Звезда

БРОЈ 5.

3 В Е

3 Д А

СТР. 35

кућице преда мном стоји лепа, чисто окречена кућица; на отвореннм прозорима ветрић лепрпта беле завесе; кроз димњак лено се дгоке редак дим и где је некад била гомила камења обрасла у коров, сад стоји гомила дрва и сикира. Корова као да никада није ни било. Зиачи дакле, да се за време мога одсуства неко доеелио. То ме јако изненади. Дође ми чак па номислих: као да се баш нарочито чекало да ја отдутујем па да се неко усели. Ко ли само то може бити? — китао еач се, а на душу као да ми паде некакав терет, толико ми би жао. Знао сам да вигае нећу смети прелазити преко зида, а међутим иде зима а ја се толико разовао што ћу на том скровитом месту моћи на миру и на тенане да хватам титиглице и сенице! Из тих рефлексија трже ме њен глас: „Шта радипг ти, мали, тамо ?" Ја се тргох и погледах је. Вепте престала да плете п зачуђено ме гледаше. „Тебе, тебе питам," додаде она „шта радиш ту на зиду? Ја сам ћутао. „Питам те шта радиш тамо?" викну мало гласпнје. „Ништа, гледам... А тпта ти радига у тој кући" запитах ја њу, а глас ми је тако дрхтао од нерасполоздења, да и самоме мени дође чудео. Мало је требало иа да се заплачем. „Шта кажега?" заиита она ие разумевајући јамачно моје питање. ,,Кажем гата радиш у тој кући; је л то твоја ку 1» а кад си се усе.дила у њу?" Њој то моје питање свакако дође смешио, и с тога ваљда и настави разговор са мном. „Није, вели, моја кућа, ал смо је узели под кирију... А зар је теби криво гато смо се уселили?" „Па... криво ми је, рекох, а међутим осећао сам да немам нраво кад то кажем. „Загато ти је криво?" запита она смешећи се. „Зато што вигае нећу смети да прелазим на вагау страну." „А зар си прелазио овамо? „Јесам, скоро сваки дан сам предазио." „Па шта си радио овде? „Нигата; волео сам тако да пређем, да шврљам туда. Брао сам дудиње; садио сам кукуруз.. И ладолеж сам посадио, ето баш ту код прозора... Али све је то сад прошло: ви ми, дабоме, нећете дозволити да и даље прелазим." „Ако си неко добро дете", рече она смешећи се, „моћићеш и у будуће долазити овамо, али само не преко зида, то није лепо; него можеш у наоколо на на врата; ми ти нећемо бранити." Тако сам се познао с њом. Првих дана нисам им одлазио. Док сам прелазио преко зида и било је још неког чара за мене; ал од како ми дозволише да одлазим на капију, то, до скора тако интересантно место за мене, постаде ми обично. Управо, то и није био више онај заборављени, полудивљи крај, који је привлачио моју детињу магату; било је негато друго. Први пут сам им отигаао случајно: нисам мислио да свраћам. Прошао сам поред њихове куће, она је била на прозору, спазила ме, задржала ме,

па ме посде позвала да уђем и дала ми кодача Том приликом познао сам и њену мајку. Била је то жена од својих четрдесет година, сува, слабуњава, и, чудна случајност, јако је личила на моју мајку, због чега сам је јамачно одмах и заволео. Осим тога као год птто сам ја био јединац, тако је исто и она нмала само њену Олгу, тако јој се ћерка звала. Тада дознам јотп и то, да су дотле живели у унутрашњости где је Олгин отац био порезник, и да су се доеелили с тога, што је он са службом био премештен у напх град, ЕБега ннсам за дуго познао, ма да сам им после тога често одлазио, или више пута, онако преко зида, разговарао са Олгом. Сећам се да сам је чак и иитао шта јој ради отац и кад долази кући кад га још никако нисам видео. Рекла ми је како је његов посао такав да из јутра мора да се рано диже а да у вече опет доцкан долази. И наравно, ја сам јој веровао. Међутам, то није било истина, слагала ме је, а ево шта је било у ствари, као што сам доцније дозиао. У месту из којег је био премештен у наш град, њен отац био је познат као пијаница и врло рђав човек. Био је од оних неерећних људи који не воде много рачуна о ономе тто треба да раде, и који немају обзира ни према себи, ни према својима, ни према икоме. Само, ма да је био такав, и ма да није ништа иредузимао да лечи то зло своје, ипак било је момената кад је у души осећао да греши. У тим ретким часовима кад му се дакле срце будил \ он је јаено видео куд ће га на послетку одвести пиће и друштво пијаних другова; али, ма да је и покушавао, није никада имао довољно енергије да се отме страсти, која му је баш ту вољу и енергију све више и више елабила. (наставиће се) НЕ БЕЖИ!...

Не бежи, мала грлиде, Тупе су моје стрелице ! Дружба ми дома остала, Десна ми рука уса'ла. Слети ми, грле, са гране, Донес' ми воде ла!,ане ! Грлица с гране мудрује : „Гле момче како лудује! „А синоћ видех из дола „Где стрелом скиде сокола „Јутрос ме љуће уцвели „Јутрос ми друга устрели!..." 1895. Вера.