Звезда

СТР. 2

3 В Е 3 Д А

БРОЈ 1

Усред те гомжле седи..., а не, не! Не може ј шшако да седи, него се згурио један мдадић од ] својих двадесет и пет година, у необичном оделу; ко га год види, одмах ће у њему иознати нашег чудноватог странда... Еле, згурио се, готово већ саставио зубе и колена, као да су га ухватиди грчеви у трбуху, а .шцс му тако намрштено као да је сабаиле изео зелену оскорушу. Јечи и стење... — Дајте човеку јастук! виче кмет. — Дај-де му, мехакџија, један од оних твојих перјаних јастука нек седне.. —- Не, не, не! процеди странац кроза зубе. Јао, не могу... Ух, ала то боли ! — Зеаш ли, кмете, ко је тај човек? упита срескп писар. — Ие зцам, господине, рече кмет. — Јутрос у зору нађе га мој биров горе код оког плаета на брду Вели, беше се готово обезнанио, лежи потрбушке. Једва га донео на кркачи овамо доле. — Јамачно га осакатио навалице какав несретник, рече поп. — Није, попо! проговори један млад сељак, који се прогура кроз ону гомнлу света и стаде напред, држећн у руци гвоздене виле с три рога. Нисам ја несретник, хвала Богу, нити сам га хтео навалице осакатити.... — Него шта си урадио, болан брајко? уппта срески писар окренувши се сељаку око којега се ј еви радознало згрнуше. ' — Па ето шта, гоенодине! поче казивати сељак. — Садео ја горе на брду пласт сена. Не лези, враже, кад год ирођем онуд, видим — пласт ми разбукан! Мислим, ваљада како гонече, или моје или нечије сеоско. Поправим и уредим, кад сутра опет разбукано! Е већ ми дође довде!... Синоћ у први сумрак узмем ево ове виле, дај, ве.шн. да мало привребам— шта мн то упронашћује мал! Кад ја тамо, а оно.... ето тај ту, нити га знам ни познајем! Стаја онде, стаја, стаја, па се тек окрете моме пласту, а ја се малко склоних да видим, шта ће. А он ти лепо чупај, чупај... начини читаву јамачу! Па онда, да простиш, господине, главом напред, завуче се коликн је дуг и затрпа се оним начупаним сеном, само му ноге вире мало из пласта. . Мени већ прекипе! Испаднем иза пласта па подвикнем: „Изи1)и-де ти, море, из тог пласта, док ти љуцки говорим!" — „Јок ја !" вели он. — „Бога ми ћеш изићи!" — „Бога ми не ћу !" осече .се он на ме, и све ми се чини — нешто ми опсова! Мени заиграше ове виле у рукама, па, као да га мало заплашим, џарнем ти у оној љутини вилама у ону јамачу... док ти он тек зајаука .. — А ти, болан ? упита писар. — А ја, господине... одговори сељак чешкајући се иза врата, — баш се поплаших па побегох кући, а он оста онде запомажући. — Је ли тако било ? упита нисар окренувши се странцу. — Ух !... Јест, господине ! одговори странац мрштећи се и уеркујући од бола. — Тако је!... Јао, јао !

— За хито сте се завлачили у сено те кварили човеку пласт? — Та хтео сам само да преноћим... их, их!... на бих јутрос рано у село.... ох, ох ! — А којим послом путујете? Имате ли родбине у овом селу? — Ништа не знам.,.. Ух, ух! ала боли! — Па ког ћете врага овде? — Та за Бога, госаодине, послао ме овамо писац „Крвне Освете"... Јаох! тешко мени! — Какве „Крвне Освете"? упита писар зачуђено. — Ама оне нгго је штампана ономад у књижевном листу..,. их, их, и-и-их! ала то сева! учини странац, заборавившн од бола казати име тог листа. —• А што вас је он послао овамо? — Та ђаво га знао! одговори странац и .јетко и плачљиво. — Каже, да сам родом из овог селанцета одавде, да су се моји стари иселилн у Аустрнју..,. ух, ух!.. каже да сам био некакав глумац, актер — шта ли — на бечкој позорници... па. .. јао, јао, ох! — Па? упита писар, радознао да чује даље. — Па каже, да ме је неко из крвне освете овде убио.... ух!... да сам ту негде сарањен.... да су и онога пгго је мене убио стрељали и укопали ту негде. .. 1аох!.., па ... — Па!? — Па дошао сам да видим: је ли то све истина , и ето .,. ох, ох!... — Бог с пама! рекоше многи у гомили, крстећи се. — Бидите, рече писар кмету и попу: — мора да га обузима ватруштина од бола, те је почео и бунцати..., За тим се окрете механџији и рече му: — Смести га, вере тн, у коју собу, а ја ћу сад послати пандура но бабу Макрену нека му испере ране и привије какав мелем. Тако и бн. И сав се онај свет разифе кућама, чудећи се овом необичном догађају. 1883. М. Ђ. Глиши*.

ИЗ ХАЈНЕ-А

Где сс клечи, дуби, Где се рука љуби, Где се каиа скида И лаже без стида, Речи звонке нуне И кима се куне, Где се чедо мило Све у ласку свило Туна лаж се крије Ту љубави није. М.