Звезда

СТР. 84

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 5

мислио да му је све драго остало с ове стране, ои полети, скочи на зид подаље од мене, слети у двориште и скакућући нође кокама које су збуњене стојале код ђубришта и зачуђено га гледале. Мени лакну; али место да сиђем, ја останем на зиду. Оно што сам видео пред собом беше ме изненадило и у исти мах очарало моју неискусну детињу душу, која је тада тако мало знала, па и оно што је знала гледала кроз ону познату шарену детињу машту. То ј е био миран, засебан свет, којем иије бидо ничега сличног у читавом нашем граду. У кућици иије било никога, нити је ико у њој становао: то се одмах видело. Брата кућна била су затворена; праг обрастао у корову; на прљавим ирозорима није било завеса и неколико окана било је разбијено. С једие стране куће, уза сами зид, би.ла је гомила камења, кроз коју је где више где мањс — набујала коприва н зова. С друге стране била је велика једна стара липа, која је у тај мах, како је сунце бидо на заходу, сенчила читаву кућицу. Испод мене, дужином читавог нашег зида, била је опет гомила камења и искрхаиих цагаља и црепа такође сва обрасла у корову, у чијем се зеленилу издвајало неколнко бледо румених цветова боциних. У левом углу, овамо с наше стране, била је сниска дашчара, на којој су врата стојала отворена, а заклопац на прозорчићу до врата накривљен висио само о доњој шарки. На десној пак широј страни тог иустог нростора било је неколико већих дрвета, и много нераскрченог лескиног и другог онижег шибља, а то је тада менн личило на праву шуму. У том општем корову никаква се стаза није видела, и све је говорило да одавно није туда људска нога крочила. На лиии је цвркутало неколико врабаца; са једног боциног цвета, што је био управо испод мене, нолете један шарени лептир; мало за тим иза онога корова до куће изби једиа мачка, до!>е на кућни ираг, чучну и поче се лизати и десно и лево. Иеирва ме није видела, ал кад престаде облизивати се подиже главу, на како ме угледа одмах штуче, и опет је нестаде у оном корову. Тамо опет преко зида и кроз липове гране руменило се вечерње небо на којем није било ни најмањег облачка. Наслоњен на зид, који ми је, онако с кавеза, долазио до нрсију, непомично сам сгојао и с неким необичним уживањем гледао у тај ново-пронађени свет испред себе, који ми је тада изгледао здраво велики и пун неке пријатне тајанствености. И напуштена кућица, и шупа, и дрвеће, и густо шибље и оно ретко дићље цвеће, — све ме је то неодољиво привлачило к себи и обећавало ми иуно лепа уживања. Сунце је седало; вечерњи сутвн почео да превлађује, а ја сам још био на зиду Сутра дан, рано из јутра, иомоћу једних наших старих лествица нопео сам се на зид, па оида пренео лествице на другу страну и сишао у чаробну оазу, која ме беше- толико занела. Срце ми је куцало од радосги. Кад сам стао ногом на ону гомилу камења нешто зашушта у корову испред мене. Ја се иренух

и ногледах, а оно један велики зеленбаћ, јамачно какав староседилац, стоји на једној цигли, окренуо реп мени, и онако са стране, гледа ме преко ока. Манух руком на њега, ал он се и не помаче. Ко зна, можда је мислио: ако ко од нас двојице треба се уклони, то си ти. Манух и други пут, и он утече. То је бно први догађај с друге страпе зида, с тога га се и сећам. После тога кренем се иа на тенане обиђем све. На кућици су врата била закључана; погледам кроз нрозор: собе празне. У дашчари само једна колица на ручице, ал без точка. Велика дрвена капија што је била у зиду испод мене, бнла је сва зарасла у коров... И ето од тога дана живео сам на томе заграђепом простору неким особит.чм животом, већином сам, што ми дотле није бпо обичај, и обузет неким иредузимачким духом, који мн је доцније, кад сам оматорио, недостајао и нри најозбилшијим нословима. Вио сам иун планова. Шта ми све није падало на памет! И тако је то ишло све док прво одушевљење за тим мирним, налуштеним крајем, није ночело да хладни. Дотле сам свакога дана прелазио нреко зида а поеле тога све ређе и ређе. Па и кад би се десило доцпвје да ме, стицајем околности, оно старо одушевљење оиет обузме, ја не пређем, ио само седнем на зид, у угао што је зид правио са нашом шупом, и осганем тако гледајући. То сам јако водео. Вио сам кадар читаве сахате провесги на томе месту. Иза онс слике што ми је била пред очима ја сам назирао много других нејасннх слика, које су ми пуниле груди заношљивом чежњом. Ко зна, можда сам обузет оним пријатним осећајима, које буди вечерње руменило и бледо-сиви сутон тамо у даљини, слутио, како ме некада, тамо кад и ја једном будем имао двадесет година, чекају лепи дани па сам им се унапред радовао и жељно их ишчекивао. Све се то дешавало баш некако пред испите. После тога дођоше испити, иоложисмо их и настаде распуст. Још на неколико месеци ире тога отац ми је говорио како ћемо, ако само добро положим испите, тај распуст нровести код мога стрица где сам пре тога само једаред био и врло се лепо провео. Отац је дакле знао од каквог је значаја за мене то обећање, и одиста, како ми се онда чинило, врло сам много учио, и тако срећно положим испите. Наравно да још од тога дана нисам дао мира ни оцу ни матери због обећаног путовања и није, чини ми се, нрошло ни десет дана а ми се почесмо сиремати и једног леног јутра кренемо се на иут. Код стрица оетанемо више од два месеца и тек првих дана месеца септембра дођемо кући. Стигосмо доцкан у вече. Сутра даи чим сам устао попнем се иа зид да видим како, после 'хако дугог растанка, изгледа мој заборављени крај. Али, какво изненађење! На кућном прагу где сам некада угледао мачку, седи девојка једна и плете. И она, исто као оно мачка, није ме одмах спазила. Погледам, а на место оне запуштене