Звезда

СТР. 6

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 1

бедио. Молпм, гледалн. Да не знам да је и то био народни вођа, ја бих мислио да је допнсник „Тајмса". Други чин је већ занимљиваји. Златија. Туркиња, заљубила се у Радоја Касидолца. Како је почела ја сам помислио, да је она преобучена чланица каквог неозбиљног „путујућег" позоришта, све: „ружо сејо моја, ти ме нећенх одати", а кад оно, није. Заљубила се та до безумља. А знате кад? Радоје дотерао њеном оцу кола дрва, па их скида и прти јадник облице и пуца му кичма нод теретом, а она га угледа. Замислите, какав тренутак. То ће бити један од часова кад душа души говори... Верујте ми не шалим се. Златија прича да је тако било. Кад га је угледала — све свршено. „Најпре ју је изненадило онако елободно и лако кретање у једног рајетина" (да није, почем Златија била у вршачком клостеру, кад се разуме у кретањима) а после „и дању и ноћу његово .јој је лице пред очима"... Преко Зулејке, своје сестре, сазна за ту љубав Ибрахим, отац Златијин. Поражен је, викне „ах!" н седне на земљу (стр. 28.) а за тим зграби грешну Златију па и њу тресне о земљу. Златија падне у несвест, а Ибрахим се покаје што је тако ур.»дио и нрима се да јој тражи проводаџију... Занимљиво је што Ибрахим тврдн : „Да ђаурскп сој можеш сећи, пећи и на колац ударатн, а он се дина свога одрећи неће"; као да нису многи од ђаура мењали дин као партиску карту. У трећем чину Радоје стражари. Није га страх од Турака, алн се јунак плаши од вештица. Да ниско чули од Златије како он прти дрва и да не знамо да је бар сто пута омркнуо у планини, још би помислили да то иисцн озбиљно говоре. Он о вештицама, а Зулејка нред њега. Моли га да се потурчи. Он неће. У том, ето, и Златије. Али она је еа свим других назора о вери. Она нећеда он мења веру, „неће да га видн осрамоћена", (то Туркиња говори,) већ га молн да остано где је, а „она ће се вратити у свој дом н хранити се својим јадима." За тпм обе одлазе, а долази Милош са још некима, и кад му Радоје испрнча шта је било, Мидош нризна „да је женска љубав најслађа нонуда јуиачка" (стр. 42) и прима се да му буде нроводаџија. Четврти је чин битка и пуцњава; а у нетом се чину селе из Пожаревца нобеђени Турци. Мидош их причека, опрости се са Тахир-агом, њиховим заиоведником, очита Анадолији једну горопадну молитву и хтедне да отме Златију. Алн то спречи њен отац Ибрахим. Он узвикне: „Нек умре, али неће бити ђаурка!" и нрободе је.... Па да, каква би то драма била да нико од внђенпјих лица не погине. И тако со драма сврши. јЈа сумирам. Ова драма нати има свога носиоца, нити има каквах карактера. Ту су две групе људн, Срби и Турци, и у свакој групи мењајте лнцима имена како хоћете, неће се осетити. Мнлош је као и Аблулић, Абдулић као и Добрњац; Муја је што и Мехо, а Мехо што п Ибрахим. Посматрани по групама сви једно исто мисле, говоре, раде.... Епизода о|љубави Златијиној нема никакве везе са драмом. Она је додата само да се шарени. Изоставите је и неће се познати. Радња је у опште врло сдаба. Где нема живота, нема ни радње.... 0 психолошкој студијц појединих лица немам шта ни да кажем. Сва су лица марионете. Архитектура ове драме равна је архитектурн какве дашчаре. Оно, што појезију чини појезијом: тропи и Фнгуре, изостали су. Упоређење руже са младошћу (стр. 20.) и не

узимам у обзир. Такво упоређење старо је као и вечност. Стил је без икаквог полета. Изузимајући неколико новинарскнх Фраза, свуда бије нека мемљива студен. Монолози су нразни ила бесмпслени, а дијалози обични и досаднп. „Добро вече" и „Боже дај" чује се понајвише.... Алп сем овога, ово дело има и других тешких иогрешака. На неке сам указао узгредно у расматрању, алп ћу навести још [неке. Несмислено је, што војвода Милош пушта у слободу зликовца (тако веле писцп) Анадолију, а отима невину Златију, коју је такође на веру примио. Ту је Милошев историски такт нретрпео клевету... Непотнуно је, што није бар приближно очигдедно мотивисано за што су се Срби дигли на оружје. До душе, ми то сви нначе знамо, али се писци нису смели на то обазирати, јер ако и један моменат заборавимо на бездушности некадање турске управе, онда ће нам устаници изгледати нешто друго, а не борци за слободу. Сами узвици о зулуму и тиранству нпсу никакав мотив.... И најпосле, четврти чин, где је борба, тако је напвно израђек, да нам по свему, ^а нарочито по оним усклицима и вицевима, нзгледа — ,за се деца играју „ајдука".... Случај је донео да сам и предетаву овог дела гледао. Учињено је све само да се спасе. Разумите све, а то јепуцњава. Пуцало се као у правој борби. Али у залуд. II ја искрено жалим што је похарчена толика муниција. Ах, господо писцгј, муниција не може да замени фанташју. 30. августа 1898. г. Милорад Ј. Митровић. ЗАНИМЉИВЕ СИШИЦЕ Срећа у браку. (Савети човека, којп живи 30 годнна у срећном браку). 1. Ко се жени, мора знати, да женидба, као н свако удруживање, захтева жртава од нојединаца, да дакле човек мора жртвовати мно^о својих иавика, жеља и потреба и то не један нут, већ увек и без изузетка. Муж, који мисли, да тиме, што се оженно, жена постаје његов роб, којп мора све трпети, будала је, која својој жени жпвот огорчава, а тпме наравно и себи, јер и ако су то више пута само маленкости, ипак су несносне. Муж, који је мали кућни тиранин спрема себи постељу од трња, на којој ће он најнееносније спавати. — 2. Немој се никада опнти ни у туђој кућн ни код куће; немо1 допустити, да се у кући код тебе ко оније. Срамогни призори пијанства убијају за увек сваку илузију и понижују жену, која се на такве нризоре мора научити. — 3. Не зови у кућу никакве честе посете од пријатеља. Не покажи се никад љубомораи, али упамти, да кас је сам Бог научно да се у молнтвн молимо: „и не введи нас во нскушеније". Истог се начела придржавај и тн лично: нека ти жена буде најбол>и пријатељ. Не дај жени, да много похађа друге госпође, нити да прима женскнх посета, и она нека се научи на то, да јој је муж најбољи пријатељ на свету, па да с њим може о свему говорити боље него и с ким другим. Књиге треба да и тебн и жени замене сувишно дружење с другима. Јавне забаве, игранке и т. д. нису за жењене људе; весеље у кући најбоља је забава. — 4. Кад се ради чега оздовољиш, прогутај нагду реч. Кад твоја жена види, да се ти знаш савладати, н она ће пазити на свој језик. Сва брига