Звезда

БРОЈ 13

3 В Е

3 Д А

СГР. 101

— Куд ће боље, него да идемо у ресторан, гато је на кољу подигнут. До сад смо све на земљи јели и пили; сад ћемо, ради промене, на води да окушамо, одговори Николај Ивановић. И компанвја пође у ресторан на ЈеШЈ Рготеиас1е. (наставиће се.> «$<$$$($!>■ ГТО ТЕЛЕФОНУ — Фоље —

Ја сам изишао из ресторана са једним другом, који је заједно са мном ручавао, са господином Маром. То је био човек педесетих година веома симпатична али тужна лица. Увек је био обучен у оделу дубоке жалости. Ми смо ћутећки ишли пеколико кбрачаји. На једап мах ја се сетих да ми је потребно дати оглас у новинама, Окренув се моме сапутнику, ја рекох: — Стићи ћу вас. Треба мн само трл минута да нешто кажем на телеФону. На ту реч он уздрхта и конвулсивно стеже држак своје палице. Кад се вратих, он је још био у силном узбуђењу и наетависмо нут у дубоком ћутању. Чудновато понашање мога сапутника, јако ме је занимало. Желио сам да ирекинем то досадно ћутање и ја избацих прву баналну фразу, која ми дође на ум: — Како је чудесан нроналазак телеФОна и колико нам неоцењених услуга сваки дан чини нрогрес науке. — Тако вам се чини? — прекиде ме Мару са изразом горког сарказма на лицу. А мени се, напротив чини, да наука не номаже%овеку, него показује његову слабост, а по гдекад — иетина елучајно, — још нам причињавастраховита мучења. Он је приметио, да ја нисам нотпуно разумео смисао његових загонетних речи, и за то је наставио загушљиввм гласом: — Ја ћу вам испричати случај из мога живота, који ће вам објаснити моје узбуђење. Од то доба прошло је већ неколико година, али ја још никако не могу без ужаса да се на то сетим. Ја сам провео јесен на моме скоро куиљеном имању са женом и синчићем Петром. Ми смо становали усамљено у бескрајној пољани и густој шуми на три сахата далеко од Марсеља. Нанета, наша стара служавка, водила је бригу што треба у кући и кујни а Блас, одани слуга, вршио је дужност баштована и живео у засебном павиљону. Он је врло радо пошао с нама у село, пошто је у Марсељу живела његова остарела мајка. Ја сам с оружјом о рамену, у пратњи два ловачка пса, по цео дан шврљао по пољу. Често је у овим шетњама ишла са мном и жена с дететом на рукама. Живели смо нросто, мирно и уживали у природи слободно и усамљено. Како сам у Марсељу имао много посла, ја сам, и ако с великим трошковима, везао свој летњак теле®онском жицом са месним централним биро-ом, те сам тако могао не излазећи са свога имања, вршити своје послове. Ову лепу мирноћу прекиде нам мој повереник, .који ми саопшти: да иошЉу два три лична састанка с неким лич-

ностима од утицаја, које живе у Паризу, могу добити велики носао набавке за војску, на који сам одавно очекивао. Шта сам знао радити, него да идем. Жену и дете да водим са собом није било згодно, а после писам желео да мога малишана лишим здравог, сеоског ваздуха. Баш на дан мога поласка почела је пада ги јака киша. Кад су најмљена каруца стала већ испред стана, и ја се почео опраштати и љубити жену и дете, срце ми се одједном почело стезатн од некакве тешке слутње, погледав на бескрајну, црну масу шуме и пустог поља. Још једном замолим жену да буде пажљива и смотрена. Лујза смејући се, умириваше ме. — Па ти ћеш се вратити после два дана. Нанета спава норед моје собе; Бдас има оружја и он ће нас лепо чути из свог павиљона, кад га будемо позвали. Твоји су пси—ваљана створења. Да, најзад, шта се може догодити? Глас њезин ни мало није звонио поуздано, као што би она хтела. Нека слутња толико ме мучала да сам се био решио послати каруце, вратити се кући и рећи: — Нека иде набавка с милим Богом! Ми к онако имамо доста. Ја ћу да останем. Али жена спази моју мисао и брзо рече: — Ти немаш право у тим годинама напуштати своје псслове. Кад Пера порасте, он треба да их затечо у најбољем стању. Буди паметан п пођи с Богом. Ми се можемо разговарати и преко телеФона сваког сахата, и ја ти опет кажем да се са Нанетом и Бласом ништа не бојим. Мени тада дође стидно што сам тако плашљив и, пољубивши Лу.јзу последњи пут, кренух се на пут. У вагону нисам могао ока склопити. Тек кад је воз стигао на иариску станицу, ја излетим из вагона и иотрчим на телеФон. Н&јзад чух нејасан али онет мили глас моје жене. — Јеси ли ти то, Лујзице? — Ја сам. — Како са провела ноћ? Ниси се ваљада много плашила? — Нисам... то јест... нешто мало, нарочито Нанета. Тек смо нред зору заспали, јер Нанета увераваше да је чула неке кораке у башш. Истина пси, које заборавише цуетити с ланца, страшно су лајали. Ми смо најзад отворили прозор и звали Бласа. Он је узео оружјо, одрешио нсе и обишао око куће. Није било ништа подозриво. Сад је свануло, ја се смејем моме страховању и дирам Нанету. Малишан, не знајући ништа, спавао је као јагње, и тек се сад пробудио. Он ме зове и ја те останљам. Иди и снокојно врши своје послове. Ако имаднеш времена, телеФонирај ми пред ручак, до виђења. Љубим те. Прилично умирен био сам занет тако јако евојим пословима, да сам могао доћи на тедеФон тек после осам сахата у вече. За дуго нксам могао добити везу и морао сам подуже чекати. . — Шта је то, Лујзице? Што си тако одоцнила? Шта се догодило? . — Маленкост, коју ипак нисмо никако* очекивали. Кааке смо затворили, пси су иуштени и Нанета је спремила Бласу постељу у предсобљу, да би нас оиростио од страховања прошле ноћи, кад наједанпут некакав деран донесе Бласу писмо из вароши: мајка му се напрасно