Звезда

БРОЈ 1.

3 В Е 3 Д А

СТР. 3

ПУЧИНА — ПУТНИЧКЕ УСПОМЕНЕ-

Било је прозорје кад с-ам први пут у жпвоту угледао бесконачну пучину дивнога мора са високих гора, куда се воз лагано кретао због многих вијадуката. Чини ми се у тај мах. да природа не може пружити посматрачу ништа ленше од тако плавога мора, уоквирена у кршевито, бело стење! Небесни лазур није лепши од плаветнила његова, нити небесни мир може имати верније слике од мира њогова! То је идеалан мир. Ни један атом водени не беше у покрету; ни један се таласић не види на нспрегледној поврпЈини: све се одмара, и као да почива сном трајним и непокретним. Море је етојало тада на хоризонту као лепа слика у атеље-у знаменита уметника, и кад га први пут тако угледаш дуго се не разбираш да ли је то сан или јава.... * * * Дуго сам после тога уживао у изгледу мирнога мора, и од мира његова позајмљивао мир души својој. Гледао сам га у летњим вечерима обасјана слабом слетлошћу месечевом; гледао сам га како прима иоследње зраке сунца на заходу; гледао сам како из њега излази сунце у свом јухрењем пурпуру; али сваки пут мир његов будио је у мојој души друкчије осећаје. Јутарњи изглед његов узноси душу ; мирноћа на месечини изазива сентименталне осећаје а залазак сунчев у нучину потсећа те на заносау, вечерњу црквену несму: „Свјете тихи"... Ту тиха светлост врелог јужног сунца, разоружана и немоћна, губи остатке сјаја и силе те изумире и тоне у пучину мира морског, као бесни I ритер, кад носрне снагом и оружјем, те га нестане у пу- ; чнни вечности... Гледао сам са маленог чуна у дубоку утробу мирнога мора и она беше прозрачна, ведра и отворена као душа детиња. У неизмерној дубини могао сам избројати стене на каменитом тлу његовом; дугачке и пантљикасте биљке, зелене боје, виде се овде-онде и покретом чуна вију се као змије. Танки и нрозрачни млазеви морске соли иротежу се од врха до дна, као млазеви растопљена шећера у чашн воде, па и они стоје непокретни; једини нокрет беше покрет становника морске дубине што се безбрижно играху. И кад је нароброд нросецао мирну површину, уживао сам у оним сребрним таласићима што падају на нлаво и непомично лвце његово те гаукрашавају сребрнимождрељем.

Ништа леише и опет ништа ружније на одвратније од мора. Оно је као лена алн џандрљива девојка, која те мами на своје чари да те сарани у својим ћудима. Оно је као варалица пријатна изгледа. Оно је верна слика варљивости и превртљивости у свету. Оно спп непомућеним мпром као невинашце у колевци; али, и кад је најмирније, носи у себи клицу злоће као најпреиреденији разбојник. Погледајте му намрштено чело на мутноме небу. Али, нашто то? Нека само облачак заклони зрак сунчев, оно нотавпи као увређен прзница; лепог лазура нестаје; по њему се појављују најпре некакве црне пеге, на онда дугачке, црне сенке, док се, најзад, не претворп у прљаво блато из баруштине жабокречином покрнвене

Много, миого сам нута гледао како мења ћуд. И та је промена обично нагла, оштра, изненадна... Једне вечери седео сам на стени крај мора. Мир је владао пучином. Из дубине донираху нотмули, сиренеки звуци. Око менв гробна тишина да ми беше већ несносно; опомнњало меје на ону гробну тишину што претходи крвавоме јуришу. На једанпут море из даљине поче тамнкти као да неко на њ навлачи црну копрену; у излоканој стени, на којој сам седео, зачух жубор таласа; духну мио новетарац и дахом својим расхлади врућину; гомиле чунова и бродића указаше се на катаркама; лађари журно размахиваху веслима, само да се што пре дочепају обале и закдопа у пристаништу... Прохтело ми се да изближе видим бес морски, као што сам дотле красоте гледао; али ме крупне капи приморске кише и хладан и јак ветар одагнаше у собу из које сам само кроз затворен нрозер то све могао носматрати... Тек некако доцније испуни ми се и та жеља да из иепосредне близине поематрам наступање буре. Дивни брод гек што беше исиловио из залива. Било је око седам сахата у вече. Пред очима ми бегае недогледно пространство, на којему, у даљини. видех рибарске барке с високим једрилима од затворено жута платна ; на коме је у накрст обележен црвенп знак крста. У природи је опет владала мртва тишина. Некако немило одазва се у души мојој ова необична мирноћа. Некаква инстинктивна слутња потсети ме на пређашњи случај, и ја сам стра.човао од негдашње жеље своје. Сунце је залазило крваво, испресецано танким, дугам облацима ; мрак, што притиште занад у вечерњем сутону, беше у овај мах ужасан. Мрнари се испеше на палубу и почеше прнтезати кононне на катаркама и стеге на чамцима што беху привезани за брод. Ја седох иза једне кабине на палубп да ту сачекам б^гру. Густ мрак ширио се са запада и омотавао брод; кроз ту густу помрчину опет се беласала нрава бразда, што је брод иза себе остављаше... Лак ветрић пирну тако нежно као да доноси благу вест... Кану ми једна кап на руку, ионабеше тако хладна као лед ледени. За њом дође друга, трећа... — Ту смо! — рекох гласно, и нешто студено притиште ми груди, кад оназих да се оно море, што нре три четврти сахата беше тако мирно, поче браздати. Споји се тама небесна с површином морском и заклони све неким црним велом; једино са севера беласкало је мало светлости. Небом се гомилају облаци а морем таласи најпре у дугим браздама а за тим у испресецаним брежуљцима. Није прошло ни пола сахата, а ветар духну тако бесно да беше немогућно на крову остати. Дувао је и звиждао кроз конопце на катаркама; суви и звонки глас јечаојекао рањеник. Таласи су ностулно расли и гомилали се; изглед им бегае све одвратнији, сигурно због поне гато од беса долазаше. Удар за ударом, пљусак за пљуском беху све јачи и већи. Зачу се потмуо јек брода; задрхта све покретно и непокретно на њему; а метални звуци уцдетених жица као да хтедогае зачинити ову нескладну музику природе и рукотвора човечјег. Чудновато! Али мн и нехотице наде на ум Костићева песма: „Еј п.усто море! Еј пусти вади!" — и ја сам шанутао стихове... Талаеи наваљују на брод као руља разбојника, као да знају да ту има доста жртава за њине ненасите чољусти. Час се са свију страна стоку око брода и начине