Звезда

3 В Е 3 Д А

БРОЈ 17

— Опет бадите на Петроград један оранак, еаветује ВасНљевић: — а на „наЈ >ну" метните два Франка. Онег добитак на „иариој" а губитак на Петрограду. — Никола Ивановићу. Добида сам четири Франка. — Мећите онет на Петроград, не бојте се. И то, метните сад два Франка, — чуо се савет, који у овај мах не беше узалудан. — Ре^егађоиг^! викну онај што креће махину. Банкар добаци ГлаФири Семјоновној, нриличну гомилицу Франака. — Гле, гле, Никола Ивановићу, шта сам добила! — ТФу!... Баш понеко има луду срећу! узвикну Иван Кондратијевић. — Мећите брже, мећите. Метните на Берлин, иодговара ГлаФиру „капетан" Васил,евић. — Не. не, него на Рим. Рим такође није одавно издазио. Воз пође. — Стој! стој! дрекну Коњурин, колико га грло доноси. Сви се загледаше око стола. — Мусје! — настави Коњурин — Имате ли ту Пошехоње? Мећем на пошехоњски срез. Он пружи два Франка. — В1еп пе та р!ив! (Нико ништа вшне ?). зачу се одговор и банкар му одгурну руку лопатом. — Земљаче! Шта се овај гура мотком? Ја мећем на пошехоњски срез, — Где јо Пошехоње? — Та. нема овде тога града, и. носле тога, игра је већ започета. — А зашто да нема? Дужни су да имају. А има ли У глич? — Ама, разумеј ти, да су овде градови европски, објашњава му Николај Ивановић. — Е, онда ћу на Европу. Где је ту Европа, мусју? — Видиш, ти ниси хтео да играш, чак еи се нротивио да приђеш столу. Е, баш си ти чудан човек! Не рекох ли ја да ерце није камен? И најиоеле, видим где добијају људи. Где је ту Евроиа.? — Никола Ивановићу! Добила сам још четири Франка на „ненарну," зачу се глае ГлаФире Семјоновне. — На Еврону! виче Коњурин. — Ево три Франка! — - Али нема овде Евроие. Има Петроград, Москва, Лондон, Рим. — Рим? То је где папа римски живи? — Па да. То је Рим. — Деде на папу римскога! Папо! Сиасавај, голубићу! На твоју срећу намењујем! викао је Коњурин кад воз јурну својим нутем. — Москва! Добила сам на Москви! радосно виче ГлаФира Семјоновна. Банкар јој опет примаче гомилу сребра. Коњурин праска. — И пана не номаже! Ово је ђаволска игра, не било је! — Па, не може се од једном добити, Иване Кондратијевићу. Имајте етрпљења, рече му ГлаФира Семјоновна. — Али, ви сте одједном добили. Добили сте и нрви пут и трећи пут и седми пут... — Т®у, тФу, ТФу! Не буди урока. Шта је вама? Језик вам се оприштао, да Бог да !

— Земљаче! Нема ли ту који мухоједански град? Метнуо би на срећу мухоједанскога мурзе, кад иана римски не номаже. Или не. На шта је метнула ГлаФира Семјоновна?... На што она. на то ћу и ја. И Коњурин баци у исти четвороугаоник, где њен новац стајаше, монету од нет Франака. — Не смете то чинита! Ви сте баксуз, Никола Ивановаћу! Узмите то. Чујете ли, иа то је безобразлук! Ви немате никаква, уважења према дами!.. Па, лепо! Онда ја мећем на други град. И она иружи руку да узме своје новце, али воз у томе стаде. (Наст.т,ви1)е се). ПРЕ ПОГРЕБА — 0с1ауе МЈгћеаи Мајстор Поавре сиђе са својих двоколица исиред дућана својега зега Пјера Гаслена, мееара, нривеза коња за једну велику алку, углављену у стуб на ивици тротоара, и по што три нут окуша јачину завезана чвора, уђе у месарницу, нуцкарајући бичем. Пас, који се беше онружио на прагу и дремао, диже се, зарежа и онет леже мало иодаље. Дућан је био иразан и, како је био четвртак, то је месарски сто био готово сасвим чист. На црвеноме нању лежао је један, готово црн говођи черег, сав иокривен мухама, које су ненрестано зујале; о једној нокретној куки, углављеној у таваници, висило је једно телеће срце, прободено врхом куке но средини; у једноме углу, у некој жутој, бакарној здели беху набацане кости и нарчад од сала, номешани с крвљу а већ су почеле трулити и од свега овога распростирао се неки гадан, бљутав задах, који вас гони иа новраћаше. — Има ли кога? нродера се мајстор Поавре. Хеј,Гаслене!.... Где еи ? Гаслен изнђе из једне крчме, која је била бага према месарници, с друге стране улице. Он обриса руком уета заиали угашену луду и потрча, вичући : — Ево ме!... Ево ме!... Био је гологлав, саслим румена и свежа лица, са иоврнутим рукавима од кошуље до лаката. Бела, платнена кецеља свега га је иокривала : од црвене ноше, врло лабаво везане око врата, иа све до дрвених цинела, у којима му беху босе ноге. Дуж леве ноге ландарао му је масат, обешен о крају тананога, челичнога ланчића. Он приђе својему тасту и пружи му руку. — Како је ? Иде ли онако, како ви желите ? — Иде, дечко, иде саевим леио. А како ти? — Добро... Треба ли дати зоби вашему коњу ? — Не, не!... До јутрос је и нио и јео... Сад идем са нанађура из Шасана и уморан сам, врло уморан. — Јесте ли по добру цену нродали своју ждребад ? — Јесам, јесам!... Но када дођох у Мезонијер, мали Огист ми рече за неерећу. Тада нисам никако ни исирезао.. дао сам само четири литре зоби својему коњу, и ево ме овде! Гаслен га запита: