Звезда

СТР. 4

3 В Е

з Д А

БРОЈ 1.

читаву покретну гору, и ова, као зјшм духом одушевљена диже брод у висину, остављајући са свих страна ужасне нровалије. Час остуне од брода и начнне понор, гроб, који би могао брод прогутати као муву. И брод нада у тај амбиз као с доветог неба. муњевитом брзином, да ти се учини: е ту је крај... Час онет, неједнаким покретом наилази талас за таласом као садевени навиљди сена и не штедећи ударају о тврде бокове брода и потресају у њему све: почев од душе човечје до најситнијег клинца што је где год у брод укован... И он се неравно креће, колеба лево, десно, горе, доле: у њему све звони, јечп, шкрипи; звечи. као у јакој телесини кад је душа оставља... Уз високе бокове брода иршти отпрасак таласа и нагло те шину својим врхом. Ни лед иије тако хладан као вода бурних таласа; срж у костима леди се од њихова немила додира... Све гушћи мрак, све бешњи вихар, све ужаснији бес таласа, све већи страх неизвесности норађа се у души од тога мрака и ужасног јаука у природи. Спопаде ме несвестица; хладан зној цурио ми је с лица и низ кичму. Сиђем у кабину. Врућина као у котлу, температура тела беше тако променљива и неједнака да је зима зној смењивала и обратно. Неправилни нокрети брода муте ми свест, на грудима као да ми стена беше наваљена. Дах ме поче остављати а наста мука у сгомаку као да је тамо читав силет гладних змија... А тек осам и по сахата! Да ли ћу дочекати весели зрак беле зоре?... Ко зна!?...

Још сам једну буру нреживео на мору. Нисам је гледао као ову, али сам је осетио, јер сам се грдне муке намучио! 11ут ме је нанео преко Фалконаре и Анконе у Равену. Дан ббшо кишовит, али ја и не мишљах да ће бити буре јер је киша била без ветра. Око осам сахата у вече воз се заустави нред станицом анконском, и ја погледом тражих плаво море, ала га не видех. Чуо сам тутњаву помешану с треском локомотиве и вагона, али ми не беше ни на крај памети да то „удара море у брегове" Разговор путника у купе-у објасни ми све. Чудили су се како је море ружно и гледаху на источну страну. Погледах и сам... То широко просгранство, што ми се дотле, у сумраку, чинило да је нољана п<.кривена песком, обрати свуколику моју пажњу, и на СЕОЈе велико изненађење видех како се оне грдне гомиле, као садевени стогови, крећу. Не кријем да сам се унлашио, и да ми је прва мисао била да у Анкони сачекам док се море смири. Е, али кад не би било невоље, све би добро било! Прво и прво, нисам наследио никаква богата стрица у Америци, па морам на, пару рачунати; а друго, већ сам био нлатио нут. Целим путем од станице железничке до нристаништа премншљао сам: да ли да идем или не. Најзад решим се да идем јер, у то доба бура траје но неколико дана, а иосле, што буде онима другим путницима — нека буде и мени. „Што је усуд коме усудио, тоћемубити!" С тим мислима ступим на брод, који је био чврсто привезан уз камениту обалу. Па није баш било тако страшно у први мах, и то ме охрабри. По савету неких пријатеља постарам се да предупредим последице буре добром вечером н неколиким чашама јаког тосканског вина. — Шта ме је стао тај не-

срећни савет, то се не може описати; тек ја не бих никоме лао такога савета! Било је прошло десет сахата кад се кренусмо. Ноћ: густа и мрачна номрчина. Сигурно од оног „тосканског" био сам у почетку расположен и готов да се смејем оним озбиљним и забринутим лицима око себе. Али није много прошло, а ја сам скупо испаштао ту своју дрскост. Брод се с почетка кретао неправилно. Неправилни покрети и потреси одагнаше у брзо моје суседе у кајуте; управо, за столом заостасмо само ја п један дебели Немац, очекујући кога ће ире задесити немио удес. Он се храбрио и смејао, али на оном бледом лицу беше извајан страх. Поручи за се јестиво, али га не дочека; изгуби присуство духа на неколико тренутака за тим, и запевајући, као ван себе, јурну у своју кајуту, из које се с времена на време чуо испрекидан, дивљи урлик... Одлазак мога суседа иије остао ни за ме без последице. Често његово узвикивање принуди ме да се мало удалим. Али се и тамо кроз затзорена кабинска врата чула иста интонација. Зажмурим, наслоним се на сто и затворим уши длановима. Мислио сам да ћу се тиме спасти од спољњег утицаја. Али узалуд! Уобразиља ми је у јачим сликама износила нредставе о свему што ме окружава. Наједанпут брод нотону у дубину и мени се учини да је с највећег виса отишао у стромором. Језа ме подиђе; кроз снагу ме нешто ироледи, као да ми неко изненада провуче кроз кичму шиику хладна гвожђа. Тргнем се и осетим како се брод диже. Од некуд ми дође мисао да ће згодније бити, ако се седећи одупрем на врхове прстију место што се опирем на целу стопалу, па тако и учиним. Сваки покрет брода, а нарочито спуштање у дубину, изазивао је све већи притисак на мозак, срце и желудајЈ. Осетим да ми ваља ноћи за суседом. И, док сам још владао собом, зовнем келнера и запитам га: који мецикаменат лечи ову бољу. — Немамо зато лека —• рече он. — Само чаша чиста Француског коњака може донекле ублажити болове у грудима и желудцу. Послушам га и мало доцније осетим неку малу помоћ од .тога. Спустим се на уску ностељу у кајути и, док су таласи бесно лупали у бок бродски,, у души ми се смењиваху осећаји вере, страха, бола, наде и очајања. Зарицао сам се да впше никад не пловим ни мирним морем. Стотину пута мисао ми се узносила Богу с молбом: „Спаси само сад!" — а тресак с иоља као да ми одговараше: „Ту ти је крај!.." Залуд сам се тешио философском мишљу: да је свеједно ма кад и ма како умрети кад се мрети мора; стварност ми је показала колико је стојицизам — бар код мене тада — далеко од реалног живота. Учинило ми се и сувише трагично умрети у загрљају хладних таласа... Неки стари госиодин, који ту — \'Ј8-а-\ г 18 — од мене — лежаше потрбушке у својој постељи, диже главу и рече: — Само да није вода тако хладна! Не одговорих му ништа али помислих: „Да је бар ова вода млака као она у купалиштима Казерте и Ливорна! Љутио сам се на топлу воду тиренског мора — ево ми сад хладне!"..., Смена рнзних осећаја и грчеви у стомаку нратили су ме готово целим путем; тек ми у јутру беше нешто мало лакше....