Звезда

Стр. 142

3 Д А

Број 18

— То ништа не смета. Данас се и аристократи у туђе послове плећу. Али му то ништа не смета да остане аристократ. А шта ви с тиме мислите, Иване Кондратијевићу? окрете Глафира Семјоновна Коњурину, који мрачно иђаше за њима. — 'Грице и кучине.... зачу се одговор. — Боже, какви су то изрази! Уздржите се бар колико било. Ви сте у Ници, у аристбкратском месту. Зар нисте чули отоич, да овде многи Руси дсиве, само се не издају да су Руси? Може вас ко год чути! — Па некачује! За своје сам новце дошао овамо, а не за туђе. А тога што се тиче, разуме се да је он „трице и кучине". — Ама зашто? Човек љубазан дошао ту, три четири сахата се бавио с нама, иричао нам, објаснио много што шта.... — А зашто ме је на ту проклету игру намерио? Због њега сам око сто педесет француских четвртака изгубио; и сам ми је још осамнаесг четвртака изнудио. Отео! Жао ми је! Коњурин је ћутао. Ишли су ио раскошном булевару, на коме је изобиловала флора. Огромно дрвеће камелије беше окићено цвећем, поморанџе и лимунови се жуТе на тавно зеленом лишћу, палме и латаније спустиле беху своје гране; овде онде стрчи меснато и рогато лишће агатино; руже и друго мирисно цвеће ширило је најразноврснију арому но ваздуху. — Ах, како је овде дивно! Ах, каква јетолепота! узвикује задовољно Глафира Семјоновна.... А ви Иване Кондратијевићу, ни на што не гледате. Је ли могућно, да све ово вас ни мало не диви и не радује? Март месец иа овакво цвеће, и то под отвореним небом! рече она Коњурину да би сету његову одашала. — ИГга имам да се радујем? Профућкати више од сто педесет франака, оставити кућу и радње на млађима, па се онда радовати! Радују се они, што је газда — лудак посао оставио, да се по иностранству скита! одговори Ко[+»з'рин. — Па зашто сте онда пошли с нама? — Зато што сте ме ви намамили и преварили. Разуме се, ја сам био будала. У томе изидоше из булевара на обалу планинске реке Паљона. Паљон је у уском кориту своме вал^ао своје мутне таласе преко каменога тла. Коњурин ировири кроз ограду и рече: — И то ми је река! Веле : арисггократски, помодан град, а гле, на којој реци стоји? То је срам, а не река. Стоји као она наша Карповска, а може се рећи да је налик на ЈБиговску. Тфу! — А што пљујете ? Бог зна коме је коју реку дао, одговори Глафира Семјоновна. — А што су је онда каменом оградом оградили? Зар се и тако што морало ограђивати? Више им вреди ограда, него река. — Е, Иване Кондратијевићу, вама данас све црно изгледа. — И горе него црно, матушка, кад се осећам тако, као да је тело моје овде, у Ници, а душа чак у Петрограду, на Клинском проспекту. Ох, ђаво ме је и набацио да дођем овамо!

— Опет. — Шта опет? Ја не пристајем.... А шта ли сад моја жена, голубица, код куће ради? уздахну Коњурин и додаде: — Сигурно чај пије. — Ама, она нешто много често чај пије. У које год је време поменете — она увек чај, те чај пије. — Тхе, велика је љубитељка тих ствари. Много чај воли. Чим јој што буде досадно или тешко, она одмах пије, и пије дотле, док јој — како веле — на ноге не удари. Па и то ваља признати да је много паметније чашу — две чаја код куће попити, него продавати зјала по иностранству! И Конушин рекавши то умукну. (Наставит.е се) * * * Заборављам тугу у бригама дневним, Или кад наступе вееели тренуци, ■ Кад се на^ем о једним пријатељем отарим, А ту нам се на^ђе и пехар у руци. Ал још већа туга на срце ми пада У ономе часу кад му „збогом!" зборим; Па се самац кренем и у себи мислим: И тебе ■ћ.у можда изгубити екорим. ЈЗлад. Сшанимиробић

УМЕТНИЧКА ОСЕТЉНВОСТ (критичка писма) — Јулијан 1Ва.јс «©►— У позоришној рубрици једног листа изашла је кратка критика, која се овако завршавала: .... у опште комад је испао врло добро. Госпођица Аманда А. играла је духовито и окретно, госпођа Берта Б. грациозно и с укусом и публика је обема уметницама бурно пљескала. Ветеранка уметности, госпођа Ида К. надмашила је саму себе: она је била позоришна мајка, да не може бити боља. Господин Гаспар Д. био је пријатан као и обично и поново је доказао, да је велики уметник. Режија је била у опробаним рукама господина Виктора Е. Кућа је била дупке пуна".... Овај суд нити је био духовит нити темељан, као што је и критичар добро знао, али је он своје рецензије сматрао за сувише благе, и као пријатељ човечанства задовољавао се тиме. Али на његово велико изненађење доби он сутрадан више гшсама оваке садржине: „Драги пријатељу! Откуда то, да ви у мојој игри налазите само „духовитосги и окретности", а код старе Берте Б. „грације и укуса".... шта сам ја вама учинила?...