Звезда

Број 19

.лугтао у дахире, и ни један Циганин није умео тако лако вући прстом преко затегнуте коже, на којој би заклепетале бакарне плочице. И они пођоше на пут са својим инструментима. Ко су били они? Ово их је питање често доводило у забуну. Само се тога сећаху, да нису никад спавали у постељи, нити ручавали за столом; они, који су становали по кућама и ручавали крај столова, нису били из њине породиде. Они су били сами, без игде икога. Још као мали, кад су једва умели говорити, сретоше се на путу — она, излазећи из једног шумарка, а он из некога јарка, пошто их матере беху напустиле — и, смејући се, узеше се за руке. Тога је дана мало падала киша, али се у даљини сијало позлаћено небо. Они су ишли према сунцу. Како не имађаху путовође, то су ишли онамо, где им се чинило, да је најлепше. Извесно би помрли од глади и жеђи, да потоци не протицаху на све стране, и да им добре жене, из села, не бацаху по кад-кад кору хлеба, што је била и сувише тврда за њихове пилиће. Жалосно је било погледати ову децу, како екитају, онако бледа и изнурена. Али једнога јутра —- кад беху већ поодрасли — јако се зачудише кад — пробудивши се на трави, испод једног дрвета — опазише, да су спавали са приљубљеним устима. Они увидеше, да је то врло пријатно, и наставише, отворених очију, пољупце њихова сна. Од тада се више нису бринули за своју беду; било им је свеједно, што су били несрећни, кад су осећали да су задовољни; беда им није била толико ужасна, колико им је љубав била слатка. Одевени са нешто дроњака, што је киша квасила, а сунце сушило, они нису ни мало завидели онима, што су лети имали лако, а зими постављено и топло одело. Ове исцепане рите изгледале су заљубљенима врло лепе. А многа би велика дама радо дала и своју најлепшу хаљину, кад би имала кожу као ова лепа сиротица. Идући сваки дан из варошице у варошицу, они би се зауставили испред богатих кућа, чији би се прозори по кад-кад отворили, или испред какве крчме, у којој су се сељаци веселили. Она је певала а он је ударао у своје дахире. Ако би добили по коју пару — што се чешће дешавало, јер су их сви радо гледали и слушали — били су задовољни; али се ни мало нису жалостили, кад не би ништа зарадили; тада су легали гладни. То није било никакво чудо, да им стомак буде празан, кад им је срце било пуно. Они се нису никад жалили, што су мртви гладни, при слатким пољуицима, провели ноћ под ведрим небом. II Али једнога дана изгледаху веома тужни. Хладан је северац дувао, те се изнурени, јер већ три дана нису добили никакве милостиње, склонише у један отворен амбар, где је ветар са свију страна дувао. Дрхтали су од зиме а, љубећи се, беху и заборавили на своју глад. Ах! јадници. Данашње очајање узнемиравало их је и за сутра дан. Шта ће бити од њих, ако им милостиви људи не помогну? Ах! зар тако млади, па да морају, напуштени од свију, умрети на путу, поред какве гомиле камења, које није тако тврдо као људско срце? —■ Шта! узвикну она, зар ми нећемо имати никад оно, што сад имају сви људи? Зар је то ружно молити за мало ватре, да се огрејемо, или за парче хлеба, да

Стр. 151

у вече утолимо своју глад? Ужасно је кад помислим, да се сада толики одмарају безбрижно у својим угодним и топлим кућама, док ми овде дршћемо од хладноће, као тице без перја и гнезда. Он није одговарао; плакао је. Али наједанпут им се учини као да су у рају, јер, изненада, око њих заблиста јака светлост. И они опазише, како им се приближава једна женска. Она је личила на анђелка, јер јој се позлаћена хаљина јако светлила, а у руци је држала златан гтрутић. — Бедна децо, рече она, ваша ме је несрећа веома иотресла, с тога хоћу да вас помогнем. До сад сте били сиромашнији и од најгорих бедника, а од сад ћете постати моћнији и од највећих богаташа. Ви ћете имати толико блага, да ћете мучно наћи толико сандука, да га сместите. Счушајући то, они су мислили да сањају. —- О! госпођо, зар се може тако што догодити? — Знајте да сам ја вила, и да могу све учинити. Од сад, чим једно од вас двоје отвори уста, из њих ће увек падати комади злата; тако ћете постати богатији, него што се то може и замислити. Тада виле нестаде. А они, после овог чуда, остадоше као неми од изненаћења, а из њихових, јако отворених уста почеше падати дукати, златице, дублони и још толико много новаца, као да је падала златна киша! III После неког времена, свуда се говорило о неком војводи и војвоткињи, шго су становали у палати, великој као какав град. Њихов је двор личио на звездано небо, јер, зидови, саграђени од најређега мермера, беху искићени златом и драгим камењем. Спољашња сјајност није се могла ни сравнити с оним, што се видело унутра. Далеко би нас одвело, кад бисмо описивали сав онај скупоцени намештај, оне златне статуе, што су украшавале салоне, и све оне полелеје, што су просипали море светлости. Очи ти засењују, кад погледаш у сва та чуда. А господари те палате приређиваху свечаности, какве се нигде не могаху видети. Дугачки столови, за које би могао засести читав један народ, беху претрпани најлепшим јелима и најчувенијим вином. Кувари су доносили у златним тањирима татарске фазане, а пехарници су пунили канарским вином пехаре, израђене од скупоцена камена. Кад би какав убоги сиромашак — који од јуче ништа није окусио — изненада ушао у ту трпезарију, он би полудео од изненађења и радости! Гости су се чудили и непрестано хвалили домаћина, што их тако краљевски части. Остали нису били најбоље расположени према војводи и војвоткињи, јер, чим би ови отворили уста, да једу или говоре, почели би падати златни комади, које би послужитељи скупили у корпе и после ручка раздавали свима присутним. Глас о .толиком богатству и издашности допре чак до Вилинског Царства. Тада се она, што им се негда јавила са позлаћеном хаљином, реши, да походи своје штићенике и прими од њих благодарност за срећу, коју им је дала. Али кад у вече уђе у раскошну собу, где се војвода и војвоткиња беху повукли, она се чудновато из-

3 В Е 3 Д А