Звезда

СТР. 68

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 9

говарати. Збогом, драга моја, па не заборавите ово што сам вам казала. Кума Јулка је добро знала шта је учинила, само сумњамо да је била сасвим на чисто с оним што је хтела иостићи, бацивши семе раздора у живот Лујзин са њеним Трајком, јер од Лујзе није имала Бог зна шта очекивати ако се са мужем разведе, а Трајку није имала за шта да се свети. Лујза је остала забленута у сир качкаваљ, који онде у близини беше у колутима наслаган, а кад је мирис од тога сира опомену на још једну особину Трајкову, она уздахну и баци поглед пун чежње на једеог пенсионара средњих година, који је беепосден шврљао по тргу, па оде код Ћироманице да је искухпа о мужевљевој прошлости, јер је знала да су из једног места; а Ћироманица је мрзила Трајка што ]е њеном сину закинуо седамнаест дуката, двадесет четири гроша, кад су били ортаци. (наставиће се.)

ДОЦНБ У ВВЧЕ

Угасну вечераа румен и месец изађе горе, Ж звезде смешеЈ! се тренте, драгану раде су свом; У миљу срв;е ми тоне, са чела губе ее Ооре, Уза ме драгана моја и чари небеске с њом! Дремљиви лагано Морфеј свој давно спустно вео, Тишина чвлада светом и санак уљушка све. Далеко чују се кола, то путник весео, смео, Нрекида мирноћу ноћи и мети безбрижно гре... Ал' слушај, и фруле неке жуборе дрхтавн звуди, Гле, како са чежње силне и сама задрхта ноћ. Тако сам некада и ја у својој љубавној муп,и Крај твога ирозора, душо, уздис'о: „хоћеш ли доћ' 2" Мид. Ниволић. ГЛЕ ПОМОРАН1ДЕ ЗРУ од Н, А. ЉЕЈКИНА (наставак) IV Кондуктер, узевши два и по Франка „пур буар", ако је и дао реч да неће пуштатн никога у купе где сеђаху Иванови са Коњурином, — није своју реч одржао. На другој трећој ли станици, Коњурин кроза сан осети да га нехо трже за ногу. Он отвори очи. Пред њим стојаше госнодин мрачна изгледа, са два ручна ку®ера у рукама, говорећи: — Је уоиа рпе, топзјеиг... (Молим, госнодине). И тај господин диже ку®ере да их метне на њихово место. — Чујете ли ви!... Ту не може... То је заузето... То је закупљено... дрекну Коњурин, — Кондуктер, где је кондуктер ?

Путник и даље говораше нешто Француски, и сместивши своје куФере, седе Коњурину на ноге. Коњурин је по невољи морао повући своје ноге. — ГлаФира Семјоновна! Шта се ово с нама ради? Кажите ви овом нробисвету Француски, да је овде заузето! будио је он ГлаФиру Семјоновну, а у исто време држао путника за раме, те му говорио: — Мусју!.,. Не иде тако Не сме се на ноге седати. Излази! Овај се противио па чак и одгурну руку Коњуринову од себе. ГлаФира Семјоновна се пробуди, али није одмах могла да разуме у чему је ствар, — Па позовите кондуктера нека га изведе, рече она Коњурину. — Матунхка! Куд сам пристао без језика! Како да га зовнем, кад нн реча Француске не знам! — Кондуктер! Мосје кондуктер! виче ГлаФира кроз прозор, Али баш у тај мах зачу се команда „еп УоНигез" (у воз) и воз пође. — Ето ти руско-францускога јединства! брбља Коњурин. — Зар ми је то пеко јединство? „Вив ља Франс, вив Рјуси," на узети два и по Франка, обећатн да нико неће ући у вагон, и одједаниут, изволте видети, какога је Етиопа овде носадио! То није јединство, него свињарија. А овамо још и „вив Рјуси," узвикује. — Ама ја сам то И вив Рјуси" још у Паризу видео, у ресторану Бребанову, рече Николај Ивановић, пробудивши се. Гарсон окупио „вив Рјуси," а посл.е нас за шест Франака забројао. Сапутпик мрачно седијаше у кунеу и развијаше иутничку каау, коју је из џепа пзвадио био, да њоме шешир замени. Ишли су кроз тунел. Тресак воза одјекивао је неком особитом јеком под сводовима. —• Све тунел за тунелом... рече ГлаФира Семјоновна. Чим изађемо из тунела ваља отворити прозор, јер је овде врло загушљиво, додаде она и поче дизати завесу с прозора. И тунел се сврши. Сену јутарњи зрак прозорја и путницима се указа раскошна слика. Воз иде но обали морској. С неба гледа на њ побледели месец. По лазурној води промичу, као беле тачке, лађице с јсдрилима. По брегу овде — онде расту палме, крај самога пута промичу громадне агате, ширећи своје чудно, рогато и дебело лишће, које је час једно-бојно зелено, час оперважено жутим окрајком. Указа се лепа, двокатна, камена вила, чудне архитектуре, окружена вртом; у врту се види номоранџино дрвеће са злаћеним плодом и гигантски кактуси... — Никола Ивановићу! Иване Кондратијевићу! Гледајте, како је изглед диван! Па шта је то с нама? Где смо ми? узвикну усхићена Гла®ира Семјоновна. Да ли нисмо одкуда дошли у саму Италају? Гле, номоранџе, поморанџе расту. — Да, праве поморанџе, одговори Николај Ивановић. — И иалме, палме. Па и латаније... и то још такве, какве су у оранжерији, или у зимној башти у „Аркадији." Е, то је нешто! Господе Исусе! Ни чула нисам да у Ници може бити таквога растења. Ама, да ми нисмо од куд погрешили воз, па стигли у Итадију? — А од куд бн то ја знао матушка? Ти си наша Францускиња, ти сл с њима разговарала. — Ех, мани их! Говориш с њима, говориш, па најпосле опет ништа не разумеш. Погледај, погледај, цела шума палми! Е то би било смешно да се преваримо!