Звезда

Стр. 150

3 В Е

Број 19

— А од куда си ти осамдесет франака добила, кад сам ја двадесет и четири франка изгубио? — То ме се не тиче. Ви сте за се, и ја сам за се. Иване Кондратијевићу, зар ви не мислите узети овде штогод за спомен вашој жени? обрати се Глафира Семјоновна Коњурину. — Таман! Није она за то! — рече овај и одмахну руком. — А зашто то? Шта вам је она крива? Ја вас не разумем, овамо је с љубављу помињете, а овамо.... — Била ме задржати у Петрограду! И шта ће више. Купио сам јој у Паризу огрлицу од чипака за два златника. — Оно је Париз, а ово — Ница. Узмите јој ову лепу пахуљицу. Само четири франка стаје.... Вадите новце. Николај Ивановић на скоро беше претрпан куповином. Глафира Семјоновна на једанпут погледа у фирму па викну: — „Баћушка!" Кезкаигап); гиззе! Руски ресторан! — Је ли могућно? одазва се зачуђени Коњурин. — То значи, да се и руски „шчи" овде може.посркати! — То не знам; али пише : „ресторан рјус." — Заиста, „ресторан рјус." Толико и сам умем прочитати француски, потврди Николај Ивановић. — А кад је тако, ваља свратити и ручати. Већ је и време. Они уђоше у ресторан готскога стила, дивно украшен дрворезом; у прозорима разнобојна окна ; по салону растурени сточићи с мермерним плочама одозго. Коњурин се обазре око себе и рече: —- Ово ми изгледа више на швапски, него руски, тек личи на лајњеровски ресторан у Петрограду. Ено, чини ми се, баш Немци седе и пију пиво. — Није главно у изгледу, већујелу, одговара Николај Ивановић. — Хоћемо ли да затражимо рибљу чорбу? Приморско је ово место, има воде много, а сигурно — и рибе. — Не, не, ја нећу рибе! Бог зна каква је то риба! Могу ми змију какву донети, окупи Глафира. — Да наручимо нашу, руску рибу. Пастрмке већ немају, али можемо рећи — караша, штуке, шарана, бељајке. —• Рекли смо већ да ћемо „шчи" јести; па на том и да застанемо. Седоше за сто. Дође им гарсон углађен и зализан, са писаљком за ухом. — Има ли што да се сркне, л,убазни.... поче Коњурин, обративши му се. Гарсон изненађен ћути. Изненади се и Коњурин. — Па зар ви не говорите руски ? запита он гарсона. — Согаргепс! раз, топзјеиг... (Не разумем, господине). -— Не говори руски... У руском ресторану и не говорити руски!... Онда зовите тога, што међу вама руски говори. Ми смо Руси, и нарочито смо тога ради и свратили у руски ресторан. Разумеш? Еј, еј, брат-мусју, то није добро! Именом руским живите, а руском се језику не учите. Сад је и у вас и у нас у моду ушло „вив ља Франс" и „вив ља Рјуси", па би ваљало даруски научите. Глафира Семјоновна, реците му француски, да нам Руса овамо пошље. Шта се укипио овде, те само блене!

— Доне ну, ки иарљ рјус.... рече Глафира Семјоновна. — Гарсон, ки парљ рјус. — Регзоппе пе раг1е гиззе сћег поиз 1С1, тас1агае. (Нико не говори руски овде код нас, госпођо). — Шта велн? пита Коњурин, —• Вели, да овде нико руски не говори. —• А, то ли је руски ресторан? Лепа ствар! Али, руска јела ваљда се могу добити? — Манже рјус има? даде питање Никола Ивановић. — „Шчи", „сељодка", рибља чорба.... Гарсон се осмехну и одговори: — Оћ, иоп, гаопз1еиг.... —• На здравље! Нема ни „шчи", ни „сељодке", ни рибље чорбе. Па какав је то онда руски ресторан? Глаша! Та преведи му то на француски. Може бити, он не разуме што му говорим. Како се каже „сељодка" француски ? —• Е, то нисмо учили у пансиону. —• Супу и шчи.... Ву заве суп о шу? — А ргезеп! поп, тас1ате.... Роиг аијоигсГћш поиз ауопз сопзотте, ро!а^е аи пг ауес с!ез рохз. (За Сад не, г-ђо: данас смо потрошили; супу с пиринчом и грашком). —- Вели да немају шчи. — Фу! то је несрећа! Онда запитај за рибљу чорбу. Има ли рибље чорбе? — Рибља чорба... ни то, чини ми се, нисмо учили. Ах, да... Суп о пуасон. Еске ву заве суп о пуасон? Келнер одмахну главом и даде им јеловник, набрајајући јела: — Ро1:а§е, тауоппзлзе с1е рохззоп, рокгте с!е уеаи. — Та не треба' нама твоја карта! рече Николај Ивановић и одбаци је од себе. —- Имаш ли ти прасетине с реном? У руском ресторану ваља да буде бар једно руско јело. Кошон, пети кошон... —• Гарсон се смеје и само одмахује главом. — Па ови немају ништа; а овамо маме свет фирмом. Ех, ђаволи једни! — Је ли могућно да овде ни водке нема ? пита Коњурин. — Уос1ка гиззе? Оћ, ош, топз1еиг. (Руске водке? Да, господине.) трже се келнер и полети да донесе водку.... — Не треба! Не треба ! виче за њим Никола Ивановић. —■ За ову обману, то јест: што су нас фирмом преварили, ја држим да не би требало овде ни остати, рече он жени и Коњурину. — Па разуме се, не вреди ту седети. Ваља научити памети те варалице! одговори Коњурин, иа се први диже иза стола. Иванови учинише то исто па се упутише изласку. (НАСТАВИЋК СЕ)

ЗЛАТНИ ПОЉУДЦИ — Са(;и11е Мепс1ез ~ ' I Она је певала песме, које је од тица научила, али их је од њих лепше певала; он је, као чешки играч,