж. Она је скројила један план, за извођење којега је хтела све да стави на коцку. Тек сад увидела је, да темељно познаје свог мужа и тиме је хтела да се користи. — Томо, рече му она згодном нриликом, ја ћу 26 ру.-