Звезда

3 В Е 3 Д А

СТР 135

— Ви, може бвти, хоћете да се мало иоткрепите? — Вере ми, то није па одмет!... Уста су ми суха као •пекарска нећ... но је ли то истина, што ми мали Огист рече да је твоја жена умрла? Месар дохвати лулу и истресе из ње пенео на потпетаци своје дрвене цинеле. — Јест, умрла је ноћас, баш кад изби два часа. Да, два часа. а може бити и два и по... тамо горе. — Ноћас, учини Поавре и заниха главом. Хм!... хм!.., Вкдиш ти, молим те. Ма шта јој је било ? Дакле .је та капља тако опасиа бољка ? Гаслен узе објашњавати : — Нема ту капље, мајстор Поавре, не, ни номена о канљи... То је било нешто у трбуху... Трбух јој је био надувен, на-ду-вен! .. Она је викала, викала, ах! како је викала! А поеле, иосле је умрла .. ето како је она умрла. Али ми ненгто баш никако не избија из главе... — А шта то, дечко? — Ево тпта... Пре четрнаест дана, може бити и дванаест, мало витпе, мадо мање... најзад пре четрнаест дана ваша кћи ми је казала. . ја незнам шта Мислим, да ме је назвала прасетом, будалом, због неке части, ко.ју сам нриредио са дечацима Бику-ом н Моте-ом. Онда јој ја кажем, да ме остави на миру... али сам јој то казао лено. пи мало срдито, сасвим нријатељски. Али она све горе и црње. Те не знам ово, те не знам оно... Е, тада сам је ја огаамарио, па носле сам је ударно ногом у трбух. Но то је, мајстор Ноавре, било онако, од птале, без и најмање злобе и па- ! кости. Нисам јој хтео учинити никаква зла... Сутра дан | она се пожали и рече: „Не знам, шта ми је ово у трбуху.. Нечега, јамачно, има... нека животиња, нека, велика животиња, која ме изнутра гризе!" Но то јој нпје сметало да одлази, долази, нослужује муштерије. Нрекјуче је то јаче обузело... Легла је... и сва је отекла... Јаукала ,]е много. Напослетку је умрла... Вала, нека ме ђаво носи, ако сам икада и номислио, да од ударца ногом у трбух, онако, од шале, без икакве срдње, може кренати једна жена. Поавре се ночеша но затиоку и сав утонуо у мисли, ионовп : — Хм, хм!... Ето ти га сад! За тим, иола тужним, а пола резигнираним гласом, додаде: — Ама, гата је то с нама? Баш као и Поаврета,њена мати, а моја покојна жена... она бага умре у часу!... Паде јој на враг једно дрво, ти то знага, онај наш велики, освећени орах са мајура. — Јест, јеет!... зајеца Гаслен. Можа биги ви хоћете да видите своју кћер... Она је горе, мајстор Поавре. Поавре одговори : — Јест. Хајдемо одмах, дечко! И обојица црођоше кроз одајицу уз дућан, дохватише се мрачних степеница и застадогае нред ошкринутим вратима. Таст рече зету: — Хајде ти напред! — Не, не, ви, мајстор Поавре... — А не, не, дечко. Ти, ти... И уђоше у одају, идући на нрстима. Мајстор Поавре скиде своју качкету и окреташе је с веома много пошговања. Његове ситне очи постадоше са свим округле, велике; његове опет спојене усне затворигае

уста, начинивши две испупчене боре, које даваху његовој физиономији некакав једииствен израз комичне збуњености и загушене узрујаности. Он погледа свуд око себе. На ноетељи је лежала једна жена сграшно отегнутих црта, оловне боје лица, застрвена црном чојом. Њене на нрсвма прекрштене руке држале су расиеће. Уза саму ностељу стојала је и молила се једна старица, а покрај ње, на једноме етолу, застрвену белим засгором, гореле су две воштанице, које бацаху своју благу, тужну светлост на друго, веће распеће. Једна кита босиока стајала је у једном земљаном лонцу, нуном богојављенске водице. Мајстор Поавре се прекрсти и приђе постељи. Неколико тренутака посматрао је он своју кћер, нокутпавајући кад и кад да се нагне над њом, као да ју је хтео загрлити и целивати,- за тим се на један мах трже, обузет некаквом тамном, нејасном плашњом, коју није био кадар објаснитн По том стави своју пуну, жуљевиту руку на руку покојничину, но одмах је повуче, начинивши бону гримасу као човек, који се опекао вредим гвожђем. И он онет приђе својему зету, који је био остао на средини одаје и про шанта му : — Она је мртва!... Хладна је! Уух, како је хладна! Сиђоше у дућан узнемирени, смућени, збуњени и противу своје воље, огромном тајном о смрти, коју ни мазо нису могли разумети. — Ух, ала је хладна! понови мајстор Поавре, одмеравајући тим ускликом такт глухога бахата ципела по стененицама. А на то Гаслен одговори: — И жута, жута! У дућану се погледаше. — Ви може бити хоћете да испијете коју чашу, да бисте се мало поткрепилп? унита зет. А таст захвалп: — Хоћу, хоћу!... Па деде сад реци, да је нре пет дана бнла здрава као дрен!... Хм... хм! Види ти,молим те!.. Седоше за сто покрај једне боце вина и дуго ћаскаху о цени меса, доброти поиаше, о Шасанском нанађуру.... Мајстор Поавре се жалио, да се више не нродаје стока као некада. — Кад не би Шпањолци и Армани куповали од нас стоку, шта би било од нас? Пошто се дигоше од стола, нспразнивши две боце вина и расноложивши се сасвим, Поавре рече Гаслену: — Дечко, то није све... кад ћемо је погрепсти? — Ех, та то је ситница... сутра је нетак, ја кољем. — Добро, добро! — Сутра је не могу иогрепсти! — Па добро, немој! — У суботу је пазарни дан. — Да, да, на добро. — Не могу допустити, да ми се месо уквари. — Дабогме. — То је инак велика незгода, мајстор Поавре. — Баш то и сам то хтедох рећи. Али... онда ће ее укварити сирота жена! — Одиста! — А ако се поквари месо?! — Јесте, хоће, хоће!... Па шта да се ради, мајстор Поавре, реците, шта да се ради?